Ne pokreću me velike teme

, ,

Bilo bi dobro da umetnost bude sastavni deo života. Trebalo bi da je ima više u školi, kući i u medijima, ali na žalost to nije slučaj. Ona postoji samo u galerijama u kojima nema nikoga

U Vranju su retke izložbe crteža. Poznavaoci kažu da je to zato što crtež nije dovoljno cenjen u našoj sredini, što je skrajnut i devalviran a na ceni je isključivo ulje na platnu. Ljubitelji crteža, pak, tvrde da je on najiskreniji, najsuptilniji, najneposredniji i najsubjektivniji deo likovnog stvaralaštva. Zbog svega toga ne treba propustiti izložbu u Galeriji Narodnog univerziteta mladog umetnika Radomira Djukanovića.

VRANjSKE: Na crtežu se vidi unutrašnji svet čoveka bolje nego na slici. Narcizam, strah, ljubav… to su samo neki od pokretača za stvaranje. Šta vas pokreće?

DjUKANOVIĆ: Mogu da kažem da me ne pokreću tako velike teme i snažne emocije. Ponekad mi se čini da osećanja, pitanja ili odgovori dolaze tek na kraju, kada je rad gotov. Najviše me uzbuđuje sam materijal, njegove vrednosti i međusobni odnosi. Sviđa mi se kada sam pred belom površinom koja me  tera na intevenciju. Baveći se likovnim odnosima često dobijem dozu nejasnoće koja mi prija, koja zaista nema pretenziju da išta znači ili objasni. Takođe, u mom sličaju presudnu ulogu ima i opsesivna potreba za radom, zabava… 

PROFIL
Radomir Djukanović (1978) je diplomirao slikarstvo 2003. godine na Fakultetu umetnosti u Prištini. Do sada je imao desetak samostalnih izložbi, a učestvovao je i na preko dvadeset kolektivnih izlaganja. Živi i radi u Bajinoj Bašti.

INSPIRIŠE ME BELINA

Vaši crteži odišu minimumom likovnih sredstava, pa bi se svakodnevnim jezikom mogli definisati kao „siromašni“, „ne umetnički“. Šta želite da poručite svojom umetnošću?

–  Sve to zavisi od spleta okolnosti, koncentracije, sreće… Volim minimalne radove iz prostog razloga jer me tamo ima manje, manje sam se petljao, stvari su prepuštene same sebi. Ne mislim da moji radovi imaju moć da bilo šta menjaju ili poručuju velike stvari. Možda samo želim da pokažem da postoji neko ko tako razmišlja i oseća.

Kažete da su odjeci srećnog detinjstva ono što vas prati, a na crtežima preovladavaju hladni tonovi i naša siva svakodnevica. Da li možemo da zaključimo da vi ne smatrate da umetnost treba „da ulepšava život“?

– Bilo bi dobro da umetnost bude sastavni deo života. Trebalo bi da je ima više u školi, kući i u medijima, ali na žalost to nije slučaj. Ona postoji samo u galerijama u kojima nema nikoga. Posebno je ugrožena vizuelna umetnost, publika je malobrojna, svodi se na kolege, a likovna pismenost nacije je katastrofalna. Kroz školski sistem likovno obrazovanje se tradicionalno zapostavlja što je dovelo do potpunog gubitka vizuelne kulture u narodu, vladavine kiča i lošeg ukusa. Nažalost, te se bolesti sporo leče. Umetnost bi trebala da postavlja nezgodna  pitanja, provocira, razvija kritičko i kreativno mišljenje, nikako da uspavljuje i zaglupljuje ionako umorne ljude. Dobra umetnost poseduje jednu vrstu intuitivne istine koju nijedna druga delatnost ne može da ponudi. Slika može da ulepšava život, ali ne kao ukras na zidu, već kao sredstvo spoznaje i doživljaja sveta..

Kako je došlo do toga da se na neki neki način linkujete sa apstraktnim ekspresionizmom, koji je cvetao četrdesetih godina prošlog veka u Njujorku, pa i sa pop artom?

– To je slikarstvo koje je na mene uticalo i koje mi je blisko, ali nije jedino. Nešto ranije, dvadesetih godina u Rusiji, tamošnji avangardni umetnici uspeli su bitno da pomere granice shvatanja slike. Njihov uticaj je takođe bitan. Danas je nemoguće bilo šta praviti bez osvrta na istoriju. Slikarski pravci su već odavno izmišljeni i dati nam na korišćenje. Današnji umetnik je slobodniji nego ikada u korišćenju i interpretaciji istorije umetnosti.

Pažljivom posmatraču neće promaći ni vaše specifično „kopanje“ po nacističkoj istoriji pa, tako i sada ali i na ranijim crtežima, često ima napisa i simbola koji su bili karakteristični za taj mračni period istorije čovečanstva. Zbog čega vam je to razdoblje toliko inspiritivno?

– Korišćenje simbola nema nikakve veze sa istorijskim periodom ili ideologijom, već samo sa znakom, koga treba posmatrati kao škrabanje, dokolicu. Kukasti krst stavljam isto kao što bih stavio bilo koji drugi simbol ili slovo. Zaista ne vidim bitniju razliku između krsta, zvezde ili znaka pitanja. Jedno vreme sam eksploatisao običan krst pa, ipak, nema ništa religiozno u tim radovima. Sviđa mi se da stavljam znakove tamo gde im nije mesto, time im dajem potpuno novi smisao.

MESTO KOJE VOLIM: NARODNI MUZEJ VRANjE

Banka „Intesa“ pokrenula je projekat „Mesto koje volim“, koji ima za cilj edukaciju o značaju kulturno–istorijskog nasleđa, ambijentalnih celina i prirodnih lepota, ali i obnovu onih koje većina prepozna kao mesta od posebnog značaja, iz sredstava Banca Intesa. Na finalnoj listi 10 najznačajnijih mesta je i Narodni muzej u Vranju.

Narodni muzej u Vranju osnovan je 1960. godine, a u svom sastavu obuhvata i Muzej kuću Bore Stankovića od 1967. i Galeriju od 1992 godine. Sedište Muzeja smešteno je u staroj zgradi Pašinog konaka sagrađenoj 1765. godine i raspolaže površinom od 400 kvadratnih metara izložbenog prostora sa oko 30.000 muzealija iz oblasti enologije, arheologije i kulturne istorije. Zgradi Muzeja je preko potrebna obnova i revitalizacija. Obnovimo Muzej! Glasajmo!

http://www.mestokojevolim.rs/predlozi/index/all/all/0/–/–/izbor_zirija