LOV NA TERORISTE NA DAN DjINDjIĆEVOG UBISTVA (3)

Eko Taxi Vranje

„Nisu, nisu, čuo sam i ja vesti. Rekli su da je teško ranjen, a onda je ovima neko iz kampa javio da je umro. Gotovo je, sa nama je gotovo, mi možemo komotno da se selimo odavde“, naricao je čovek.



Suze su joj same krenule niz obraze. Gledala je čoveka koji je gužvao seljačku kapu među prstima i iskreno jecao. Izgledao je bespomoćno. Nije mogla da zaustavi jecaje. Ništa nije mogla da kaže. Obično je u svakoj situaciji imala reči za sve i odgovor na svako pitanje, teško ju je bilo zbuniti. Retko bi dozvolila da je nešto iznenadi, a tada nije mogla da se sabere, da se kontroliše. Prišla je domaćinu kuće i zagrlila ga. Vojnici su bili više nego zbunjeni. Gledali su kako Dijana i čovek plaču zagrljeni u uglu kafane. Jedan od njih, najmlađi i najbezobrazniji, onaj koji je Dijanu najviše nervirao, s kojim se posvađala pa krenula pešice prema kampu, prišao je i spustio joj ruku na rame. Nevešto je pokušavao da je uteši.

„Znam da je to što se dogodilo užasno, ali videćeš, biće sve u redu. Hajde, idemo do kampa da pozoveš svoju porodicu“, povukao ju je nežno i poveo prema vozilu.

Nije imao pojima ko je Zoran Djinđić, nije imao pojma šta je za Dijanu značio 5. oktobar, promene i nada da će Srbija brže u Evropu. Nije imala snage da mu objašnjava zašto je očajna. Na silu je prekinut jedan ljudski život, to je bilo više nego dovoljno. Jedna porodica ostala je bez oca, a čitava zemlja vraćena je deset godina unazad. Zaustavili su Srbiju na pola puta ka budućnosti. Uništili su snove generacijama koje su se taman ponadale da nije sve izgubljeno. Dijana nije ništa mogla da kaže malom vojniku. Nije imala snage da izgovori nijednu reč, a i da jeste, šta vredi, ne bi oni to  razumeli. Krenuli su ka kampu. Vojnici su usput komentarisali vest o ubistvu srpskog premijera. Videli su koliko je Dijanu to potreslo i bili su obazrivi s komentarima. Njima je bilo najvažnije da je ubede da ipak neće biti rata u Srbiji, mada je ona znala da rata neće biti, ali nije znala kako da im objasni da su postojale stvari gore od rata. Ne bi razumeli, jer oni nisu znali šta je hiperinflacija, redovi za ulje i šećer, nikada nisu bili pod sankcijama, nisu imali restrikcije struje, niko ih nije bombardovao, a da pri tom nisu bili krivi…

Kada su stigli u kamp Dijanu su odvezli do barake i svaki od njih bez reči ju je zagrlio i stegao joj ruku. Onaj najmlađi jedini je tiho rekao:

„Drži se! Ne brini, sve će biti u redu. Šta god da treba, a da mogu da pomognem, tu sam.“

Ipak nije bio loš dečak. Samo nezreo i željan da se dokazuje. Ispričali su mu pre nego što je došao ovamo da su Srbi loši momci i da mora da bude na strani suprotnoj od njihove, jer on je heroj koji brani slabije i one koje loši ugnjetavaju, i on je nastupao u skladu s tim. Nije bio baš najbistriji, ali je shvatio da je Dijanu ubistvo premijera potreslo. Njenu tugu tumačio je kao strah od rata i strah za život njene porodice.

Kasnije, kada je sve prošlo, sedeli su često zajedno na terasi ispred Dijanine sobe i pričala mu je o svojoj porodici, o Srbiji, o poslednjih petnaest godina u zemlji koje su bile strašne. Pričala mu je o srpskoj istoriji, objašnjavala satima kako je počeo rat u bivšoj Jugoslaviji, kako je sve bilo užasno, ali i da Srbi nisu monstrumi koji su krivi za sve.

Kada se oprostila od vojnika ušla je u sobu svog dečka i zatekla tamo ostale prevodioce kako sede i gledaju vesti koje su iz minuta u minut išle na RTS-u. S vrata su joj postavili hiljadu pitanja.

