Može li čovek da jede zemlju

, , , , , ,

UPRISTOJAVANjE

Ovogodišnji, 31. po redu Festival „Borini pozorišni dani“, potvrdio je tendenciju, započetu pre tri godine, da se vranjskom teatru da novi lik. I odista, Festival se nameće kao kruna toga napora, ovaploćenom u svakom smislu – i strukturalnom, i kadrovskom i, ponajviše, repertoarskom. Vranjsko pozorište uspešno pravi otklon od jednog estradnog, populističkog izraza, i sve se hrabrije suočava sa izazovima angažovanog, savremenog teatra i jednog novog senzibiliteta.
To se pre svega ogleda u publici; naime, više nema onako brutalne, elementarne komunikacije publike sa akterima, već se to međusobno prožimanje izvođača i gledaoca dešava kroz duboko razumevanje i pronicanje u smisao predstave, u svim njenim aspektima; mobilni telefoni se gase, nema grickanja semenki, šuškanja omotima od bombona i čokolada, nema cerekanja gde mu mesto nije.
Cela jedna generacija vranjske pozorišne publike, od sredine devedesetih, do pre tri godine, može se definisati onako kako je Gertruda Stajn govorila Hemingveju – „svi ste vi jedna izgubljena generacija“. Ta generacija publike, kontaminirana pseudopozorišnim izrazom i repertoarskim pustolovinama kao što su „Seme“, „Ja, Aleksa“, „Sam protiv NATO“, „Vikaj turu“, „Tange“, i ostalim vašarskim repertoarskim jedinicama, sada je na pozorišnoj terapiji, sudeći po 31. Borinim pozorišnim danima, uspešnoj. Jednostavno, dolazi se do katarze, koju bih ja u konkretnom slučaju, vranjskog teatra i njegove publike, nazvao „upristojavanjem“.
Ono što je takođe bilo upadljivo, to je očigledan izostanak elite, kako političke (čast izuzecima, kao što su bili Slobodan Stamenković i Igor Andonov), tako i ntelektualne. Ako direktori prosvetnih ustanova, profesori, lekari, generalno, ova viša srednja klasa koja čini supstancu svakoga društva, pa tako i vranjskog, ne smatra za shodno da svoju dušu oplemeni, i da se suoči sa pitanjima koje pozorište nameće, tim gore po nju kao produkt takvog društva. A pozorište će živeti, kao što su nas u tu činjenicu uverili 31. Borini pozorišni dani.

„Zvezdara teatar“, Beograd; „Život u tesnim cipelama“, tekst i režija Dušan Kovačević

Kako je predstava odmicala, ono što se sve više nametalo kao utisak, bilo je pitanje – da li režiser Dušan Kovačević ima hrabrosti, ili volje, da krati tekst dramskog pisca Dušana Kovačevića?

I tako je ovo scensko ostvarenje, u dijapazonu od naturalizma do apsurda, u prepoznatljivom stilu Dušana Kovačevića, trajalo duže nego što bi smelo, i u tom, „proširenom frontu“ razblažilo svoju kvintesenciju.

Ono što je vranjskoj publici bilo naročito intrigantno, to je skoro preslikana sudbina jednog od „svetog trojstva“ vranjskih paraprivrednih „giganata“, sada nepostojeće fabrike obuće „Koštana“. Šteta što neko iz prethodnog establišmenta ove sada nepostojeće firme, počev od njenog čela, nije prisustvovao predstavi; možda bi mu makar obraz pocrveneo, mada je to toliko neuništivo tkivo („đon-obraz“), da ne bi moglo da se termički obradi ni u visokoj peći smederevske železare.

Ova je predstava, po svojoj strukturi, podsetila, sportskim rečnikom, na čuveno finale Kupa šampiona od pre par godina, u kome je „Milan“ u prvom poluvremenu vodio sa tri prema nula, da bi „Liverpul“ u drugom poluvremenu izjednačio, i na kraju izašao kao pobednik. Prvi deo, štrajk glađu petoro radnika propale fabrike obuće, bio je obeležen verizmom, ovaploćenim u scenografiji, sa železnom rešetkom na rampi. Ako je scenograf (Nenad Brkić) hteo da postigne takav utisak, u tome je uspeo, ali na uštrb vizuelnog doživljaja predstave. Rešetka je postigla svoj cilj, ali od nje skoro ništa ostalo na sceni nije moglo da se vidi u pravom svetlu.

