Ode zlato helikopterom

Eko Taxi Vranje

Policija pričala sa onima što imaju dugačak jezik: pred prodavnicom nema tajni, Šta se krije ispod zemlje: arheolozi u akciji,

Ovde je, zaboravili ste, do 1912. godine bila srpsko-turska granica. Trgovalo se, stoka za zlato. Zlato se zakopa, ide se po stoku, a posle se radi sigurnosti izvrši isplata. Ali, bilo je slučajeva da trgovac ode preko granice i ne vrati se više, a zlato ostane da čeka srećnog nalazača



 

– Ja ništa ne znam, nisam odavde, znam samo da su bile neke zlatne šipke, kao cigle, i to 18 komada. Izmereno, tačno 354 kila, u gram. Tako se pričalo po selu još kad su počeli da kopaju, sredinom septembra, oko Svetog Simeona – započinje priču o zlatnoj groznici, koja još uvek potresa Davidovac, žiteljka sela koja beži od fotoaparata kao đavo od tamjana.

KRV DO KOLENA

Zlatna groznica i dalje opseda ne samo Davidovčane, već i „arheologe“ iz čitave okoline, od kada su proletos teške mašine počele sa probijanjem trase za autoput. Još kad se se letos na terenu pojavile ekipe onih pravih arheologa, koji i dalje taje šta su pronašli na potezu od Pavlovca do Davidovca. Zna se samo da se radi o važnom arheološkom lokalitetu, starom više hiljada godina, zbog čega je trenutno stopirana izgradnja Korodira 10 na ovoj trasi. Prošle nedelje zlatna groznica je dodatno, poput zemljotresa, uzdrmala Davidovac posle napisa nekih novina da je neki srećnik iz ovog sela iskopao ćup pun blaga. Prema drugoj verziji, zlato je već u nekom državnom trezoru, ali je ostala sumnja da ga još mnogo ima ispod zemlje.

Iako neki zlatnu groznicu pripisuju seoskim tračarama i dokonim seljanima koji pričama prekraćuju vreme ispred prodavnica, uz pivo i meze, sumnje „u zlato koje čudno sija“ su ostale. Kao višnja na vrhu torte došla je informacija da je navodno neka žena zaposlena u Komradu obznanila da je zlato iskopano na njenoj njivi, pa je čak angažovala i advokata u pokušaju da ga povrati od države koja ga je, opet navodno, kao što smo rekli, odnela u Beograd.

– Ma, kakvo, bre, zlato?! Da ga je imalo ne bismo dali da izađe iz Davidovca. U ovo loše vreme, kad se vrtimo kao gluvi kučiki bez prebijnog dinara u džep, bila bi borba sa vlašću, milicijom, državom, krv do kolena ako treba, ali zlato bi ostalo naše – dobacuje jedan od pivopija ispred prodavnice, aludirajući da se svaka tajna u selu sazna pre svanuća.

– Eno ga kod mene ćup, veći je nego onaj što je ispred Muzeja u Vranju – dobacuje šeretski Jovan Stojković, penzioner koji, pošto slabije čuje, viče:

– Nema ništa, braća „rimski kopači“ sve odneli na vreme. Kažu divlji kao policajci, a ono pitomi kao sudski izvršitelji. Od kako znam na ovom potezu se kopalo i odnosilo i još ima rimskih para, ali za one koji znaju da ih nađu – šeretski dobacuje, njegov kolega, ispinik ovdašnji.

Čovek, koji čeka autobus za Bujanovac, prilazi nam i skoro šapatom kaže:

Šta se krije ispod zemlje: arheolozi u akciji– Izgleda da su onomad bili iz policije, održali su slovo na ovi što imaju dugačak jezik. I ućutaše. Sada će da vode politiku, zašto se toliko kopa, koliko košta, ko je dobio rabotu, ko nije… Ja sam iz susednog Vrtogoša, ali nisam budala. Neka mi neko objasni zašto kopaju mesec dana, baš gde je nova trasa autoputa. Imam osećaj da će da kopaju ispod same sadašnje trase, ispod asfaltne trake, od davidovačkih topola, pa preko prema brdu i Srpkoj Kući. Tu ima čuda, ćupovi sa srebrnjacima raznih Oktavijana i Justinijana. O tome su pričali „divlji“ arheolozi još od 1961. godine kada se pravio put. Tačno je da sve to mnogo košta, a gde su veliki troškovi, zarada je desetoduplo veća – kaže sagovornik.

ODNESOŠE SVE

Žena, sagovornica sa početka teksta, ljuti se na okupljene muškarce koje naziva „puži-muži“.

– Svi znate da su ljudi na čijoj je otkupljenoj njivi nađeno zlato bili kod advokata, hoće da tuže jer imaju pravo na deset odsto. Nije malo 35,4 kila. Kad se to pretvori u pare, legneš u krevet i sve četiri u vis. Odmoriš se od plastenika i od muke što moraš da prodaješ gradskoj gologuziji papriku za 30 dinara po kilogramu, a paradajz po  15 – navodi sagovornica.

– Pa, tužiše li? – smeju se okupljeni.

– Ne može šut s rogatim. Advokati im rekli da ne može da se dokaže jer niko nije video zlato. Otišlo je ono za Beograd, ljudi videli helikopter. Državu neće podignu, ona je kao pačavra, gazi svako po nju. Sve oteše od sirotinju, pa i zlato. Ali, od tuđe, oči mogu da oslepe – sasipa sagovornica.

