Čoček of the happuness

Eko Taxi Vranje

-Ajde, novinare, kućo stara, samo tebe te čekam, ovako pred fajront, da popijemo po jednu, pa posle može i da se mreje! To kad reko, seti se – znaš li koja je najveća srpska zabluda? Dobro de, znam i ja da smo mi dajma u neke zablude, ali znaš li koja je najgolema? Kad ti neko kaže – ajmo na po jednu! Znaš li živoga ili počivšega Srbina, koji je ušo u kafanu, i popio samo jednu? A svi tako kažu, pa izađu iz kafanu puzečkim, kao Meho Puzić, ili lazečkim, kao Žika Lazić. E tako ćemo sad i mi – po jednu!

-Mnogo ima da ti pričam, khmm, khmm… Pitaš, zašto tako k’ram, kašljam kao tuberan? Pa to i oću da ti kažem, khmm, khmm! Tiki, ja sam ti pušač, po tri kutije dnevno abim, kao da sam maneken na DIV BAT. I u kuću uvek mora da ima bar dve kutije cigare u rezervu, a za to je zadužena žena mi. Ako dođem doma, a na vitrinu ne vidim bar dve pakle, jebala je ježa u bocke. I ona, sirota, kupuje, duvani me, što će.



-Ali, jutros ti ja naletim na jednu kamenjarku, polovnjaču, ono, poštenski, takve su si za mene, junfericu li će tražim. I zakažemo jaribaš za uveče. Doduše, za nju ne mora da si pa neki diplomata, kao da se božem boriš za Kosovo i Evropsku uniju, i jare i pare, ubedi gu s dva reča. Da se nađemo negde oko osam.

-E sad, postavlja se ono pravo diplomatsko pitanje – kako da iskočim iz kuću, a na ženu da ne bude sumnjivo? Vrtim se ja tako, kao kučka po tuđ dvor, žena u drugu smenu, baš treba da dođe od rabotu ja kad treba da iskočim, da pravim bezobrazno; a eve ga već skoro sedam sat. Što da pravim? Dokle mi se ne upali sijalička, kad pogleda na vitrinu, i vido one dve pakle cigare, što je jednica kupila, nemoj mužić-pužić da se ispušti bez tutun.

-Pa svarim jednu duplu kafu, sipam rakiju, i udri na one cigare, kao  nezdrav. Vari jednu od drugu, more i po dve odjemput sam palio. Zadimi se kuća, kandi kao na dedu mi kazanica. Ali ja secaj be, secaj, vuči, iz dva cuga skapem cigaru, odma vari drugu, dok za jedan sat ne izabi obe kutije!

-Taman ugasi poslednju bišku, te ti čujem portu, ide žena mi od rabotu. Oo, dragi, de si ljubavi moja? A ja pa spuštio sam veđe kao Srđa Zlopogleđa, božem nešto sam mnogo ljut. A mori, nemoj ti na mene tuj nešto dragi i ljubavi! Kamo moje dve obligatne dve kutije cigare, baš ovde, na vitrinu. Pa ja bre što sam u ovu kuću, istrišče li sam? Jesam reko da tu uvek mora da ima dve kutije cigare, a?! Ama, ne znam, poče zakonita da se snebiva, kupi ti pre nego da pođem na rabotu, da mi crkne majka!

-More, nabutam ti ga ja majke, kamo moje dve pakle, i što je ovo po ovu kuću, sve po neke ljuske gazim, još treba i metlu da uzmem pa da metem, pa je, bre, Ciganče li sam ovde?! Sve tako se pravim ja mnogo besan, daj, reko, tej pare, da idem da kupim cigare, moram i to sam, kad me ovde niko ne jebava! Ne, mužiću, ne, sedi, evo ja će trknem tu do prodavnicu prekoputa, ja će ti kupim, oprosti mi, molim ti se, ama, čini mi se da kupi pre da pođem na rabotu… Ne, reko, neka, sam će si kupim, sam sam se i rodio, nemoj ti da se zamučiš. Daj pare, bre!

-Ona se razrova, jeca, jadnica, ali što će, otvori novčaniče, na ti, kaže, idi kupi, al ove poslednje pare sam čuvala sutra da kupim meso, da ti zgotovim varivo, što ti najviše voliš… Mrš bre u majčinu i ti varivo, daj ovam tej pare, cigare da si kupim! I ne me ni čekaj večeras, da te ne utepam kako kuče u lojze! Zberem pare, ona ostade plačečkim, da gleda Šurdu, što ga repriziraju šesetsedmi put, tako s ponosom su reprizirali samo još „Otpisani“ poviše, a ja odo putem pevajući moju omiljenu pesmu, što je sviri komšija mi Asan na trubu, i što sam je stavio naa … da be, facebook, pod naslov „Čoček of the happuness“.

-I nađem se s onu džerimu, kude ćemo, što ćemo, idemo, kaže kamenjarka kod mene, prazna gajba, kupila sam nešto za klopu i piće, ima da bidne jaribaš samo tako! Oho ho, ostrim ga ja već. Odosmo kod nju, popismo po neku, počnasmo da se faćamo, ona se skina, ja kad vido ono, reko, imaš li viljušku? Imam, čudi se ona, kako nemam, a što će ti viljuška? Pa, reko, da se bodem u dupe, ega mi se udrvi!

-I nisam ti za džabe maločas spomenao Šurdu, to mi je trauma iz moju švalersku prošlost, pre četeres godine, „Vruć vetar“ kad je snimljen. Tiki, napipam ti ja tad na korzo, onako mlad i usilan, jednu gerlu, ona ovolika, kao bacačica kladiva. Ali, i ja pa kao veprina u mlad mumuruz, ovoliko šatorče vazdan na šljic. Privedem razbijačicu u stan, puštimo televizor, za opuštanje, počnemo da radimo rad; ono, brate, kao na Himalaji da se kačuješ! Zbivam ja, zbivam i brevam, kao u nadnicu da sam se pogodio, ona samo vika odozdol – lelke, lelke! Će lelečeš, ribo kisela, dasa kad kove, vikam ja! Kad ona, ćuti be, ćuti, kaže, Šurdu ga uapsiše, lelke, lelke! Jao, pao…

-E, tako ti je bilo i sad s ovu. Radim ti ja u znoju lica svog, jedva jedv’c ga nekako naostri, i to onako, kao ratluk, da li je od onaj nikotinski šok, kad i ova, kao ona nekad – lelke, lelke! Aha, reko, da vidiš od kakvo se drvo ložice praviv, pa će lelečeš, da vidiš što je kovačnica! Ma ne be to, kaže ona, znaš li koliki mi je račun za struju? Jao, pao…



  • Ostavi komentar