Zastrašujući primer čerez lamela

Eko Taxi Vranje

Ama, čekajte, u papučama sam, dajte bar da se obujem: Milorad Djorđević Bonde

Priča počinje još krajem 2007. godine, kada je vranjskom preduzeću „Vigo D.O.O.“, vlasnika Vojislava Veličkovića, Direkcija za razvoj i izgradnju Vranja, odobrila zakup parcele 5105/1, preko puta Doma vojske, u trouglu između ulica Lole Ribara, Partizanske i Brankove, na 99 godina, a na osnovu Odluke SO Vranje



 

Ama, čekajte, u papučama sam, dajte bar da se obujem: Milorad Djorđević Bonde-Bila je nedelja, 31. juli – priča Milorad Djorđević Bonde, diplomirani šumarski inženjer u penziji – kada sam čuo neko lupanje ispred vrata zgrade u čijem prizemlju živim. Izašao sam, i video neke radnike kako postavljaju nekakvu šipku na oko četiri metara od ulaza zgrade. Izašao sam, i izvadio tu šipku. Posle oko 15 minuta, izašao sam iz zgrade u papučama, da vidim kakvo je vreme, kako da se obučem, jer posle dva šloga moram u redovnu jutarnju šetnju. Na ulazu su me čekala tri lica u interventnim policijskim uniformama, i bez „dobar dan“, na „ti“, ultimativno mi tražila ličnu kartu.

Djorđević je zatim priveden u Policijsku upravu (PU) u Vranju, gde je zadržan oko dva sata, a zatim posle provere podataka pušten. Ali, da li je sve baš tako jednostavno?

A OBUĆA, I ŠTAKA

Naravno da nije. Priča počinje još krajem 2007. godine, kada je vranjskom preduzeću „Vigo D.O.O.“, vlasnika Vojislava Veličkovića, Direkcija za razvoj i izgradnju Vranja, odobrila zakup parcele 5105/1, preko puta Doma vojske, u trouglu između ulica Lole Ribara, Partizanske i Brankove, na 99 godina, a na osnovu Odluke SO Vranje. Tada je na čelu Direkcije bio Dejan Stanojević, blizak prijatelj Veličkovića, pa se u javnosti spekulisalo sa određenim zloupotrebama oko celog projekta, te je Stanojeviću novo rukovodstvo Direkcije, nakon njegove smene 2008, podnelo i krivičnu prijavu za zloupotrebu položaja. Veličković, međutim, nastavlja da radi na projektu, i tu se stvari, povodom poslednje lamele, zaoštravaju, do te mere da se u ceo slučaj , osim suda, umešala i policija, privođenjem Milorada Djorđevića.

-Pitao sam te momke u uniformama „zašto ste došli kod mene, znate li uopšte ko sam ja, šta će vam moja lična karta“? I odakle znaju da sam baš ja izvadio šipku? Onda sam tražio da se oni legitimišu, da znam s kime imam posla, i zašto su došli baš kod mene?

Posetioci, međutim, nisu hteli da se identifikuju, i pola sata su insistirali da im da ličnu kartu, i ne pitajući Djorđevića za ime i prezime.

-U pitanju je princip, a ne inat – kaže Djorđević – posle više od pola sata preganjanja, dao sam im sve podatke, pa i ime oca. Onako uzbuđen, jedino nisam mogao da se setim datuma rođenja, godine sam se setio, 1937. A novčanik sa dokumentima mi je bio u džepu, što sam potpuno zaboravio. Pa ja imam 74 godine, doživeo sam dva šloga, nikada u životu nisam imao nikakav kontakt sa policijom i sa zakonom, bio sam potpuno zatečen! Da ne zaboravim, jedno lice u civilu je stajalo desetak metara dalje, i „diktiralo“ ekipi šta da radi. Ni danas ne znam ko je taj.

Kad je ubeđivanju došao kraj, dva policajca su Djorđevića uhvatila pod miške, dok je treći išao iza njih.

-Ama, ljudi, čekajte – seća se Djorđević – u papučama sam, dajte bar da se obujem; osim toga, ne mogu bez štake, čekajte bar štaku da uzmem. Polazi sa nama! – bili su neumoljivi. I ovo uopšte nije privođenje, nego hapšenje, insistiram na toj formulaciji. Niko mene nije priveo na ulici ili u kafani, nego su me uhapsili u mom stanu! Posle dva šloga, da sam doživeo treći, u svojoj kući, taj je mogao da bude fatalan! I ko bi onda odgovarao?