Smeh je još jači, pivo klizi niz grlo na miholjskom suncu.

– Ne smejte se, žena je donekle u pravu. Svi smo čuli helikopter. Videli gde se okreće oko nalazišta. Pitali se što pravi krugove, da li će da nas bombarduju čokoladama, idu izbori, a? A, noću! Nismo okom trepnuli, šunjali smo se po dvorištima, a ono oko nalazišta svetlo, neki reflektori, šta li? Svakog jutra vičemo: „Odnesoše sve“! Sada se svi pravite kao zezali smo se. A, muka će nas pojede, jer smo ubeđeni 102 odsto da je nešto bilo golemo, zlato ili ili neka rimska fontana od srebra, nije bitno – kaže stariji čičica koji kupuje u prodavnici taze slaninu za 200 dinara i nastavlja:

– Da omasnim brk dok ne padne svinjče za 29.novembar. Od zlato i ostale dalavere nema vajda, život je danas daj što daš i to odmah. Moje oči su željne, ali nisu kurvarske. Došlo vreme još da se pojede nešto sa merakom, pa u groblje, tamo nas čekaju Rimljani.

– Davidovac je sveto mesto – dobacuje mlađi čovek i nastavlja:

– Od oca sam čuo, a on od svog dede da je na ovim lokalitetima gde sada kopaju – zakopavano zlato. Ovde je, zaboravili ste, do 1912. godine bila srpsko-turska granica. Trgovalo se, stoka za zlato. Zlato se zakopa, ide se po stoku, a posle se radi sigurnosti izvrši isplata. Ali, bilo je slučajeva da trgovac ode preko granice i ne vrati se više, a zlato ostane da čeka srećnog nalazača.

Policija pričala sa onima što imaju dugačak jezik: pred prodavnicom nema tajni– Čekaj, bre, vidi se da si školovan, a je l’ bilo zlata u rimsko doba? Ovde su Rimljani i njihove sluge još od drugi vek naše ere držali vlast – pita čičica.

– Možda, ako su ga donosili iz kovnice sa Novog Brda. Ovde je bilo veliko naselje, tada se za Vranje nije ni znalo, samo za Sofiju u Bugarskoj. Glavni put je prolazio gore, preko Poljanice i  Devotina, pa udarao na Krstilovicu i spuštao se na brda kod Vrtogoša, a odatle se račvao u dva pravca. Jedan je išao za Novo Brdo na Kosovu, a drugi preko Krševice  pa pravac  Sofija. U Davidovcu je bilo ratničko naselje za odbranu teritorije, a gde su ratnici tu su bili i ćupovi sa srebrnjacima. Zato ovde kod nas, kad god zaoremo, nađemo po koju paru. Počnete da kopate u dvorištu i nađete pet-šest rimskih novčića. Svaki, od 10 do 300 evra po komadu, zavisi od sreće.  Svi, bre, imamo u kuću, na skrovitom mestu, te pare, znam i jednog koji ima srebrni krst, a drugi pun sanduk austrougarskih pušaka iz Prvog svetskog rata – objašnjava mladić.

DETE JE U PRAVU

– Ti, bre, sinko, sve pomeša, ali sad mi je jesno zašto mi jedna budala pre desetinu godine dade grdne pare da mi izore njivu. Ej, on na mene dade pare da izore moju njivu? „Što ga pojebasmo“, vikaše tatko mi. Sad vidim da smo ga rasipali. Uh, uh, uh, bolje čovek da ne zna mnogo, i ti sinko umesto da si na vreme kupio detektor i obezbedio sebe, našao si da studiraš ekonomiju, pa od što će živiš kad završiš i ostaneš na ulicu – dobacuje čičica.

– Celo groblje, pa i ispod crkve i kapele sve je pod rimskim grobnicama, išpartano dugim hodnicima. I tako u celom potezu prema Vrtogošu. Eno, U Gornjem Vrtogošu, u vinogradu na brdu  vidi se rimska grobnica, ali prazna. Otkrio je vlasnik, pa zvao nekog „stručnjaka“ da je isprazni. A, koliko je ostalo neispražnjenih, more, nikad nije kasno da se živi slasno – potvrđuje mladić.

– Ovo dete je u pravu, sećate li se šta se desilo prošle godine kad sahranjivasmo tetku mi? Otvori se rupa i tetku nikako da zatrpamo i vratimo u zemlju odakle je došla. Ceo traktor šljunak smo doterali da popunimo tu rimsku grobnicu, hodnik li beše, pusta ostala! More, mi smo si Srbi oduvek bili budale – dobacuje neko.

– Koji, bre, Srbi u Davidovcu? – opet će mladić– ovde su najviše bili Tračani od kojih su, priča se,  nastali Bugari, a kad su došli Sloveni u 8. veku toliko su se izmešali sa njima da su imali samo 15 odsto sopstvene krvi. Preko Morave, pak, Dardani, Iliri… E, kad su došli Turci, oni su nam poboljšali genetski kod, i tako punih 500 godina. Pa, sad vidite kakvi ste i koliki ste Srbi? 

– Za ove reči sud će radi. Nisi ti taj koji će u Davidovac bugarsku politiku da vodi. Vidi šta ih uči belosvetska politika i njene sluge. Eto kako se uništava srpski narod, trošimo snagu na američko palamuđenje, zato nas ima sada 200.000 manje – nastade gunđanje i pretnje.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)



  • Ostavi komentar