KO TO KAŽE, KO TO LAŽE, SRBIJA JE MALA

Glasine su odnekud stigle. Na Kumanovu 1912. godine povedosmo bitku za Kosovo, juna 1999. je završismo. Počelo je da se kuva. Rezervisti su navukli širok osmeh.

– Sjebasmo ih – čulo se sa svih strana.

– Morali su da potpišu, pizde američke, inače bi im kosti raznosili crni gavrani – smeh je svojom jačinom razgonio ždralove sa Drima. Počelo je žurno utovarivanje kamiona. Izvlačenje tehnike, pravljenje kolona.

– U Srbiju, natrag u pobedu, zbogom mrtvo i pusto Kosovo! – već su počeli pijani glasovi da lupetaju.
– Dolazi NATO, sa njim i Šiptari, moramo da požurimo – otrežnjavajuće je delovalo.
– Kad se sledeći put vratim, neće biti nijednog šiptarskog uveta – jasno se raspoznavao strah.

Pometen, sa bolnim bubnim opnama od kojih se je odbijala srpska zbilja, tražio sam Čiču. Našao sam ga kako uređuje kolonu. Drao se na neposlušne i neobuzdane vojnike. Kad mu priđoh, pruži mi ruku.

– Čestitam, Vlado, kapitulaciju.
– Teško mi je, Čiča.
– Okrvavili smo gaće Vlado, bolje da smo ih usrali. Sad ćemo ih prati dok smo živi.
– Ali, ovako, nije u redu…

Nije me slušao, mrsio je sebi niz bradu.

– Putniče, namerniče, kada prođeš ovom zemljom, seti se da su se jednog proleća Gospodnje 1999. godine sukobili srpsko dobro i zlo sa šiptarskim. Dobro je poraženo, zlo je pobedilo. Srpsko je vodilo do pred kraj bitke, kada se Ðavo stavio na stranu svog miljenika: šiptarskog zla. Šiptarsko će uzvratiti srpskom, pokušaće da izjednači i povede. Putniče, namerniče, kada prođeš ovom zemljom, seti se da gaziš po pomešanoj krvi mučenika i otpadnika. Prođi bos, ako osetiš na tabanima makar jedini nevini krik, opomena će biti ova zemlja za tvoja buduća pokolenja.

– Sramota me je, Čiča, gde se vraćamo?

– Pogledaj oko sebe, odabiraju kola, pune ih. Malo staje. Oni što su se napunili, na vreme su pobegli. Već arlauču po Beogradu, Kragujevcu, Smederevu: – Vraćamo se uskoro! Dobro znaju da će to biti na kukavo leto. Lažu sirotinju koja će ostati prepuštena šiptarskoj osveti. KFOR ne može da ih zaštiti, njegove mogućnosti su da svesno ili nesvesno pomogne da naoštri šiptarske noževe. Jadna sirotinja! Bežala je preko svoje granice na početku rata, evo beži sada posle rata. Gola, bosa, raspomamljena, biće tešena skorim povratkom na kućna ognjišta. Jednom razrušeno kućno ognjište, nikad nije isto. Ostaje beleg, crv što večno muči. Ovi što ostaju, i pre i sada, kao na stočnoj pijaci. Jedni za klanje, drugi za čuvanje. Jedni za osvetu, drugi za razmenu.

– Kad polazimo?

– Što pre, to bolje. Gledaj onu kafanu preko puta. Napili se >srpski junaci< ko božjaci. Slave!!! Idi ih pitaj: šta? Izrešetaće te.

Usredsređen na Čičine reči, nisam primećivao ništa oko sebe. Još manje čuo. Trgnuvši se, prestraših se. Iz kafane je dopirao lelek poginulih srpskih vojnika. Sa Košara, Morine, Junika, Slatine, Suve Reke. Mnogi nisu imali više od dvadeset godina.

– Je l’ čuješ? – grozio se, Čiča.

Kako ne bih kad je ječalo: >Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala; nije mala, nije mala, stoput ratovala, i opet će, i opet će, robovati neće<… Odjekivala su rafali, praštale kašikare, zavijala kola hitne pomoći.

