Beli, ili pali anđeo

,

Amalgam klerikalizacije i partokratije izaziva strahovite posledice, jer se negde u toj alhemičarskoj mešavini, gube i jedna i druga, sluđujući Srbe, i stavljajući ih pred apsurdnu dilemu – šta je oportunije, da li da budemo građani, ili vernici?

Vladika mileševski Filaret nedavno je, među ostalim laureatima, dodelio novouspostavljeno priznanje koje dodeljuje Pravoslavna eparhija mileševska i svome kolegi, vladiki vranjskom Pahomiju; obrazloženje je izostalo. S druge strane, država, oličena u Ministarstvu pravde, četvorici dečaka, žrtvama u famoznoj „aferi Pahomije“, isplatila je po milion dinara, na osnovu poravnanja, a oslanjajući se na presudu Vrhovnog suda Srbije, po kojoj je zakon prekršen u korist optuženog, to jest episkopa Pahomija. Ovo su dva pola coup de grace, završnog (milosrdnog) udarca u pomenutoj aferi, koji otvaraju mnoga pitanja, vezana za odnos SPC i države Srbije.

MORALNI RAZLOZI

Prvo, kakve veze ima država sa bilo kakvim sudskim procesom, pa makar on bio i od ovakvog značaja, sa jakim simboličkim nabojem, i neskrivenom političkom pozadinom? Ko će ta četiri miliona da plati? Kad čujete „država“, mislite na nešto apstraktno, nešto izvan vas, što vas se uopšte ne tiče, osim kad je psujete. U zabludi ste; srpski narod je danas, doduše, eonima daleko od čuvene maksime Luja Četrnaestog – „država, to sam ja“, ali ćete ta četiri miliona vi platiti, od plate koju ne primate.

Pa jesu li poreski obveznici zloupotrebljavali decu, da bi se sada sa njima poravnavali? Neka se poravna onaj, koji je po presudi Vrhovnog suda Srbije to radio. A ima, nije da nema. Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde, „poravnanje“ objašnjava „moralnim razlozima“.

-Presudom Vrhovnog suda Srbije – kaže Homen, a prenosi „Politika“ (list va vjeki vjekov „blizak vladi“) – po zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je podneo republički javni tužilac, stvoren je osnov da Ministarstvo pravde, bez obzira na to što ne postoji zakonska i sudska obaveza, zaključi poravnanje. Za isplatu štete nije postojao zakonski okvir (sic!), ali moralni jeste. Pozivajući se na presudu VSS-a, koja ne utvrđuje da li je neko kriv, ali utvrđuje da postupak ometan i da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, čime je dečacima naneta šteta, odlučili smo da isplatimo odštetu.

Ko smo to „mi“, koji smo odlučili da isplatimo odštetu? Dobro, neka bude isplaćena, da bar ona zlosrećna deca dobiju kakvu-takvu satisfakciju, ali zašto da je plaćaju građani, koji time generalno ispadaju pedofili, jer prihvataju i plaćaju tuđe dugove? Zašto je ne isplate sudije, koje su tako presudile, recimo, bivši sudija bivšeg Opštinskog suda u Nišu, Katarina Ranđelović, koja ‘ladno u listu „Danas“ izjavljuje – „ponovo bih oslobodila vladiku Pahomija“?!

Što se, pak, dece tiče, sada već odraslih ljudi, sva četvorica su odlučno odbila da daju bilo kakvu izjavu za medije, naglašavajući da su počeli „novi život“, pokušavajući da potisnu sve ono što im se izdešavalo, i sa Crkvom i sa pravosuđem, ali da i dalje trpe posledice pakla kroz koji su prošli. I kao što je ranije katolička crkva prodavala „indulgencije“, pisani oprost grehova za pare, tako su i država i žrtve procenili da ova „indulgencija“ košta milion dinara po mestu gde leđa gube svoje časno ime. O kakvom moralu se tu onda priča?

BURIDANOV MAGARAC

No, sve ovo otvara i aspekte odnosa SPC i države, koji postaju sve kompleksniji. Srbija je, je li, sekularna država u kojoj su, po Ustavu, Crkva i država razdvojeni. Do koje granice? Ako je jedan vladika na čelu eminentno državne ustanove, kao što je Republička radiodifuzna agencija, ako patrijarh vodi državnu politiku oko egzotičnih Brnjaka i Jarinja, ako država plaća nadoknade za nepočinstva koje je visoko svešteno lice skrivilo, ako se đaci sa nastave izvode na doček patrijarha, šta je ovde Crkva, a šta država? Amalgam klerikalizacije i partokratije izaziva strahovite posledice, jer se negde u toj alhemičarskoj mešavini, gube i jedna i druga, sluđujući Srbe, i stavljajući ih pred apsurdnu dilemu – šta je oportunije, da li da budemo građani, ili vernici? Tako se dotični, u nedostatku jasnog razgraničenja između opšteg i ličnog, nalaze u poziciji onog kultnog Buridanovog magarca, koji je između dva stoga sena lipsao gladan.

No, da se na kraju vratimo na početak – „beli“ ili „pali“ anđeo. Filaret je Pahomiju dodelio orden, koji nosi naziv freske iz manastira Mileševa, zadužbine kralja Vladislava Nemanjića. I danas, nakon sedam vekova pošto je nepoznati freskoslikar živopisao belog anđela na Hristovom grobu, ne prestaje interesovanje istoričara umetnosti i slikara, da se pronikne u tajnoviti put njegovog „rađanja“ kao freske, i kao umetničkog dela. Kada je sa Zemlje poslat prvi satelitski signal u vasionu, sadržao je slike čovekovog osvajanja Meseca, Kineskog zida i freske Belog anđela, koju će razumna bića u vasioni, ako postoje, shvatiti kao poruku ljubavi i razumevanja.

„Pali“, pak, anđeo, Lucifer, bio je najlepši i najmudriji anđeo, koji je bio najbliži bogu. Vođen sujetom, jednim od smrtnih grehova, odmetnuo se od boga i otpočeo rat sa njim. Pošto ga je Lucifer izgubio, bog ga je bacio u pakao, koji se tumači i kao stanje duše.

Država je rekla svoje, „indulgencijama“ od po milion dinara, i misli da je iskupila svoju dušu, a propo „palog anđela“. Filaret je Pahomiju dao orden „Belog anđela“, ne obrazlažući svoju odluku, valjda se to podrazumeva, među „zilotima“, preovlađujućoj stuji u SPC. Mudri, stari Vranjanac bi na to primenio izreku – salepdžija za bozadžiju.