DIREK NA ULIČNOJ KAPIJI

,

(odlomak iz romana u rukopisu „Sikter“)

Eh, Vasilija, Vase naša! Kakva krasotica! Venče đurđevsko da okiti kućna vrata. Ali, samo na prvi pogled. Iznutra, đavo! Nije za u kuću. Potrese pendžere u varoši i istrese razne priče kroz ćeramide – udisalo se u gornjem Vranju.

– Vasilija je za muža i anđeo i đavo – glasno se razmišljalo.

Da nisu bili Mijajilovići zaprška u svakoj čorbi njena priča bi možda imala srećan svršetak. U usmenom zapisu ostalo je kazivanje zmija belouški iz nabujale Vranjštice koje su verno oponašale njen glas. Kad bi šest turskih mostova privremeno zaustavili huk vode priča se gubila i bila toliko nestvarna da su Vranjanci, u inat, svakodnevno pisali ili usmeno kazivali priče o Belom mostu, o bogatoj Turkinji Ajši i njenim ljubavnicima, pretežno lepim i siromašnim Srbima.

Zahvaljujući strastima, bezumlju i ludosti koji traju kod  Mijajilovića u vekove vekova Vasilijina priča ima jedan jedini istinit iskaz.

 «Doterana kao za mladoženju skočim kroz prozor niske kuće, na prstima da niko ne čuje. Jedva sam navukla svilene šalvare. Šušte, igraju na nogama, hoće da me opčine i skroz otkriju. Trčim, kroz baštu, pravo kod golemog šan-duda. Znam da je tu. On, sve moje i tuđe, sreća i nesreća. Sa crnim kao katran očima,  u kojima nestaješ, topiš se od žudnje i pohote. Lice belo, kao mesečina u nekrštenim danima, Bože, nije tursko! Aganalaga, izrod turski raspameti me, dušu ispi, snagu slomi.

Penjem se kao mačka u dud, noge lete prema najvišim granama, prema nebu i zvezdama. Tu se učetvrtile, napravile mesto da mu sednem u krilo, obuhvatim ga nogama i rukama i prepustim se požudama, svesno i nesvesno. Raširio noge, otkopčao košulju, raspojasao čakšire, guta me pljuvačkom koja mu zastaje u grlu. Sletim kao gugutka i upletem se u skute. Opčiniše me, krupni, zdravi, beli zubi. Presijavaju se na zvezdi i polumesecu. Od njih ne vidim svoj krst okrenut naopačke. Obrazi mu okrugli, užareni, kad cuneš mora da paziš da ne puknu. Kao da su naši, seljački koji skoro naseliše varoš, kao da nisu varoški negovani na svilenim jastucima. Uh, što je bio ubav. Tresem se kao vrbov prut na vetru, ali čim sam nasetila njegov dah počela sam da gorim kao badnjak, a on se lako ne gasi.

– Stiže li, Vase? – preseče me u struku.
– Tu sam, samo brzo, mesečina, Bog vidi…
– Mogu li da ti šapnem nešto?
– Možeš.
– Volim te, mori, rasturčiću se, aman!
– I ja tebe, poturčiću se, Aljo!
– Uh, znam da od toga nema ništa.
– Tako je!
– Dođi Vase, uzmi mi život, sve!
– Kako ti kažeš, hoću!

Privukao me je i zagrlio. Nogama sam mu opasala struk, stegla  i navukla u zamku. Kao pile u kučinu civkao je na srpskom, zahvaljivao na turskom. Uhvatila me nesvestica. Skinula sam šalvare, obmotala ih oko naših glava. Dočepale su nas suđaje, u obliku malih kao nokat slepih miševa, kružile oko ušiju, spustale kapke na očima. Ljubili smo se dugačko, silno. Tresle se se grane duda, padale su zrele kao krv dudinje, lelujao je mesec. Uspaljena, od obneviduće vrućice, znojila sam se, jecala isprekidano od slasti, dodira tela, krvi koja je izbijala iz svake pore i spajala se u venama koje su pulsirale preteći da puknu i obznane ono što se danima šaputalo u varoši ispod Kaleta, u Kazanđolu kad voda naraste toliko da mu se ne može prići. Svemu žena može da se odupre, ali kad je počeše gde treba tu pomoći nema. Djavo dođe po nju. Svako propinjanje pratila je glasna vika, a onda i preglasna. U susednoj bašti osetio se prezir mačora i mačke koji su krenuli u susret sočnim poljupcem nudeći usne zaljubljeni do ušiju. Čula sam njihov zaglušujući krik ili jecaj koji me bacio iz kreveta na pod, utanulu u znoju, preplašenu, uzneverenu. Oh, Bože, teturala sam se kroz san! Kakav grozan i sladak san?