Kolona je spremno čekala. Oficiri su žurili. Wihova koža je najskuplja. Ždralovi su raŠirenih krila nepomično lebdeli nad Drimom kao da ih je smrt zadesila u letu. Krenuli smo prema Suvoj Reci i Uroševcu. Naša kolona sastavljena od redovne vojske i aktivnih oficira i podoficira odlazila je u najvećoj tišini, kao pogrebna povorka. Zvona sa crkve u Ðakovici nikad nisu bila silnija. Kao da se spremaju da utihnu zauvek. Nisam mogao da se prekrstim. Savijena tri prsta ukočeno su zastala u blizini čela. Nikako da se primaknu. Nije im se dalo. Nalazio

sam se u sredini kolone. Tražio sam da budem na začelju. Trojica mladih vodnika, otvarajući flašu rakije, prezrivo od sopstvenog jada, najuriše me: >Nosi se, bre, u lepu pizdu materinu!< Putem smo prolazili pored sela. Iz popaljenih su nas gađali dečaci kamenicama, pokazivali srednji prst, savijali lakat. Nismo imali kamenice, uzvraćali smo po kojim rafalom. Nailazili smo i na srpska sela. Nisu popaljena, a bila su suva k’o barut. Mlađi su se priključivali koloni sa natovarenim traktorima. Pogledi su im se izbezumljeno pomešali sa ogavnim psovkama. Starci su stajali pokraj puta kao kameni stećci nalik na glinene golubove. Starice su mahale crnim maramama, plačući.

– Vratite se, deco! – pištale su nemoćne grudi.

Kod Suve Reke smo napadnuti. Gađali su nas iz sveg raspoloživog oružja. Jedva smo se izvukli. Koliko je ostalo iza nas? Kamion je truckao prema Srbiji. Morao sam da odagnam misli. U daljini kao da sam video plavičast dim. Tračao sam u tom pravcu koliko me noge nose. Na ogromnoj poljani, ljudi nalik na maslačke, igrali su i pevali u ogromnom plamenu, boje najsjajnijeg zlata. Pridružio sam se, okupan omamom topline, poželeo sam da zauvek sagorim u lepoti prizora, ljubavi sanjanoj, kad neko reče: >Niš!< Zaustavili smo se u kasarni na niškom Pantaleju.

– Presekli su nam kolonu – jasno sam čuo Čiču, – Poslednje vozilo je ostalo. Sudbina trojice podoficira je u šiptarskim rukama. Ako su imali poslednji metak u cevi, niko od njih nije mogao da bude srećniji. U suprotnom…

Izbegao sam misli dohvativši pruženu flašu vinjaka.

– Nisi sam, bre! – uzede mi flašu iz ruke.

Čiča je dobio zadatak da se vrati u đakovicu. Trebalo je da se izvuče još jedna kolona.

– Idem sa tobom.
– E, nećeš! Ubiću te k’o vrapca mrdneš li samo! Meni je to stalni posao, a ti si svoj honorarni završio. Razduži se i pravac – Vranje.
– Za sada što dalje od bilo kog Vranja, Čiča.
– Onda pravac – Spasenje. Nemoj k’o Ledeni!
– Šta Ledeni?
– Ništa, nije važno, morao je tako da završi.
– Kako?
– Ubio se!
– Nije moguće!
– Jeste!
– Nije našao sebe. Žao mi ga.
– Našao je svoj logičan kraj.
– Logično je u početku, ne u kraju.
– Za Ledenog je kraj predstavljao početak.
– Šta mu je pokrenulo ruku?

– Ruka mu je uvek bila pokrenuta, obarač se pokrenuo kada je ulazio u      Niš. Dočekali su ga otvoreni prozori na zgradama, pucnji iz svih vrsta pištolja, pušaka, muzički stubovi uključeni do daske. Svetlo je zaslepljujuće blještalo sa svih strana. Ledeni je izvadio pištolj, protrljao oči njime, sklopio kapke i smireno rekao: >Koji mrak, jebote!< i opalio. Hajde, Vlado, da se izljubimo srpski, tri puta, još to je ostalo.
– Valjda ćemo se videti.
– To ne zavisi od nas. Zbogom!
– Zbogom! – oči su zamagljeno otpratile Čičin gegav hod.
– Odlučio sam da se javim kući. Nije dugo zvonilo, čuo sam drag sestrin glas.
– Vlado, ura a a a, živ si, pobedili smo!
– Gde je burazer?
– Slave u komitetu. Znaš ti njih, pobedu pripisuju sebi, socijalistima. Nemoj da se ljutiš.
– Ne ljutim se, pobeda je samo njihova.
– Ne razumem, jesi li dobro?
– Kako su deca, muž?

– Deca su dobro. Stariji se nije plšio. Sa njim se nešto dešavalo. Govorio je kako bi želeo da je gore u avionima i da gađa govna. Sreća što Branko nije bio tu, ubio bi ga na mestu. Mlađi se je užasno bojao. Kada su prvi put bombardovali kasarnu, toliko je jako puklo, da sam ga jedva našla sakrivenog iza frižidera kako drhti k’o prut na vetru.

