Vuk Jeremić se bavi besmislicama

Sprečavati druge da priznaju Kosovo je ružna politička delatnost koja ne vodi onome što međunarodna zajednica hoće. A ona hoće dobrosusedske odnose Srbije i Kosovu

– Iskreno, do sada u praksi nisam videla da odluke iz Brisela funkcionišu. A one bi morale prvo da se vide u praksi, da funkcionišu između građana. I dalje ljudi sa Kosova ne mogu u Srbiju sa pasošem Kosova. I dalje između Srbije i Kosova postoje neki retki autobusi. Kada bude uspostavljeno više redovnih autobuskih linija i kada ljudi sa Kosova budu mogli da ovamo dolaze bez nekakvih garantnih pisama, bez policijskih prijava, tek tada ćemo konstatovati da se neki dogovori iz Brisela primenjuju u praksi. Tek tada ćemo konstatovati da građani imaju koristi od dijaloga Beograda i Prištine. Ako pak Srbija zaista odluči da se sa Kosova ulazi samo sa nekakvim specijalnim tablicama i nekakvim oznakama, onda to nije rešenje.

BRISEL I BARIKADE

Ovako je izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo, Nataša Kandić reagovala odgovarajući na prvo i osnovno pitanje ovog serijala „šta građani imaju od briselskog dijaloga“. A, na pitanje kako ona vidi te razgovore, kratko je dogovorila.

PROFIL
Nataša Kandić je rođena 1946. godine u Kragujevcu. Po završetku studija sociologije, radila je u opštini Palilula u Beogradu, zatim u gradskom sindikatu, odakle odlazi u Centar za antiratnu akciju. Potom je osnovala Fonda za humanitarno pravo čiji je izvršni direktor. O delu ličnosti Nataše Kandić postoje mnoge kontraverze. Protivnici je osuđuju da „ima otpor prema svemu srpskom“, da se „bori samo za jednu stranu“, da „stvara antisrpsku histeriju“ i da je „plaća albanski lobi“. Magazin „Tajms“ Natašu Kandić je 2003, godine, uvrstio na listu 36 heroja Evrope. Počasni je doktor univerziteta u Valensiji i počasni građanin Sarajeva.

– Ja te pregovore vidim kao dijalog o važnim pitanjima običnih ljudi. Pre svega ljudi sa Kosova. Danas se na Kosovo može ići bez posebnih problema, ali je vrlo komplikovano doći sa Kosova u Srbiju.

Šta ste vi očekivali od pregovora? Kako ste ih zamišljali?

-Kako razgovori odmiču, ja sam očekivala da se rezultati odmah vide na terenu. Dogodili su se, međutim, neprijateljstvo i netrpeljivost koje nisam očekivala. Očekivala sam da Vuk Jeremić, srpski ministar inostranih poslova prestane sa lobiranjem koje ima za cilj da druge zemlje ne priznaju Kosovo.

Koliko su Vuk Jeremić i Srbija danas realno moćni na tom terenu?

– To što radi Jeremić, to su besmisleni politički poslovi. Mislim da Srbija mora da prestane da to radi, jer ona ne može da promeni stanje stvari. Veliki broj država priznao je Kosovo, a taj proces se nastavlja. Sprečavati druge da priznaju Kosovo je ružna politička delatnost koja ne vodi onome što međunarodna zajednica hoće. A ona hoće dobrosusedske odnose Srbije i Kosovu.

Dakle, Srbija mora da prestane sa ovakvim političkim akcijama?

-Ja iskreno ne vidim ništa novo u ovoj srpskoj politici u odnosu na onu iz vremena Miloševića. Sećate se, tada nije bilo zabrane kretanja. Zapitajmo se čemu nas vode te srpske pretnje na Kosovu: sprečićemo ovo; nećemo im dati ono; zaustavićemo ih; nećemo im dati robu i slično.

Kako komentarišete ono poslednje – barikade na prelazima?

– Mene barikade podsećaju na ’91. i strašno se toga plašim. Mislim da je dosta bilo barikada, jer nas iskustvo uči da se sa barikada prelazi na oružje! Brinu me i ove informacije o vojnim pozivima. Ako su tačne, ja mislim da je to nedopustivo. Srbija nikada više ne sme da šalje pozive za mobilizaciju. Dakle, mislim da se ne može istovremeno biti u Briselu i na barikadama. Zato ja na severu Kosova vidim međunarodnu upravu.

Kakva je budućnost srpsko-albanskih odnosa?

– Srbiji budućnost nije u ratu, nije u neprijateljstvu, nije u nastojanjima da nekoga sprečimo da sebi čini dobro. Srbija u tome mora da pomogne. Mi moramo da shvatimo da na Kosovu žive Albanci, da žive i Srbi i da će Srbima biti bolje ako Beograd ima dobre odnose sa Prištinom i tamošnjim institucijama.

Kako gledate na sever Kosova?

– Ja duboko verujem da mnogima Srbima na Kosovu, koji rade nekakve poslove, mnogo odgovaraju barikade i nekontrolisano stanje. Svi ti su spremni da se bore, kako bi se stanje nereda što više održalo. Zato je, rekoh, rešenje za Kosovo u međunarodnoj upravi. Kada se to dogodi, onda će razgovori Beograda i Prištine, duboko sam uverena, dobiti drugi ton, koji će voditi ka novim, dobrosusedskim odnosima. Ako pak Srbija nastavi da se tamo meša, to znači da ona ima teritorijalne pretenzije

Srbija ne mora da prizna Kosovo?

– Ako ovakva Srbija neće da prizna Kosovo, u redu, niko je i ne tera, niko je ne prisiljava. Priznanje Kosova je druga stvar. Niko danas Srbiju na to ne tera, ali sa Kosovom Srbija mora da ima dobre odnose. Srbija mora da prestane da se prema Kosovu odnosi neprijateljski. Mislim da je danas potrebno da Srbija pokaže dobru volju da ima dobre odnose sa Kosovom. To je najviše važno zbog Srba na Kosovu kojima je tamo užasno teško.

Da ovaj razgovor završimo sa Briselom: šta očekujete na kraju dijaloga?

– Ja bih zaista volela da kraj pregovora znači i prijateljske odnose Beograda i Prištine. Volela bih da Brisel označi kraj onim izjavama „takozvana država“, „takozvana vlada“. To se više tako ne zove. Nije to više  takozvano. Kosovo je država koja ima svoj parlament, svoje institucije. Ako neko ne želi da to vidi, to je njegov problem.