Taj, prvi deo, obeležila je i agresivna igra Nenada Jezdića kao samoproklamovanog vođe štrajka, i od njegovog nastupa, koji smo slobodni da uporedimo sa šmiranjem, niko od preostalih glumaca, nabijenih u portal, nije mogao da dođe do punog izražaja.

Drugi, pak, deo predstave, koji predstavlja rijaliti šou sa radnicima, u kome pobeđuje onaj koji preživi, već je bio onaj pravi, izvorni Kovačević, na koga smo navikli. Milorad Mandić, kao voditelj Maldiv, sveo je Jezdića na pravu meru i ujednačio ga sa ritmom ansambla, a posle nešto „nećkanja“ na sceni je zablistao Dragan Petrović kao Veseli, u svim elementima glumačkog umeća – scenskom pokretu, tehnici disanja, apstraktnom veštinom ovladavanja publikom.

Slobodan Boda Ninković, kao Isa, dugo je bio u drugom planu, da bi u poslednjoj trećini predstave dočekao svoj trenutak, i u petominutnoj glumačkoj minijaturi demonstrirao svoj raskošni talenat.

Ženski, pak, likovi, Ljiljana Dragutinović kao Rada, Zlata Petković kao Zlata i Sonja Kolačarić kao voditeljka, bili su upadljivo u drugom planu, a za bar jedan lik, Zlate, moglo bi se reći da je bila neka vrsta dramaturškog „slepog creva“, i da niko ne bi primetio da nekim slučajem u drami ovoga lika nije ni bilo.

No, Duško Kovačević je Duško Kovačević, pa je publika uživala duže nego što je možda bilo neophodno u njegovim bravurama. „Radikalan, pa i ogorčen“, kaže kritičar Muharem Pervić, „ali još uvek spreman da stupidnost i idiotizam izloži žestokom podsmehu, Kovačević kao da ne priznaje razlike između nacizma i komunizma, pa i demokratije koja čoveku, radniku, prektično uskraćuje pravo na život. Kovačević nastavlja da od tragedije u kojoj živimo sa uspehom pravi komedije koje nas, makar na sceni, pohvalama ludosti i smehom, privode zdravoj pameti“.

Na kraju, može li čovek da jede zemlju? I to svoju sopstvenu, domovinu, otadžbinu, patriju, kako god je nazvali? I te kako! Svakodnevni smo svedoci.

Umrećeš, i rodićeš se posle toga

Jugoslovensko dramsko pozorište: Igor Štiks – „Elijahova stolica“, režija: Boris Liješević

Replika iz naslova uzeta je iz predstave, ali koje? Radnja  „Elijahove stolice“ nadovezuje se na arhetipsku temu potrage za identitetom, koja se vrlo često završava i tragično, a prauzor joj je Sofoklov „Car Edip“. Svako ko iole poznaje ovo delo klasičnog dramskog pesništva, još u ekspoziiciji predstave je prepoznao nesrećnog cara Tebe, i takođe arhetipske teme kojima se „Elijahova stolica“ bavi – ubistvo oca, makar bilo i nehotično, kao potvrda sopstvenog ega (Kron, Uran, Zevs), i incest, makar bio i nehotičan, kao ovaploćenje krajnje tačke najmorbidnijih erotskih sanjarija, ali i prekoračenje jednog od najmoćnijih antropoloških tabua.

Ko, dakle, izgovara repliku iz naslova? Vlastimir Djuza Stojiljković, ali da li kao Jakob Šnajder, iz „Elijahove stolice“, ili vrač Tiresija iz „Cara Edipa“? Svejedno je. Uostalom, koliko puta ste čuli, pa i prokomentarisali, povodom vesti o nečijoj smrti – „siroma, nije umro, nego se rodio“. Izem ti zemlju u kojoj je smrt jednako život! I dokle, bre, više?

Radnja je smeštena u Sarajevo, za vreme opsade, kada su ga terorisali „babo“ Karadžić i Mladić, a ako budemo dosledni u komparaciji sa Sofoklom, kao kada je Sfinga terorisala Tebu. Ima nekih dramaturških odstupanja, ali jedan je Sofokle. I kao što je Edip jurio samog sebe, kao što štene juri svoj sopstveni rep, tako je Ričard Rihter (Svetozar Cvetković) zapeo iz nekakvog Beča u okupirano Sarajevo, da bi pronašao sebe. Bolje da nije.

