RAKETE

Svaki broj ovih novina me uvek iznova iznenadi. Ali, ne zato što uspevamo da i u ovim zlim vremenima budemo zanimljivi i originalni; to je već standard, opšte mesto. Čak me ne čudi ni to što nadležni organi svakog četvrtka dobiju domaći zadatak iz redakcije, povod za rad i često dokaze protiv prekršioca zakona, umesto da bude obrnuto. Uostalom, to je i zadatak medija, ili bi makar trebalo da bude. Vranjske su, zato, u neskladu ne sa svojom publikom – razumemo se mi odlično – već sa okolinom. A to je sudbina svake manjine. Jer, lako je živeti i misliti kao puk. Lepo je i imati svoje mišljenje, iako ono ne mora nužno da bude ispravno. Evo, na primer, skoro me svaka anketa u našim novinama, iako sve ovo znam, uvek iznova iznenadi. Pitanja u njima su, kao što ste svakako primetili, često škakljiva i tiču se važnih društvenih dešavanja, pojava i fenomena. Tako smo u proteklom periodu od naših sugrađana pokušavali da saznamo i šta misle o mogućnosti da se „parada ponosa“ održi u Vranju, da li se treba odreći (severa) Kosova zarad ulaska u Evropsku uniju i na koji se način može povratiti suverenitet u pokrajini. I, da vidite, većinske odgovore: Rakete, duge cevi i motke sledovale bi i „pederima i Šiptarima“, samo da se pitaju neki naši sugrađani. Antagonizam koji vlada prema onoj „drugoj strani“ pažljivog posmatrača i čitaoca trebalo bi da sablazni. Za utehu, takav odijum postoji u čitavoj Srbiji, nije Vranje izuzetak. A, da li se neko pita zbog čega je to tako? Najveći problem je što niko ne mari zbog ovolike violentnosti? Atipično za ovu i ovakvu Srbiju? Stanje duha, pre bi se reklo!