Grozno, groznije, Grozni

Eko Taxi Vranje

Od dasaka smo napravili kabinu i tu smo se tuširali: Toplica Ignjatović, Serafim je na motorčetu išao ispred nas: Aleksandar Mišić, Psovao mi je decu krvavu: Zoran Mladenović, Prizor iz Groznog

„Gazda“ Serafim je govorio – ako treba, platiću Čečene da vas sve pobiju, a ja se neću ni pojaviti, i niko neće znati šta vam se desilo



 

Prizor iz GroznogSiromaštvo nije najgora stvar u životu. Ponekad je veći problem sačuvati glavu na ramenima, što potvrđuje priča o golgoti grupe građevinskih radnika sa juga Srbije koji su jula ove godine otišli u Rusiju zarad posla i dobre zarade. Danas su ti ljudi srećni što su se uopšte vratili živi.

U SOČIJU JE TOPLO

Sve je počelo maja ove godine, kada je na lokalnoj televiziji „Ritam“ objavljen oglas u kojem se traže građevinci za rad u Rusiji. Jedan od onih koji su se prijavili bio je i Toplica Ignjatović (56) iz Surdulice. Ovaj čovek je 20 godina radio u „Zastava servisu“ kao mašinski tehničar, da bi se 2006. zaposlio kao armirač. Nekoliko godina je proveo na radu širom Rusije: bio je u Sočiju, u Sibiru, u gradovima na kineskoj i ukrajinsko-beloruskoj granici. Radio je u i Moskvi, preko beogradske firme „Hopeks“. Više mu se nije išlo u Sibir iako je imao takvu opciju. Učinilo mu se da je ponuda Gorana J. bolja.

– Zbog njega sam napustio posao. A, bio sam prijavljen u firmi, imao pristojnu platu. On je nudio bolje uslove, obećavao je brda i doline. Kaže, u Sibiru je hladno, kod mene se radi na toplom, u Sočiju, Stavropolju, neće biti problema. Rekao je da je sve legalno, da smo prijavljeni, da ćemo imati našu kuhinju, da ćemo biti plaćeni šest do sedam dolara po satu, da će biti uplaćivan radni staž… Čečeniju nije ni spominjao – priča Toplica.

Goran J. ima prodavnicu u naselju Palestina, gde je većina majstora i dolazila na razgovor.

– Raspitivao sam se u Vranju i niko mi nije rekao ništa loše o Goranu. Tvrdio je da se radi kod njegovog brata, koji je tamo godinama, da ima firmu, da je sve to ozbiljan posao. Ako se bojite za novac, kazao je, evo, ovo su moj lokal i kuća, ja ću to da prodam i izmirim obaveze ako je potrebno. Čak se hvalio da ima i neku farmu bikova – kaže Toplica, objašnjavajući zašto je odlučio da se otisne put Rusije.

Psovao mi je decu krvavu: Zoran MladenovićGoran J. je sakupio vrhunske majstore, njih 43, iz Vranja, Surdulice i Vladičinog Hana, koji su poverovali njegovim pričama da posla ima za narednih deset godina. Već tada su, međutim, počeli da se javljaju problemi.

Naime, majstorima je rečeno da ne može da se ide avionom jer nema mesta, te da će do Moskve autobusom. Grupa je krenula 8. jula i putovala tri dana.

– Goran nam je jednom dnevno kupovao hranu, ponešto suhomesnato, po neki sok i tako. Pre polaska nam je rekao – ponesite jedan ili dva sendviča, tako da smo deo novca koji smo poneli potrošili dok smo stigli do Moskve. Na mađarskoj i poljskoj granici nismo imali problema. Goran nas je ubedio i da ne nosimo alat, kasnije smo ukapirali zašto – da se ne vidi da smo građevinski radnici – objašnjava Toplica.

Rusija i Belorusija imaju sličan sporazum kao države Evropske unije: kad tu prođeš, niko te dalje više ne dira. Događaj na beloruskoj granici, međutim, većini putnika otvorio je oči, pa i Slavku Andonovu (54), koji je prethodne 32 godine proveo na raznim gradilištima, delom i u Rusiji.

– Šofer nam je preko mikrofona rekao da kažemo kako idemo na proslavu firme u Moskvu, kao gazda slavi. Kad je službenica na carini pogledala naše pasoše i migracione listiće koje smo popunili, a koji važe sedam dana, rekla nam je da se vidi da smo mi „rabočie ljudi“ i da vodimo računa o tome kako ćemo da se vratimo u Srbiju – navodi Slavko.

VIDEO NADZOR

Putnici su na tom prelazu prvi put videli i „gazdu“, Simu odnosno Serafima, koji im je obećao da će sve biti u redu kada stignu na odredište. Kao, tamo ih čekaju svi potrebni papiri: ugovori, radne dozvole i tako to. Autobus je u glavni grad Rusije stigao uveče, a putnici su potom celu noć proveli na parkingu.