– Baka je nastradala…

– Prokleti geler! Jadnica, nije mogla da joj se ispuni želja da zaigra na tvojoj svadbi u čarapama. Da umesto majke zaigra svekrvino kolo…

– Zet, je l’ slavi?

– Još pitaš. U Gornjem Vrtogošu, rezervni kapetan prve klase Branimir Topčagić skinuo se u beloj majici na bretele, doveo Cigane i poveo kolo. Kao i obično, popio je božju kišu. Imao je više razloga za slavlje. Pre toga zamalo da mu skinu činove i nabiju ga u vojni zatvor. Okeruo one njihove >ognjeve< umesto prema položaju neprijatelja pravo prema Vranju. Došla kontrola iz Niša I za malo da se onesveste. Spasao ga tvoj brat, potegao velike partijske veze, molio čak u Beogradu.

– Topčagić je proslavio kako njemu dolikuje.

– Umesto maramice, u ruci je držao pištolj i njime vodio kolo. Leto, umorina, a on sa svojim vojnicima rezervistima igra ispred kuće u kojoj se sve vreme krio dok mesne seljanke u pozamašnim godinama dvore oko njih. Sudovima za vodu, od pečene gline, >kanačićima<, posipale su zemlju ispred njegovih nogu i gasile prašinu.

– Da se zna kad srpski junak igra! – govorile su. – Nismo se xaba tri meseca sakrivali po podrumima. Od straha, gaća više nemamo. Danju jedemo bez prekida vruće hlebove i salame, a noću miševi nam uši pojedoše, prokleti i oni, i rat, i Amerikanci, i svi!< Branimiru su bez prekida svirali: >Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala, nije mala, nije mala, stoput ratovala.< Na svako spominjanje reči Srbija ispaljivao je ceo šaržer u visinu, preteći neprijatelju i vičući:

– To o o o… Ter a a a aj… – Iz grla seljanki više piskom nego glasom punio se srpski vazduh, u srpskom selu Gornjem Vrtogošu, blizu srpskog Vranja:
– I hi i i i…
– Svaka čast!

– Nije to ništa. Komšiji pre mesec dana umro brat. Šezdeset i pet godina, nije bio star, ali nema veze. Izneo je muzički stub i pustio trubače do daske. Kad je zasvirala čuvena >leskovačka četvorka<, da si video kolo! Igrali su svi od najmlađih, što jedva hodaju, pa do najstarijih, što se podupiru štapovima. Zemlja se tresla od radosti što ostadosmo živi.

– Bravo!
– Jesi li se ti proveselio, Vlado?
– Jesam, držeći upaljenu sveću u rukama.
– Što me plašiš?
– Čućemo se, zbogom – spustio sam slušalicu, tačnije: ispala mi je iz ruku.

Otišao sam da u jednom polurazrušenom magacinu legnem i pokušam da zaspim. Oči nasađene k’o jaja, čekale su. Da ih neko sklopi. Preteške misli digle su ruke od mene. Nisu im se javljali ni deda, ni otac, ni majka. Uhvatio me strah. Strah koji je donosio slobodu. Pričo sam sam sebi, sećao se kako mi je otac govorio o veselju u Vranju posle oslobođenja u septembru 1944. godine.

Pre Beograđana smo se oslobodili – sa ponosom je isticao. – Ušao je čuveni partizan Vlasta na belom konju. Narod se sjatio, svako je hteo da ga dotakne, oseti slobodu. Nastalo je veliko narodno veselje. Zaigralo se partizansko kolo dugo od opšine do Monopola. Kilometar i po. Bog te mazo! Prolazili smo pored radnje predratnog gazde, Riste bojaxije, uletimo unutra, on bled, gleda u mene i, prepoznajući me, moli: >Sinko, sa dedom sam ti prešao u prvom ratu peške Albaniju.< Kad sam ga šutnuo u dupe, nabio sam ga ispod tezge, ostavljajući ga da cvili. Izašao sam pred radnju, podignem ruke uvis, samo što ne poletim, pa ponovo u kolo. I hi i i i… odjekivalo je celo Vranje.

Otvorenih očiju, prikovanih za plafon, iščekivao sam javu. Rebra, nadimajućI se, u jednakim vremenskim intervalima, pokušavala su da otvore grudni koš. Želela su slobodu muci. Ruke, umesto lopata, praznile su xepove. Presipao sam kamenje. Iz šupljeg u prazno.

Sreća što oči mogu da se zatvore. Da krenem u susret stvarnosti. Knedla je zastala u grlu da se topi. Laknulo mi je. Krenuo sam u susret baba Vankinim rečima.

– Skidaš veliki teret s duše. Uz pomoć boga i đavola. Neka te čuva sreća u nesreći.