 Ja, Vasilija, snaja Hadži Stevana nisam imala sreće da kao mnoge moje drugarice proživim, onako reda radi, radujući se i brinući o deci. Da dočekam da mi svekrva umre i budem ona koja ni u čemu neće biti bolja od nje kada joj bude dodeljeno čuvanje kuće od snaja i uroka. Da mi život bude utemeljen na dva osećanja: «Mrzim te»!, «Volim te»! Na osećanja bez kojih nema smisla živeti.

Udala sam se, a da nisam ni trepnula. Naše familije su se brzo dogovorile – bogatl’ k si iska bogatl’ k.

 Dimitrije beše mojih godina, pravi muškarac kakvih je bilo u varoši na svakom koraku. Ljubav je doživljavao kao obavezu, ženu kao poslušnu i poniznu stvar u posedu, koja treba da mu rađa decu. Što više kako bi što manje umrla. Godina dana prođe, a meni stomak kao kamen. Ništa da iznikne, zapupolji. Nastade nervoza u kući.

– Žena nerotkinja isto je što i ovca jalovica u toru. Za klanje, ništa drugo! – urlao je pijan, Hadži Stevan.

Moj Dimitrije klimao je glavom i molio oca:

– Tatko, bre, golem miraz uzedosmo, da sačekamo još koji mesec!

Život sve uredi onako kako treba, po Božjoj ili Satanailovoj promisli. Leto beše, svi odoše u Rataje kod Sulejman bega na goste. Ostala sam da čuvam kuću i deverovu decu. U blizini kuće i dvorišta koje su opasavali debeli, visoki zemljani zidovi štrčaše u vis Sahat kula, na koju se penjao Aganalaga sa društvom. Sa kule se video visoki dud i deo dvorišta ispod njega. Taj, Aganalaga beše lep, kao upisan. Ali, Turčin! Nerod! Sve dok se nisam zagledala u crne oči kada te večeri dođe tobož da pita za Dimitrija, za neke zajedničke poslove.

– Kad će da dođe, Vasilija! – drhtao je i znojio se.
– Tu je negde, doći će, doći… – odgovarala sam, nevešto.
– Možda će da zakasni. Kad je otišao sa familijom, sigurno će da zakasni.

Mudar je bio, Gospod ga porazio!

– Ne znam… Hajde, idi, da zaključam kapiju, kapidžik, neko će da vidi… Jedan je život, niko ne želi da ga živog oderu i kožu pokazaju u sred varoši – pokazala sam rukom da odmah ode.

– Jedan je život, ali kad čoveka zmija ujede, džaba je sve, Vasilija. Ja sam zagrizao jabuku, to si ti, znam, tako nam je pisano. Mani se Boga, on zna da pruži ili podigne ruku, kako kome – reče i ode.

Dođe noć. Ma, kakva noć – dan, slatki moji! Sve sija, sve se vidi, neka čudna svetlost obasja dvorište i rogožinu ispod duda na kojoj sam ležala.

– Šta ako ne dođe, crna li sam u beloj noći? Šta ako dođe ponovo, ne došao dabogda! Ako ne mogu da odbijem zbog sna u kome mi dolazi ili zbog Dimitrija da saznam da li sam ili ne jalovica – raširenih nogu ležala sam na rogožini.

Muškarci misle da im porod donosi besmrtnost. Ko pita ženu?!  Koja glupost! Žena želi da je ljubav podilazi kao vaš, da je trebi po ceo dan, a za porod i materinstvo pobrinuo se Bog ili priroda, svejedno  – pomislila sam i pljunula sebi u pazuhe.

Daleko bilo, uzdahnula sam duboko kad nešto poče da šušti oko zida sa donje strane. Pade ćeramida, pomislila sam mačke. One su najveće ljubavnice. Kad, on, seme mu se ne našlo!

– Beži odmah, vikaću! Beži Ture, ako te noge nose, što dalje od mene – htela sam da ustanem i pobegnem, ali kolena klecnuše i ni makac.

Skočio je na mene, predala sam se odmah, ne razmišljajući nego uzdišući sa zašićerenim suzama koje su se slivale iz krajička očiju.