Djorđević je bukvalno odvučen do policijske „marice“, kaže, valjda su procenili da ne može da im naškodi, pa mu nisu stavili lisice.

Advokat Mladen Vasić,
pravni zastupnik „Vigo D.O.O.“

VELIKA MATERIJALNA ŠTETA

-„Vigo“ je krajem 2007. dobio neizgrađeno gradsko zemljište radi izgradnje tri stambeno-poslovna objekta i za to platio sve naknade, uz kompletne dozvole nadležnih organa. Jedan je objekat izgrađen, drugi je u završnoj fazi, a za treći postoji pravosnažna građevinska dozvola. Investitor ima odobrenje za početak izgradnje i urednu prijavu inspekcijskim organima. Međutim, na toj parceli su tri garaže, dve montažne i jedna od nepečene cigle, za koje držaoci nemaju nikakav pravni osnov, niti dozvolu za njihovo postojanje, i zbog kojih investitor trenutno ne može da počne sa izgradnjom, te svakodnevno trpi veliku materijalnu štetu.
-Što se tiče spratnosti – nastavlja Vasić – čim je nadležna služba odobrila projekat, ja kao pravnik smatram da je to po zakonu, ukoliko se pravosnažnom presudom ne odluči drugačije. Inače, moj klijent već godinu dana unazad pokušava da vansudski reši problem, ali oni odbijaju.

-U PU sam – nastavlja Djorđević – dao lična dokumenta, ali sam tražio i identifikaciju lica koja su me uhapsila. Samo jedan, valjda vođa ekipe se identifikovao. Kažu, nisi uhapšen, nego priveden. Kako neko može da te privodi iz sopstvene kuće? Ako ovo nije bilo hapšenje, ne znam šta je; a privođenje sigurno nije.

Djorđević je zatim sproveden kod „visokog funkcionera PU“, zvali su ga, kaže, „načelniče“.

-Ne znam ko je to bio, ima tamo raznih načelnika, ove i one službe, ja to ne znam, jer nikada nisam imao posla s policijom. Na moje pitanje zašto sam uhapšen, odgovorio je da nisam uhapšen, nego priveden, na osnovu prijave lica čije ime nije hteo da mi kaže. A sad ste slobodni, idite kući. Ko će da me vrati, nisu mi dali ni štaku da ponesem, vi me vratite kao što ste me i doveli. Ma, kakvi. Srećom, neki moji prijatelji su čuli šta se desilo, pa su satima čekali ispred PU, i oni su me vratili kući.

POLITIKA, I NEČIJE PARE

Tek posle deset dana, na uporne zahteve, Djorđević je dobio zapisnik o događaju.

-Ne znam – kaže on – toliko im je valjda trebalo da smisle šta da napišu. (Vidi okvir – p.a.).

Pozadina ovog bizarnog slučaja, po Djorđeviću, ide podaleko:

-Ja sam od 1964. do penzije radio u Šumskom gazdinstvu, kao inženjer, i lično sam postavljao granice firme, tako da tačno znam gde su. Ali, neko je uzurpirao granice ŠG, i moje hapšenje je trebalo da posluži kao  zastrašujući primer za ostale komšije, kako se ne bi bunili protiv izgradnje objekta, koji se zida ilegalno, a zbog toga smo i na sudu. Pa taj čovek je na taj način mogao da kupi i Pljačkovicu! . Posekao je i dve lipe, koje sam svojevremeno lično posadio, a takva sudbina, ako dobije na sudu, čeka i ovu ogromnu topolu, „trepetliku“, ukras grada. I zbog toga ću da ga tužim!

Pa koje sile, po Djorđeviću, stoje iz celog slučaja?

-Politika, i nečije pare. Neko je diktirao policiji šta da radi. Ja sam bio prvi opozicioni odbornik u Vranju posle komunizma, u Miloševićevo vreme, pa me tad nisu hapsili, a sad da me hapse, u demokratskoj vlasti – ogorčen je Djorđević.

-Užasnuo sam se – kaže sused Ivan Ilčev – kad sam video prizor hapšenja Djorđevića; trojica ga secaju, noge mu se vuku po zemlji, on zapomaže – „aman ljudi, dajte da uzmem štaku“! Ni to mu nisu dali! Kriminalci se slobodno šetaju gradom, verovatno su to i iz neposredne blizine gledali, i seirili, ali ono je bilo brutalno! Čovek ugledan, u ozbiljnim godinama, narušenog zdravlja, a oni sa njim onako!

Po Ilčevu, uzrok je podizanje plastične ograde, gde bi trebalo da bude zgrada.

 

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)



  • Ostavi komentar