Jer, ono čime se pretraga okončala, jeste smrt pravoga oca i incest sa rođenom sestrom. Na kraju, i njegova sopstvena smrt, preciznije, samoubistvo. Kao u filmu Romana Polanskog „Kineska četvrt“, gde previše radoznali, posle tragičnog okončanja, spoznaju istinu – „što manje“. A što bi u starorimskoj verziji izreke značilo – što više znaš, više patiš. Zato, što manje!

Ali, nije tako. Istina je istina, ma kakva bila, i ma koliko koštala. Pitanje je samo koliko smo spremni i likvidni da platimo tu cenu.

Režiser „Elijahove stolice“, Boris Liješević kaže: „Ja ne volim kada se predstava samo ‘gleda’ već kada se i ‘čita’, kada se publika na taj način angažuje“.

Što se, pak, glumaca tiče, preferiram iskustvo Djuze Stojiljkovića i izraziti talenat Maje Izetbegović, u odnosu na scensku agresivnost Svetozara Cvetkovića. „Drugi plan“, oličen u Renati Ulmanski, Jeleni Trkulji i Banetu Jevtiću, izvanredan; ništa bez „dobre klupe“.

Nota bene, radi se o sarajevskim Jevrejima, i njihovom stradanju tokom svih ratova, a u tome se ovde nije oskudevalo. Mizantropski diskurs, opet jedna arhetipska stvar, nikada ne umire, samo mutira. Juče Jevreji, danas pučaši, ko će biti sutra? Za rezervu, uvek je tu LGBT populacija.

Shvatim da su moji totalni kreteni

Bitef teatar: „Hipermnezija“; režija: Selma Spahić; tekst – mlade mučene duše

„Svi veruju da im je mišljenje o politici utemeljeno na razumu, iako su u stvarnosti ta mišljenja utemeljena u detinjstvu, pre nego što smo shvatili šta se događa. Odrastao čovek je dete koje je patilo“.

Ovaj je citat moto predstave „Hipermnezija“, što bi u bukvalnom prevodu značilo  „nemogućnost zaboravljanja“. Ako već moramo da smestimo ovu predstavu u neki uslovni žanrovski okvir, radi se o dokumentarnom teatru, o nezaboravu dece, koja su preživela pakao opsade Sarajeva, i prepisci onih koji su bili na licu mesta, i koji su zabavu sa pevanjem i pucanjem propustili.

Scenski, ili mizanscenski, više se može svrstati u recital, nego u klasičnu pozorišnu predstavu, što ne umanjuje njenu potresnost i značaj. Ako je moto 31. Borinih pozorišnih dana DOMovina, zavičaj, patrija, otadžbina, dom, ili kako već, nema validnijih svedoka od onih koji su to igubili, pa ma kako ga nazvali. I to ne na bilo koji način, egzilom, azilom, karijerom, drčnošću za novcem, ne znam već čime, već brutalnim, dugotrajnim i sa nijedne strane, koja je to realno mogla, nesprečenim ubistvom doma, i domovine.

Režiserka predstave „Hipermnezija“, Selma Spahić, svoje ostvarenje naziva „intimnom istorijom“, i ovako ga obrazlaže: „Mene je upravo to zanimalo. Predstava je za osam ljudi koje gledamo na sceni nužno obeležena ekstremnim društveno-političkim okolnostima. Ali, i dalje me zanimala intimna istorija. Dobro, istorijske činjenice su tu (iako ih sukobljene strane različito tretiraju), ali šta se tebi događalo? A tebi? Kako si ti to tada video/videla, sa pet, deset ili trinaest godina? Znala sam da ću spajanjem ljudi iz Sarajeva, Beograda i Prištine i bavljenjem njihovim biografijama nužno dobiti politički kontekst. Htela sam da on bude prisutan kroz predstavu baš onoliko koliko je obeležio živote osmoro dece ili adolescenata u to vreme. Iz njihove vizure, u tadašnjem trenutku, bez komentara iz današnjice. Tih dvadeset godina su većina života, ili celi život za autorski tim. Ostavile su nepovratne posledice i nebrojene ožiljke („ko nema ožiljaka, kao da nije ni živeo“ – p.a.). Ali je to istovremeno naš život, jedina stvarnost koju smo odrastajući poznavali“.

Posle predstave, i pored burnog aplauza, ostao je gorak ukus. Možda su svi, koji su izlazili iz sale i krenuli negde na piće, u svoj dom, ili nekuda drugde, morali da se zapitaju – kolika je naša, ako ne krivica, a ono odgovornost, za ono što se ovoj deci desilo?