Serafim je na motorčetu išao ispred nas: Aleksandar Mišić– Ujutro su nas odveli na gradilište, koje je bilo ograđeno i pod video nadzorom. Serafim nam je tada kazao – ne izlazite odavde, jer nema potrebe. Ko izađe, ne odgovaram za njega – kaže Slavko.

Građevinci su tamo proveli nekoliko dana, a neki su spavali na otvorenom. Većina je počela da radi,  a onda im je saopšteno da šesnaestorica kreću dalje. Mislili su da idu u Stavropolj, pa tako i Aleksandar Mišić (61), koji je preko 30 godina u ovom poslu: bio je u Rusiji, Čehoslovačkoj, Libiji, Kazahstanu, mahom preko „Novogradnje“ i „Zavarivača“, ali i u organizaciji privatnih preduzimača.

– Kad smo krenuli ka kombiju, morali smo peške da pređemo neki most jer je bio zatvoren za saobraćaj. Kolona se razvukla 100 metara, jer su ljudi nosili svoje stvari. Serafim je na motorčetu išao pored nas, čas napred, čas pozadi, nemoj neko da zbriše. Tamo sam ga video i kako vrti pištolj na prstu, kako pokazuje štoseve para, valjda da se pokaže – priča Aleksandar.

Svima je već tada bilo jasno da se putešestvije neće dobro završiti.

– Lično sam pitao Gorana gde idemo. Kaže, idemo prvo u Grozni da završimo neke objekte koje su, navodno, neki drugi zabrljali, pa se vraćamo. Rekoh, Grozni je Čečenija, to je nemirno područje! Taj njegov ortak, Sima, tada mi je kazao, onako cinično: Pa ako treba, daću ti automat – kaže Toplica.

Do Čečenije se putovalo tri dana. U kombiju je bilo 14 ljudi, stisnutih kao sardine, dok su dvojca stigla drugim kolima. Prošli su punktove gde su ih zaustavljali naoružani ljudi, mada ih niko nije dirao. Radnici pretpostavljaju da je sve bilo unapred „podmazano“.

– Kad smo stigli u Grozni, od normalnih stanova, kuća za radnike ili nekih hotela nije bilo ništa. Zatekli smo zaključano gradilište, ograđeno limenom ogradom visokom četiri metara. Tu smo čekali neko vreme, dok nisu došli neki ljudi sa džipovima, naoružani pištoljima. Otključali su i skrenuli nam pažnju da vrata uvek moraju da budu zatvorena, noći i danju. Dali su nam ključeve i otišli – objašnjava Toplica.

E, sad, za vreme ratova u Čečeniji uništeno je oko 80 odsto Groznog. Najžešće borbe su vođene od 1994. do 1996. (Prvi čečenski rat). Od januara 2000. taj grad je  pod kontrolom organa Ruske Federacije (Drugi čečenski rat). Poslednjih godina tamo traje veliki projekat obnove jer je više od pola grada uništeno. Zato su svuda unaokolo ruševine: samo su ulice napravljene,  a potom uveden i gas. Čečeni pričaju da su granate padale kao „dožd“, da je poginulo ili pobeglo 300.000 ljudi. Placevi su sada podeljeni i ograđeni, a majstorima je rečeno da grade kuće za poslanika u ruskoj Dumi i njegovu braću.

Ipak, oni nisu hteli da počnu sa radom, želeli su nazad u Srbiju. Onda je počelo  „ubeđivanje“. Goran i Serafim su došli sutradan. Kupili su ljudima neke jeftine mobilne telefone, dali im po 175 dolara za džeparac, ostavili po 5.000 rubalja za hranu (oko 10.000 dinara) i nekako ih ubedili da ostanu. Obećali su da će za nekoliko dana sve biti u redu.

Od dasaka smo napravili kabinu i tu smo se tuširali: Toplica Ignjatović

– Pristali smo da radimo i pod tim uslovima, samo da nam daju platu. Serafim je obećavao da će nam dati novac za šest meseci unapred, pa je nudio plaćanje na petnaest dana, ali od toga nije bilo ništa. Kad god bismo mu spomenuli novac, nastajao je haos. Bojali smo ga se jer je bio naoružan. Nosio je pištolj za pojasom, kao kauboj. Bio je agresivan, niko nije smeo ništa da mu kaže, jer se hvalio da je u Srbiji bio u sukobu sa zakonom – kaže Toplica.

GLADOVANjE U ČEČENIJI

Od 16 ljudi, desetorica su bili smešteni u metalnom kontejneru, dok su neki morali da spavaju pod otvorenim nebom, il pod nadstrešnicom. Kreveti vojnički, dušeci, i ništa drugo. Ni ormari za lične stvari, ni kupatilo.

