ADžIJSKE MOKRE ČAKŠIRE

Eko Taxi Vranje

Sve bi ostalo sakriveno ispod pazuha koje bi zapljuvala njegova žena da spase decu od uroka dok nije počeo da prati Vasiliju Baba Dudinu, koja se dugo spremala i rešila da se uda u familiju Hadži Stevana za njihovog mezimca Dimitrija, mladog trgovca koji od nerada nije znao šta će sa sobom.



Mijajilo je morao da nađe svoj mir da ne bi digao ruku na koga ne treba. Nakon službe u crkvenom dvorištu, posmatrao je požudno devojčice imućnijih trgovaca, učitelja, popova. Suvonjav, podgrbavljen, vlažnih usana, proćelav, buljavih očiju sa podvijenim krvavim kapcima, na tren bi pomislio: „Bože, spasi me od samog sebe. Reci da ovo što polazi iz glave i podilazi me do malog prsta na nozi nije greh već pobeda dara posebnosti nad običnim, svetim nad životinjskim“. Nastavio je da uhodi zaslepljen, putem ka Gornjoj mahali, dva napupela cveta. Zamišljao ih je u Amamu, gledajući ih s leđa, stvarao sliku njihovih nagih tela, okrugle, male zadnjice koje su se bez trunke stida uvijale, pomicale u pravilnom taktu pomamno, lomeći se u struku. Zamišljao je kako odlažu odeću na drvenu klupu, i pored oblačića pare kako se naziru obrisi tela, na jednoj tek iznikle vlasi glatke i crne, na drugoj kovrdžave i crvenkaste kose. Znoj je oblio Mijajilovu košulju, mokar do kože išao je za njima i gotovo žmureći video svu raskoš njihovih tela, zategnutu kožu dojki, bedara, zadnjica i nadlaktica; sve je bilo čvrsto, napeto, pritegnuto da čim bilo šta obuku, prslučiće, pojaseve, steznike, sve to puca u paramparčad.

– To se ne može dodirnuti, ruka odskoči sama, uh-uh-uh… – čakšire su mu bile mokre.

Sve bi ostalo sakriveno ispod pazuha koje bi zapljuvala njegova žena da spase decu od uroka dok nije počeo da prati Vasiliju Baba Dudinu, koja se dugo spremala i rešila da se uda u familiju Hadži Stevana za njihovog mezimca Dimitrija, mladog trgovca koji od nerada nije znao šta će sa sobom.

– Tugo, tugo, pupak mi se uvrte kao banica. Stiskam, ne dajem da se razvrti, al’ ne biva. Naiđe vrućica, ceo gorim, a ona sedamnaest godine, sedamnaest pupoljaka od prolećnog cveća igličeta. Da oberem, venče za pod glavu da spletem, u sanduk da stavim. Gotov sam, ovo je jače od mene! Ne pomaži, Bože, odrekni me se! Gledaj je, sva u svili i kadifi, vitka i jedra, leti, u šarenoj hladovini, leškari u ljuljašci ispod šan duda. Oko nje služavke, da je rashlade lepezom od paunovog perja i razonode pesmom, koja golica i tera na maštu. Ona prebaci ruke oko glave, zasijaju bele kao mleko mišice, a obesne mlade Turke, što se penjaju na Sahat kulu, koja beše u blizini, da je vide, dovođaše do pomamnog ludila jer takve lepote nije bilo do Carigrada. More, nanizaću ih na kuršum, ne dam ono što mi se upilo u svaku poru na koži i svrbi danju i noću – pričao je sam sa sobom.

Takvo ponašanje ne ostade neopaženo u varoši i ko zna do kad bi trajalo da ga jednog dana ne pozva predsednik opštine i zapreti da će pući bruka.

– Pripazi, imaš Zafira i Todora. Beleg koji ponesu trajaće do veka! Lud jesi, al’ tolika budala, valjda, nisi.