I valjda su svi, a naročito akteri, tu mislim i na glumce i na publiku izvukli pouku, da citiram mudrog Duška Radovića – „tucite svoju decu samo onda kad primetite da postaju kao vi“.

Gde god da krenem, naiđem na sebe

Pozorište „Bora Stanković“ Vranje – „Autoputem“ – autorski projekat Ane Djorđević

Ne što su naši, ali najubavi su si, i najpametni. Predstavica – bombonica. Molim aktere da ove deminutive ne shvate u podcenjivačkom smislu, već upravo suprotno!

Za sat i petnaest minuta, u strahovitom scenskom tempu, u pravovremenoj promeni ritma predstave, ansambl vranjskog pozorišta je pokazao svoj do pre tri godine prikriveni potencijal, i ubarabario se sa najzvučnijim imenima srpskog glumišta. Sa Beogradom, ej! Ovo neću nikome da kažem ali sam u vranjskoj predstavi i kao gledalac i kao kritičar (?) i kao drugar sa vranjskim pozorištnicima, uživao ne lokalpatriotski, već u univerzalnoj, ljudskoj lepoti pozorišta. Mislim da bi i stari Kožder, čije ime Festival baštini, uživao. Uostalom, „moji zemljaci“ (naslov jedne od pripovedaka Bore Stankovića – p.a.), već decenijama pokušavaju da univerzalnu vrednost svedu na svoj nivo. Na žalost, ovde je oseka.

Neću izdvajati glumce; jer, kako reče član žirija, teatrolog dr Dragana Bošković, ovo je izvanredan primer ujednačene i solidarne ansambl igre, precizne i odgovorne, a u razgovoru sa glumcima nakon ovog pozorišnog osveženja, morala je da se složi sa konstatacijom da je DOMovina za glumca jedino i samo pozorište, pa ma u kojoj zemlji, u kome gradu, na kojoj sceni igrali.

I time se, ustvari, bavi ovo svojevrsno, u teatarskom žargonu nazvano, „pozorište u pozorištu“. Kako nastaje jedan artefakt, kroz porođajne muke, kroz međusobice strasnih egoista i sujetnih individualaca, kao što su pozorišni ljudi. „Bekstejdž“ je jedno horor mesto, gde se svi problemi i nedaće na kraju rešavaju na „stejdžu“, koji je iskupljenje i spas, ako nešto ne pođe po zlu. Aplauz je orden na srcu glumca.
I tako vranjsko pozorište nastavlja svoju potragu za negde zagubljenom pozorišnom estetikom, i pozorištu imanentnom misijom. Na dobrom je „Autoputu“, srećom, nije „Koridor 10“.

-Specifičnost ove predstave – kaže Ana Djorđević, autorka ovog projekta – u odnosu na druge koje se bave sličnom temom, sastoji se u tome što se njena priča bavi problemom pravljenja predstave u našoj sredini i u savremenim okolnostima, koja podrazumevaju izrazitu, egzistencijalnu, moralnu, i kreativnu krizu, krizu u međuljudskim odnosima, i krizu identiteta mladih generacija, koje više nisu u mogućnosti da nađu mir i sigurnost u gradovima u kojima žive, već se stalno nalaze negde na autoputu, u potrazi za ostvarenjem profesionalnog i ličnog sna.

Ostaje nam da se nadamo da će ovi „naši“, stopirajući kojekakvim autoputevima, ponovo naći krajnju destinaciju u svojoj DOMovini, vranjskom pozorištu. Osim, ako nije Brodvej. A i onda.

Duša, k’o odžak crna

Atelje 212: Aleksandar Popović – „Pazarni dan“; režija: Egon Savin

U „Pazarnom danu“ Popović možda najsažetije, podjednako krvavo i podjednato duhovito i upečatljivo daje jednu od svojih priča o „istorijskom vagonu treće klase“. To je priča o malim ljudima gladnim vlasti, gladnim novca, o našoj sirotinji balkanskoj, o našim palanačkim mentalitetima, o svim našim podelama, o politiziranom nesrećnom narodu koji se iz generacije u generaciju iscrpljuje političkim, ideološkim i inim razlikama, a u stvari u pozadini svega jeste sirotinja i otimačina.

Ne, ne, nije moja malenkost ovo napisala o poslednjoj takmičarskoj predstavi na 31. Borinim pozorišnim danima. To je reditelj predstave, Egon Savin.