Dahtao je kao pas, propinjao se kao jarac, lepo beše, ne mogu da lažem. Završio je rabotu, poljubio me u obraz i u trku preskočio zid. Ležala sam, ispražnjena, spremna da odem ispod jabuke i prebacim uže, ali predosećaj, neko čudno iščekivanje nečeg poznatog, a dalekog slomi mi snagu i polako četvoronoške ušunjala sam se u sobu kod deverove dece, grlila ih, kvasila im obraze suzama koje nisu mogle da se zaustave.

– Ti plačeš, Vase – pitala me sanjiva, desetogodišnja devojčica Seta.
– Od želje Seto, dete, od želje da preživim, da sudbinu uzmem u svoje ruke – grlila sam je.

Slegla je ramenima, okrenula se u stranu i zaspala dubokim snom.

Jedva sam dočekala jutro, da lupne kapija i dođu naši iz Rataja. Otključala sam rezu, letela ispred Dimitrijevih nogu preteći da ga ne sapletem.

– Šta je, mori, polude li? – smejao se kiselo.
– Hajdemo u sobu, noćas mi dođe pred oči anđeo Gavrilo i kaže: „Zovi onog tvog, pokušajte da semena oplodite, vidim božji znak – muško dete! – odvukla sam ga u sobu.
– Kažeš, anđeo! Da li je moguće da će Bog da nas pogleda. Ili sve je to neka tvoja igra, prevara. Samo pazi, brzo će se znati šta je. Ili ćemo te nositi u ruke po sobama ili ćeš da letiš kroz kapiju, na sokak, pa kući – vikao je i skočio na mene.

Molila sam našeg i turskog Boga da mi pomognu, dok se Dimitrije nije podigao i uzviknuo.

– Što je do mene, gotovo je, završio sam!

Eh, srećo moja pogleda me na vreme, uđe kroz ćeramide u spavaću sobu i objavi prinovu, a da nije prošlo ni tri meseca. Stomak odskoči prema zubima. Svi radosni, nastalo je veselje kakvo dolikuje poznatoj familiji. Cigani svirači nisu prestajali da prate ispijanje vina iz bureta koje se iznelo ispod šan duda. Do zore se lumpovalo, a kad svanu i pojavi se sunce iz pravca Banje, gore sa sahat kule čuo se pucanj.

Zalelekaše bule, proneo se glas da se ubio Aganalaga, mlad, ni kriv ni dužan.

Dimitrije je uzeo pušku, otkočio, stao je nasred dvorišta i zateturao se:

– Jedan Turčin manje, jedan Srbin više! – nasmejao se i opalio.

Sapleo se o šimšir, i pao kao pokošen. Kuršum mu je prosuo creva. Veselje pređe u kuknjavu. U varoši, tih dana Srbe i Turke obuzela je tolika  žalost da su jedni druge zvali na tatlije i gurabije kao rod najrođeniji. Moja svekrva od tuge za Dimitrijem nije dočekala četrdesetodnevno podušje. Hadži Stevan, plačući, tešio je sebe:

– Samo da vidim dete, pa ako treba odmah neka umrem.

Nakon devet meseci rodio se zdrav dečačić. Porodila me je starija žena iz Toplika, Nace Mašutkova. 

Kad sve završismo, ušao je svekar sa slavskom svećom u rukama   da vidi dete i daruje ga zlatnikom. Ruke su mu se ustresle, sveća se utulila, ostavio je zlatnik pored jastuka, uzdahnuo i izašao.

– Bože, nije li ovo neka greška koja hoće pravdu Tvoju?  U davna vremena cvet od biljke sramežljivče, priča se, bio je potpuno crne boje. Kako su ljudi gubili stid, svake godine je nastajao po jedan crni listić. Ostala je samo na jednom mestu crna boja, kao crna tačkica. Zar to nas da snađe? Dete crno kao crn Arapin, kako bre Bože, Dimitrije i Vasilija beli, plave kose, plave oči – otišao je iza kuće gegajući, podupirući se o zid. Pokušao je da se uspravi, da još jednom pogleda put neba i stropoštao se na zemlju. Srce ga je izdalo, uprkos zdravoj pameti.

Našla sam se u nebranom grožđu. Dete malo, imanje veliko, sve zapušteno. Dever se iselio iz kuće, u drugi deo varoši, dao mi dve njive i rekao:

– I to je mnogo, ne mogu zbog ljudi, pop Aksentije me korio. Zbog tebe i ono što čuvaš nikad ništa ne bi dobila – poljubio je direk na uličnoj kapiji, skinuo fes, prekrstio se i otišao.