Vratio se kući nasmejan, krsteći se zbog predsednikovog saveta. Znao je da samim činom rođenja Zafir i Todor nose dodeljeni im porodičan beleg. Mokre čakšire nije skidao, sušio ih je naučenim zviždukom iz retkih sekutića kad upeče zvezda.

– Boj se Boga, boj se Boga – čulo se šaptanje pred kućnom kapijom.

Mijajilu ne beše neprijatno, očekivao je popa Milana. Teška gvozdena reza na kapiji zaškripe, pop žurno uđe u kuću. Krstio je Mijajiloviće, svetio im vodicu pred slavu i Vaskrs, osećao se članom porodice. Poče da grdi, zamahuje krstom i molitvenikom.

– Što se ne ugledaš na popove, božje ljude, pismen si, naslućuješ kolika je tanka linija između čestitosti i bruke. Daj Čatoslov da isteramo đavola iz tebe!

– Bolje da nisam naučio čitati i pisati. Što više naslućujem, sve sam više nesrećniji. Znanje, nas Mijajiloviće, tera na zlu krv.

Pop Milan se prekrsti prema zapadu i za malo mu ne ispade krst iz ruku. Mijajilo dohvati neku rusku knjigu sa ormana koju je neko od njegovih predaka ukrao iz kućne biblioteke Hadži Ante Kalimanca.

– Pope Milane, ti si ponos i dika nas bogatijih Vranjanaca, ali poslušaj ovo što u učenoj knjizi kazuje protopop Avakum, sibirski izgnanik i velikomučenik, na početku Žitija koje je sam napisao:

«Ne može konj u Trojicu, pobogu! Niti prst Božji može biti znak za njega! Poštujem ja Ljubav, ali mora nešto iznad Zemlje ostati, nešto mora i za Nebo ostati, i za Dušu, i za obraz Boga jedinoga! Volimo se kao ljudi, kao Rusi, kao deca Božja, i čuvajmo se kao slika ljudskog Boga!“ Ustvrdivši prvo da konj ne može, Avakum kasnije opisuje svoj kažnjenički put – „povratak!“ – u vreme sibirske zime, koja odvaja sve od svega: „Zemlja je ovo varvarska, tuđinci su uznemireni, kao i uvek kad je Rus u pitanju. A mi, i ja, međutuđinac, po kazni idemo za konjima, a ne smemo na njih, niti smemo zaostati. Potišteni od (ne)života, kaskamo dok nam dlake repina konjskih pohotno lica umivaju. Moja je protinica pored mene, konj je ispred, ja sam tu, napet, pa se sećam reči kojima sam počeo priču – i sve mi liči na nedojebani večiti sumrak! Stepa se pretvara u beskonačno, stvrdnuto srce koje ne udara, ne bubri, samo liči na srce, i ništa više! Protinica, prosta Ruskinja zaljubljena u mene i Galop, kojeg se zbog mene odrekla, sirota batrga, batrga, pada, mnogo je klizavo! I jednom tako batrgajući pade, a neki polusvestan čovek se spotače o nju, pa i on preko nje, viču oboje, a ne mogu da se dignu. Seljak viče: «Majčice, Gospođo, oprosti!» A protinica jauče: «More, udavi ti mene, brate, ja ionako ne znam šta mi je činiti!» Kad je kasnije priupitah šta je time mislila reći, ona odgovori: «E, moj protopope, moj jedini Avakume, sve vas je vera zakrvila, pa se više ne znate ni jebati po ruski. Jedni oće novo, drugi staro, a mi, treći, žene i obični, oćemo samo preko Stepe da Jahači budemo. Ja na tebi, gola od pasa pa naniže, treperim, drhtim, tresem se, a ti ispod mene, zapenio, muški krut, i oboje u konja ušli i svi na Boga ličimo. Zato rekoh da je smrt, pa šta god ona bila po tebi ili onima što ne misle kao ti – jedina jebačina koja me još za života čeka! Jedina jebačina i jedina ljubav! A ti oprosti…» I prvi put otkad je znam, moja protinica ne pocrveni izgovarajući skaradnosti…» Protinica je potkazala moj put, pope Milane – smrt je jedina jebačina koja me još za života čeka.