I ostatak teksta ću prepisati, od obrazovanijeg i stručnijeg od mene, Muharema Pervića. Ne upadam u onu Andrićevu zamku – „dođu vremena kad pametni zaćute, budale progovore, a fukara dođe na vlast“. Dakle, sada neka pametni govore, a vlast nikada ni u kojoj kombinaciji nisam tripovao; biće da sam u ovom trojstvu budala. Ali, makar ćutim.

-Na okupu su oni – kaže Pervić – koje nije jednostavno sabrati na jedno mesto. Naš svet, stari i novi, naš mrak i omraza, davni i novopečeni. Dan kada se kupuje, trampi, utrpava, pregovara, navodi, zavodi, ogovara, ugovara, politizira. Savinova predstava ima u vidu upravo ukorenjenost, sraslost sa mržnjom koja ovde, kroz vreme progovara, glasno i bez „olakšavnih okolnosti“. Mali čovek, ničeg reprezentativnog u njemu, siromaška sredina, beda bedina na koju god stranu da pogledaš, ničeg dovoljno, ničeg umnog, ni lepog, i upravo otud u ovim zatravljenim bićima nabujeli, zgusnuti potok, mrak, gadost, primitivizam, surovost. Iz širom otvorene prividno idilične duše, iz kraljevskih, četničkih, komunističkih fundusa kulja dugo taložena gadost koju Egon Savin bezrezervno, nemilosrdno isteruje na čistinu.

 Uveličati, otelotvoriti potajno, pritvornu patrijarhalnu idiličnost, ali ne preko granica koje bi u protagonistima komedije potkopale svojstva individualizovanih ljudskih bića, preoblikujući ih u groteskna obličja, čime bi ih, na neki način, lišio lične krivice i odgovornosti. Ili bi ovu svoju kritiku života kao mržnje i prostakluka, odviše uopštio.

-Znamo tu scenu, binu zapravo, prostor i život oivičen novinama, parolama, pozivima, proklamacijama. Poznate su nam prozivke i zamke lukavog politikantskog uma: sad ili nikad; red, život, ili nered i smrt Srbije; kucnuo je čas;

-Gotovo da vekove provodimo na ovim siromaškim scenama istorije i politikantstva, među tipovima čije kostime, govorancije i lukavljenja, rečju „glumu“, u prste znamo. Otuda cinizam, gorčina i žestina sa kojom ova predstava nasrće na nataložene iluzije i poluistine o malom čoveku. Od naive do gadosti, dvoličnosti, zverolikosti. Ruženje ružnog.

-Potpukovnik Svetozar (Branimir Brstina) sa lakoćom i komikom otvara mrak politike, samožive, prljavge vojničko-seljačke duše. Gazda Bogoljub Ljubomira Bandovića sav iz krvi i mesišta i filozofijice koju Popović sažima u narodu: u se, na se i poda se. Podlaštvo, zamračenost do nepodnošljivog. Bol boluje raspamećena Mirčija Milice Mihajlović. Majka, ili muka u životu u kome se za boga, ni za ljubav ne zna. Darinka Anite Mančić, od svega pomalo, uverljivo, bogato, i dobra i lukava, i naša i njihova, i čestita i kvarna žena koja bi to i da bude, ali propada u svetu bez ljubavi. Komunjara kominternovske provenijencije, sa neizbežnim sakoom preko ramena prebačenim, prepoznatljivi ideološki dvoličnjak Puša Rsavac (Gordan Kičić).

-Mladi, zavedeni, rastureni i razvaljeni skupo plaćaju svoje iluzije u svetu bez iluzija. Jelka Jelene Petrović i Marinko Nikole Jovanovića. Tragikomični Žarkić, Nebojša Ilić. Žestoko, istinoljubivo, da se smeješ, zgražaš, vrištiš od muke!

Ljušture
nekadašnje slave

Bitef teatar: “Ja i ti” – Po motivima filma “Šta se dogodilo sa baby Jane”
Autori – Branka Stojković i Olivera Viktorović

Neobično putovanje ideje iz romana u film, završilo se prelaskom iz filma u predstavu. I kako te promene nisu bile dovoljne, dogodila se još jedna, prelazak iz jednog kontinentalnog-društvenog-kulturološkog okruženja i drugo.