„Zašto? Kako? Šta će sada biti?“

Bila je umorna i iscrpljena od preteškog dana. Zamolila ih je da je ostave na miru. Htela je samo da bude sama. Pogledala je vesti i rešila da popije bensendin kako bi lakše zaspala. Prvi put nakon bombardovanja, popila je sedativ. Ujutru je saznala da su ubice premijera otkrivene, ali da su u bekstvu, da su granice zatvorene jer je proglašeno vanredno stanje i da je počela akcija „Sablja“, jer je država krenula u konačni obračun sa mafijom. Tek tada je videla koliko je bila naivna kada je poverovala da će iskoreniti kriminal i da će konačno dovesti neke stvari u red. Kao kada je 5. oktobra 2000. nasela na priču o boljem životu i ulasku u Evropsku uniju i napustila školovanje u inostranstvu da bi se vratila i bila deo demokratskih promena. Pojedinci su promenili samo dresove, a čitava jedna generacija bila je prevarena i izigrana. Dijanina generacija koja je „lajala na zvezde“ sada podseća na čopor izgubljenih lutalica koji trče u krug pokušavajući zubima da uhvate sopstveni rep.

Vest o ubistvu srpskog premijera bila je udarna dva dana, jer su Amerikanci bili preokupirani svojim pripremama za napad na Irak. U kamp su došli britanski specijalci i povodom njihovog dolaska američki oficiri i srpski supervizori održali su sastanak sa svim prevodiocima.

„Britanski vojnici došli su juče i boraviće nedelju dana u našem kampu, jer imamo neku zajedničku vežbu“, objašnjavao je glavni poručnik u kampu, koji je bio zadužen za logistiku.

Supervizori su  upozorili da se drže na distanci od Britanaca i da zaključavaju svoje sobe i paze na stvari.

„Drugačijeg su mentaliteta od američke vojske. Nije isključeno da vam ukradu nešto, ako im se ukaže prilika“, rekli su na tom sastanku. Koalicioni partneri!

U Srbiji je uveliko trajala akcija „Sablja“ kada su oni na svojoj teritoriji, tj. u svim američkim bazama na Kosovu, od najmanje do najveće, proglasili neku vrstu svog vanrednog stanja. Podigli su borbenu gotovost na najviši nivo. Pojačali mere obezbeđenja i predostrožnosti. Svi su opet morali nose proklete šlemove i pancire po ceo dan, pa čak i kada nisu zvanično na dužnosti. Dijana je opet imala problem. Trebalo je da putuje kući, imala je slobodne dane. S obzirom na to da je u Srbiji bilo vanredno stanje i da su kontrole na punktovima i graničnim prelazima bile pojačane, zbog „Sablje“ nije bilo govora da je Srbi puste da pređe administrativnu granicu s pancirom i šlemom u gepeku. A opet, Amerikanci nisu hteli da čuju da joj dozvole da bez „opreme“ napusti kamp. Morala je da nađe rešenje. Pokušala je da objasni svojim supervizorima da će je na punktu srpska policija uhapsiti pre nego što im kaže dobar dan, kada budu videli zaštitni prsluk i šlem. Nije vredelo. Ostali su pri tome da su pravila ista za sve i da i Dijana mora da ih poštuje. U redu, složila se, ne želeći da se upušta u raspravu. Znala je da ne bi imalo svrhe. Pozvala je svog prijatelja, Albanca, taksistu iz Gnjilana i zamolila ga za uslugu. Sačekao ju je na izlaznoj kapiji iz kampa, bila je s pancirom i šlemom, odvezao je do punkta. Opremu je ostavila kod njega u gepeku, prepešačila stotinak metara do srpskog punkta gde ju je sačekala mama, koja je došla svojim kolima, i nakon rutinske kontrole pošle su kući bez problema. Posle šest dana, kada je trebalo da se vrati nazad na posao, pozvala je svog prijatelja, Albanca, koji ju je s opremom sačekao na punktu i vratio u bazu. Usput su se smejali „Milosrdnom anđelu“ i njihovim glupim pravilima. Pravila postoje da bi se kršila, pa čak i ona američka.

(Kraj)



  • Ostavi komentar