– Imali smo samo jednu česmu, vodu smo grejali u flašama na suncu. Od dasaka smo napravili kabinu i tu smo se tuširali. Imali smo šporet na plin i frižider, i to je sve – opisuje Toplica smeštaj u Groznom.  

Dobijali su za hranu 5.000 rubalja mesečno. Trpeli su toliko da su na kraju jeli jednom dnevno.

– Kupovali smo ono što je najjeftinije, samo da uštedimo da bismo pobegli – priča Aleksandar.

Preostala devetorica, keramičari, bili su smešteni na drugoj lokaciji, u nekim stanovima, ali ni njima nije bilo dobro.

– Jedan mi je pričao da je jednog dana izašao u majici i gaćama na terasu. Odmah se tu stvorio neki Čečen i pitao ga: Šta ti ovde glumiš? Striptiz? Nismo smeli nigde da izađemo bez košulje i pantalona, na temperaturi od 40 stepeni – kaže Slavko.

.Kada je protekao prvi mesec rada, ljudi su ponovo stali i tražili isplatu. Jedan od njih se razočarao i kada je shvatio da je zarobljen, počeo je da plače. Javio je potom sinu, koji je otišao kod Goranove žene i rekao joj da joj pod hitno vrati oca.

GORAN J. U PRITVORU
Policija u Vranju privela je prošle nedelje Gorana J. (43) zbog sumnje da je zloupotrebama doveo u ropski odnos 15 građevinskih radnika iz Srbije.
Kako je saopštila policija u Vranju, postoji sumnja da je Goran J. sa još jednim državljaninom Srbije doveo u zabludu 15 građevinskih radnika iz Srbije obećanjima da će im obezbediti posao u Rusiji. Istražni sudija Višeg suda u Vranju je Goranu J. odredio pritvor do mesec dana, a policijski službenici intenzivno tragaju za drugom osobom koja je osumnjičena da je saizvršilac ovog krivičnog dela, navodi se u saopštenju.

– Kad su to čuli, Serafim je počeo da vređa, da preti, vrteo je pištolj oko prsta. Tom čoveku je rekao: Da si moju ženu zvao, odmah bi te ubio! Psovao mu je decu krvavu. Ja kažem, nemamo pare za hranu, ubiće me ljudi, a Goran mi odgovara da su nam dali po 5.000 rubalja! Kaže, snađi se! Kako, bre, da se snađem u Čečeniji? Nisam u selu, pa da idem kod komšije – jada se Zoran.

Goran i Sima su neprestano obećavali. Prvo kažu jedan datum, pa drugi, pa treći, a kad dođe vreme isplate, oni opet obećavaju. Zovu telefonom, kažu – mi dolazimo.

– Jednom prilikom, kada je došao Serafim, pitao je ko se buni. Rekli smo da se svi bunimo, na šta je on rekao da će nam svima jebati majku, da ga boli k…c, da će da nas drži tamo dokle hoće, da ćemo dobijati hranu na kašičicu, da će nas sve slomiti do jednog, da nikada nećemo izaći odande. Govorio je – ako treba, platiću Čečene da vas sve pobiju, a ja se neću ni pojaviti, i niko neće znati šta vam se desilo – kaže Toplica.

Postalo je nepodnošljivo.

– Pojavila mi se alergija po celom telu, valjda od prljavštine. Nema lekara, nisam imao od koga da tražim pomoć. Nekako sam kupio lekove iz apoteke – priča Slavko.

Još gore je bilo Aleksandru.

– Zbog nervoze mi je pukao čir. Radio sam tri dana bolestan, nisam smeo sam da ostanem u kontejneru, da se odvojim od ostalih, niti sam smeo da kažem da mi nije dobro. Lekara nije bilo. Kad je za to saznao, Sima je rekao – ne interesuje me, što si polazio kad si znao da si bolestan – kaže Aleksandar.

Inače, po hranu su išla po dvojica, bojeći se policije jer nisu imali nikakve papire, ali i meštana.

– Ne znaš ko će da te sretne, da li će da te privede, nemaš papire. A po celu noć se čuju pucnjevi, zavijaju sirene – objašnjava Tolica.

Iako majstori, ovi ljudi su radili kao prosti fizički radnici, na iskopu, bez mašina. Kasnije su saznali da su tu pre njih radili Ukrajinci, ali da su pobegli.

Posle mesec dana kopanja, jedan kolega je razbijao kamen i za nekoliko centimetara promašio avionsku bombu. Prijavili smo to vlasniku kuće, pa su onda došli neki specijalci i uklonili je – kaže Toplica, dodajući da su potom premešteni na drugu lokaciju.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)



  • Ostavi komentar