Na krovu Irana

,

Planinari Sportskog planinarskog društva ( SPID) „ Železničar 2006“ iz Vranja, Ninoslav Trajković i Zoran Pavlović su sredinom ovog meseca osvojili najviši vrh Irana, Damavand, koji se nalazi na 5. 671 metara nadmorske visine. Dvojica vranjskih planinara time su dopunili listu podviga, jer su prethodnih godina osvajali nekoliko svetskih i evropskih vrhova poput Kilimandžara, Elbrusa i Mon Blana. Penjanje na Damavand trajalo je šest dana

Od Srbije do Irana: Ekspedicija, u organizaciji Planinarsko smučarskog društva (PSD) „ Železničar“ iz Beograda, koja je krenula put Irana 8. Septembra, brojala je 23 člana, računajući Zorana i mene. Nama je ove godine bio cilj da se popnemo na Damavand, tim pre što su ekspediciju organizovale kolege iz Beograda sa kojima imamo izuzetnu saradnju i čije aktivnosti pratimo. Sama organizacija iziskuje mnogo novca ali sa većim brojem članova koji učestvuju u samoj ekspediciji ti troškovi postaju podnošljiviji. Na jedanaestodnevnu ekspediciju krenuli smo sa beogradskog aerodroma, preko Istanbula, do Teherana, iranske prestonice, i u letu proveli oko šest sati, računajući presedanje u Istanbulu. Od jedanaest dana, u Teheranu smo boravili tri koja smo iskoristili za obilazak centra grada i okoline (Golestan palata, Arheološki muzej, Muzej dragulja, Muzej Tepiha, Jermenska crkva…) , a sve u organizaciji PSD „Železničar“ koji je za tu potrebu unajmio vodiča. Sledećeg dana smo se već posvetili pripremama i penjanju na vrh Bordž ( 4 350m), šezdesetak kilometara severozapadno od grada, gde smo radili prvu aklimatizaciju.

Između jave i sna: Mule su nam prenele rančeve do visine od 3.500 metara; tu smo se ulogorili, napravili bazu i prespavali. Spavanje na ovoj visini je zaista teško i to je nešto nalik stanju kada ste na ivici jave i sna. Sreća da smo proveli malo noći na toj visini pa nismo imali kondicionih problema usled umora, dok smo aklimatizaciju radili stalno. Aklimatizacija je inače veoma bitna, jer se u suprotnom javlja visinska bolest, tegobe praćene mučninom, pospanošću i bolovima, dok na velikim visinama može imati fatalni ishod usled embolije pluća i nateknuća mozga. Pre izlaska sunca, negde oko pet sati ujutru, krenuli smo ka vrhu Damavand, na temperaturi od minus pet stepeni Celzjusa. Koristeći neke staze, po mraku  malo smo i promašili put te je penjanje potrajalo nekih pola sata duže, oko šest i po sati. Posle postavljanja logora na vrhu Bordž, bili smo u izvidnici i gledali kuda treba da prođemo, ali po mraku je to malo teže. Visinska razlika vrha Bordž i Damavand iznosi oko 1 340 metara, a na visini od oko 4.000m to je zaista velika razlika. Dva vrha su udaljena oko 70 kilometara vazdušnom linijom, mada ta cifra nije validna toliko, uzimajući u obzir da morate doći do podnožja jednog kako biste se popeli na drugi. Interesantno je da je Damavand vidljiv čak iz Teherana. Ovaj vrh je inače aktivni vulkan koji beleži aktivnost od 2006. Uz pomoć vodiča iz Teherana peli smo se sve do 4.700 metara, gde smo naišli na zaleđene vodopade i tu napravili pauzu za ručak. Tu su se javili prvi simptomi visinske bolesti kod pojedinih planinara koji su već na 4. 900 metara morali da odustanu od pohoda na vrh.

PROFIL
Ninoslav Trajković rođen je 26. jula 1970. Ovaj diplomirani ekonomista, zaposlen u Takovo osiguranju, aktivno se bavi planinarenjem od 2007. kada je i postao član SPID „ Železničar 2006“. Ljubav prema prirodi bila je presudna da se posveti ovom sportu, za koji izdvaja vikende i godišnje odmore. Ninoslav ima dvostruke ciljeve, kao član kluba i kao član Upravnog odbora, koji se ogledaju u osvajanju Akonkagve u Južnoj Americi, Argentina, i animiranju mlađih generacija da se bave sportom i priklone zdravom načinu života.

Aktivni vulkanski vrh: Zoran i ja smo tada preuzeli grupu, jer smo procenili da je svako zadržavanje duže od petnaest minuta nepovoljno po nas. Na 5.300 metara naišli smo na prvi sneg koji nije bio većeg intenziteta, dok su nam prave probleme zadavali talasi sumpora koji je isparivao iz vulkana na svega stotinak metara od vrha. Miris sumpora obično je išao u suprotnu stranu od one na koju smo se penjali, ali kada vas zapljusne to može biti veoma neprijatno. To je može se reći nalik bojnom otrovu i ja sam stvarno imao loše iskustvo sa tim, jer je nekolicina nas imala izražene mučnine. Nedugo zatim nailšli smo na vrh koji je u stvari jedna stena nalik krateru. U tom krateru smo naišli i na mnoštvo iranskih obeležja i ostatke životinja koje su oni vervatno koristili za neke svoj običaje ili rituale.

LAKŠE NEGO NA KAVKAZU: Na uspon Damalanda krenulo je devetoro članova srpske ekspedicije, a pridružila su  nam se četiri člana ekspedicije Irana. Od njih četvoro, troje se popelo, a iz naše ekspedicije dvoje nisu uspeli u svom nastojanju da se popnu zbog visinske bolesti. Uspon  je trajao šest i po sati i bio je manje zahtevniji za razliku od prošle godine, kada smo se Zoran i ja peli na Kavkaz, vrh Elbrus (5.642m) koji je za desetak metara niži od Damavanda ali je većinom prekriven snegom. Za ovakve uspone se uglavnom koristi „treking“ oprema (odeća i obuća), nikakva tehnička oprema –maske i užad, nije potrebna mada bih sada preporučio maske za disanje zbog sumpora. Na samom vrhu Damavanda smo se zadržali oko sat vremena i onda krenuli nazad u dom gde smo prespavali. Narednog dana spustili smo se do bazne stanice na 3 100m, a potom do autoputa gde nas je čekao prevoz.

SRDAČNI IRANCI: Teren je u Iranu stenovit sa siparom ( sitno kamenje) zbog čega noga često proklizava, ali je najveći neprijatelj upravo ta visina. Najveći utisak na mene su ostavili  Iranci koji su jako srdačni, otvoreni i spremni da pomognu strancima u svakoj situaciji. Oni dosta pažnje posvećuju uslovima za planinare. Iranci koriste svaki vikend za kampovanje, čak postoji i podatak da su svetski rekorderi u kampovanju. Kod njih su neradni dani četvrtak i petak, zato su svakog petka negde u prirodi, koja je za naše uslove surova. Preko 80 posto terotorije Irana je na visini od preko 2.000 metara iznad mora, to su uglavnom stenoviti krajolici.