Pop Milan, od božjeg straha da mu Mijajilo ne dođe glave na božjem sudu, beše bacio krst i molitvenik na prag kućni i pobeže šireći ruke prema nebu. Mijajilo uvide da sam sebi namače mokro uže oko vrata.

Jedva se umirio pobegavši u Rataje kod brojnih kumašina, jašući po okolnim brdima i ne skidajući se sa svojih najmlađih kumašinki danima. Kada se sam sebi zgadio, vratio se polusmiren u varoš.

Dočekao ga je okuraženi pop Milan kadeći sobe mirisnim tamjanom iz Smirne. Mijajilo naredi ženi da donese manji sanduk i kalauz. Ode u špajz i posle nekog vremena vrati se bacajući pred noge veliki prilog u novcu za crkvu.

– Sve što preostane tvoje je, pope Milane – kratko je saopštio.

– Što je Bogu namenjeno, ne mogu da odbijem. Nego, da te pitam: „Misliš li da se smiriš i više ne huliš na Boga? Svašta se priča, Mijajilo. Star si, deda možeš da budeš čivčikama, a povaljuješ ih kao snoplje u kosidbu. Deca su, bre, to, svestan li si? – uzdahnu pop Milan.

– Pope, zapamti, pa sudi: Bogu božje, caru carevo, Mijajilu ono što preostane. Ništa na silu ne radim, zato mi je nečista savest mirna. Jašim devojčice, moji čivčičiki, ne krijem, al’ sa njihovim dopuštenjem. Očevi i majke im znaju, pa halale, ne hule. Viču: „Gazda je, božja bolja je to“! Nijednu nisam upropastio, izneverio, ponizio, ostavio gladnu i žednu – zaneo se u priči Mijajilo.

– Da idem, osećam „će pukne grom na Gorešnjak“. Znam te, nesrećo – reče pop Milan, ustade, proveri da li je novac u džepu i pobeže kroz kapidžik.

– Bežiš, nećeš da saslušaš mučenika, raba Božjeg. Čivčičiki, lučiki moji, čim zapupe, buknu u lice kao bulka pored puta u polju. Pružiš ruku, a oni se tresu kao prut, znoj im izbija iz prtenih gaća. „Znaš kakav je adet, gazdo, molimo te kao oca, čuvaj našu čistotu i sreću“, šapuću i trepću očima kao mlade magarice u trnje. Znam čime se ponose. Koje je sveto srpsko, vranjansko i seljačko udadbeno pravo? Da se nevine udaju. Da im je ripče zdravo i iz jednog dela, celo, krv da pljusne na beo čaršav. Mladoženja da stavi nogu na goč i raskopča košulju dok gočobija udara maljicom iz sve snage, svekrva da skače sa čaršavom u krug kao mečka, a svekar da plače od sreće i rakije. Da bi se doveli u red pusta želja i sveto pravilo mora da se nađe izlaz. Eh, čivčičiki, moji lučiki, okrenu se, nameste otpozadi, pa dok se ne udaju, pevaju od radosti: „Rascveta se đul, mila nane, lele, što miriše, lele, što miriše, moje milo nane“… Šta ima tu loše? Obostrana sreća, šteta nikakva – ispriča se Mijajilo sam sa sobom.

Nije primetio svoju ženu Stojnu, sklupčanu pored šporeta, koja se kroz vrele, neme suze priseti svoje rane mladosti i teških uzdaha na asuri oko pčinjskog kućnog ognjišta. Mijajilo izađe napolje u baštu, skinu kapu i onako gologlav poče da psuje život na zemlji. Kad se poprska pljuvačkom, nakrivi kapu i rasvešćen poče da kori sebe i savetuje:

– Do kada ću da nosim rogove. Natakoše mi ih žene, novac, lude poslovne ideje. Bešika popušta, došlo je vreme da se opametim.

Nasetio je buduće ratove.

– Vreme je da povratim i uvećam ćemer – trljao je zadovoljno ruke.

 

 



  • Ostavi komentar