Žanrovski neodrediv film je ovde prerađen u prihološku dramu. Jasne posledice, sa jedne strane nedovoljno a sa druge previše maženog detinjstvam preko posledica iste ali obrnute situacije u kasnom adolescenskom životu, ostavile su prostor za žal u zrelosti. Tako dva glavna karaktera, dve sestre, u večitom životnom disbalansu ostaju prepuštene jedna drugoj. Ne priznajući jedna drugoj dovoljno značaja njihova borba protiv usamljenosti ih dovodi u još veću samoću u kojoj su zajedno igrom slučaja. Odbijajući da se sprijatelje njihovo rivalstvo ih dovodi do ivica egzistencije. Ostavljajući ih, kao ljušture nekadašnje slave, nemilosrdnoj želju da još samo jednom budu uspešne.

Ova predstava na istinit način prikazuje društvene promene jednog društva, ali još surovije ona predstavlja težnje i vrednosti koje društvo i dalje nije uspelo da unapredi.

                        Dramaturg – Danka Sekulović

BANDOVIĆU NAGRADA ZA
GLUMAČKO OSTVARENjE

Na 31. “Borinim pozorišnim danima”, koji su sinoć završeni u Vranju, nagrada stručnog žirija za najbolje glumačko ostvarenje pripala je Ljubomiru Bandoviću. Bandoviću, koji je prve glumačke korake napravio baš na sceni vranjskog pozorišta, nagrada je pripala za ulogu gazda Bogoljuba u predstavi Aleksandra Popovića “Pazarni dan”, beogradskog Zvezdara teatra, u režiji Egona Savina. Ovu odluku je doneo žiri u sastavu teatrolog Dragana Bošković, predsednica, i članovi Spasoje Ž. Medenica dramaturg i Ljubica Zdravković Džonov glavna i odgovorna urednica regionalne Radio televizije Vranje. Nagrada publike za najbolju predstavu na 31. festivalu u Vranju, pripala je glumačkoj ekipi Zvezdara teatra iz Beograda u predstavi “Život u tesnim cipelama” Dušana Kovačevića. Pored ove, u konkurenciji su bile još tri beogradske predstave: “Elijahova stolica”, “Hipermnezija” i “Pazarni dan”, i vranjska “Autoputem”. Nagrade najboljima biće dodeljene u sredu, poslednjeg dana 31. “Borinih pozorišnih dana”, kada je na repertoaru revijalna predstava “Ti i ja” Bitef teatra iz Beograda, autora Branke Stojković i Olivera Viktorovića.

ZAVESA

U takmičarskoj selekciji ovogodišnjeg Festivala vranjska publika je imala priliku da vidi predstave koje su na relevantnim domaćim i međunarodnim festivalima, poput BITEF-a, Sterijinog pozorja, MESS-a i dr, osvajale prestižna priznanja. Publika je zdušno podržala ovaj program, što se vidi u činjenici da smo ove godine, uprkos nepovoljnim uslovima ekonomske krize, prodali najveći broj ulaznica u istoriji Festivala.

Imena ovogodišnjih učesnika, autora i umetnika, kako u glavnom, tako i u atraktivno koncipiranom pratećem programu, govore sama za sebe u kojoj meri Vranju trebaju ovakvi Borini dani: Egon Savin, Dušan Kovačević, prof. Dr Tihomir Brajovič, Vlastimir Djuza Stojiljković, Anita Mančić, Svetozar Cvetkovič, Ljiljana Dragutinović, Milorad Mandić, Branimir Brstina, čitava plejada mladih umetnika, poput Borisa Liješevića, Snežane Trišić, Ane Djorđević, Jelene Ćuruvije, koja je „predvođena“ laureatom Ljubomirom Bandovićem, brojni potvrđeni umetnici iz regiona, poput Selme Spahić, Igora Štiksa, Maje Izetbegović, Ermina Brava, Albana Ukaja… Sigurno je da sam nekoga izostavio, a za pominjenje svih potrebno je mnogo novinskog prostora.

Budućnost ovog Festivala, duboko sam uveren, leži u potvrđenom kvalitetu sa kojim vranjska publika i umetnici u interakciji treba da stvaraju nove vrednosti, vrednosti po kojima će naš grad postati prepoznatljiv u srpskom pozorišnom miljeu. Vrednosti po kojima se kroz ime Bore Stankovića Vranje upisalo u mapu književne istorije Srbije.

                                                                                                      Direktor Festivala „Borini pozorišni dani“
                                                                                                                                                      Nebojša Cvetković