Drug Dragiša kao Karađoz

Neki još uvek nisu svesni da su Sloba i Tito umrli, pa funkcionišu u mentalnoj ravni njihove vladavine. Ti pojavni oblici koji parazitiraju na tuđoj sisi, navikli na privilegije, tople obroke, regrese i trinaeste plate, na bezakonje, odgojeni u duhu samoupravljanja, određuju naše živote. Lekcije dele oni koji jedino gledaju kako da ućare nešto, šićardžije i grebatori, promoteri ćiftinskog mentaliteta. Da li vam ova gomila epiteta budi izvesne asocijacije? Mene, na primer, podseća na prosečnog upošljenika nekog javnog gradskog preduzeća, ali ne običnog šljakatora, već nekog kome je čudesna sila naopakih vrednosti, u njima dodelila položaj zgodan za potiskivanje frustracija i lečenje kompleksa. Ej, biti šef obezbeđenja u jednoj takvoj firmi, posle je nebo granica. Međutim, umesto dobrodušnih čiča, predstavnika zakona iz našeg detinjstva, sa pištoljem nemarno zadenutim za opasač oko povelikog trbuha i titovkom na glavi, danas imamo (čast izuzecima, ova priča odnosi se na konkretnu osobu) neke koji, što će se videti dalje iz teksta, zakon i ne poznaju, a uz to su nepojmivo drski i arogantni. Što, možda, ne treba da čudi jer su, po karakterologiji poznatog filozofa, od budala gore samo prepotentne budale, one koje se ponašaju nadmeno kao da su jedine na svetu. Umesto uniforme odeveni su svakodnevno, pa ne možeš da ih prepoznaš, što bi rekao Ilija Čvorović. Ali, da ne dužim. Mladi kolega Milan dobio je u utorak (23. avgust 2011.) novinarski zadatak da fotografiše upravnu zgradu Javnog preduzeća Vodovod, tamo kod „kružnog toka“. Posle desetak minuta me je pozvao i paničnim glasom obavestio da mu tamo ne daju da profesionalno oposli ono za šta prima honorar. Dešava se to, rekoh, ništa strašno, objasni im da imaš pravo da javne ustanove i preduzeća slikaš koliko ti volja i da ti za to ne treba nikakva posebna dozvola. Ne vredi, odgovorio je Milan iz okruženja jurodivih, ovi ovde su toliko drski, kao da bi da mi otmu aparat, ispituju ko me je poslao, naleću na mene sa očiglednom željom da se svađaju; jednostavno ne daju da se slika, izvesni Dragiša i još neki. Uzalud je pokušavao da im objasni da slika zgradu javnog preduzeća, da zaposleni u njemu po definiciji primaju platu od nas građana i da on, kao novinar i taj isti građanin, svakako može da slika sve što ima veze sa javnim preduzećima. Ama, džaba to kod ljudi koji i probleme duha rešavaju silom. Odgovorili su mu nešto kao „znamo mi takve“ koji rovare; ne može i tačka. Pozvao sam Stojana Dimčića, direktora Vodovoda, objasnio mu problem, ovaj je obećao „da će da reši“, a onda me za pet minuta pozvao i posavetovao da pozovem tog Dragišu i da mu kažem da je direktor rekao da dozvoli slikanje. To mi, naravno, nije ni na pamet palo da uradim. Pozvao sam opet Milana, a buka koja se čula s druge strane dodatno me je onespokojila. Kolega je hteo da se vrati u redakciju, ali ga Dragiša !!!!And C.O.!!!!! jednostavno nisu pustili, iako se zna ko u ovoj zemlji jedino može da građaninu ograniči kretanje. Možda do ovoga ne bi došlo da je „Pera odmah otišao u policiju“ ali, kontao sam, ni sada nije kasno. Službeno lice saopštilo mi je da policija ne može novinaru da obezbedi slikanje, ali da će poslati patrolu ukoliko je kolegi ugrožena bezbednost. Usledio je još jedan razgovor sa Dimčićem, koji mi je rekao da su i njegovi pozvali policiju, pa sa Milanom, koji mi je to potvrdio uz opasku da ga vodovodžije ne puštaju dok ne dođe narodna vlast. Vrag je, dakle, odneo šalu. Otišao sam „na mesto zločina“, da bih Milančetu odneo torbicu sa ličnom i službenom legitimacijom, koju je u žurbi zaboravio u redakciji, a Dragiša i drugovi insistirali su kod policajaca da se obavezno unese u zapisnik da novinar kod sebe nije imao dokumenta, kao da je to najveći problem. „Plavi“ su bili korektni, dao sam im svoje podatke i vratio se na posao, a ubrzo je, pošto je dao izjavu, stigao i Milan. Naravno, sa slikama u aparatu.

Sve ovo bio bi sastavni deo posla, ama da nije nekih sitnica. Najpre, Drug Dragiša bi, kao šef obezbeđenja, morao znati da NE SME nikoga pod milim bogom na silu da zadržava. No, dobro, možda se čovek u detinjstvu preigrao „lopova i žandara“, možda ima neke neostvarene ambicije o kojima bi i Čika Frojd kazao koju. Šta god bilo u pitanju, zauvek će ostati u izmaglice njegove intime, i tu ne bismo da se mešamo. Ali, Drug se Dragiša kanda zbunio. Nije novinar Vranjskih otišao da slika njegovu kuću, familiju ili, daleko bilo, privatnu firmu. Mogu Dragiša i slični da se tako bahato ponašaju kod svojih kuća. U firmi koja pripada svim građanima i u kontaktu sa javnošću– nikako, što u ovom slučaju to nije samo njegov već društveni problem. Možda D nije takav, možda su avgustovske vreline učinile svoje, a možda ga je neko pre Milančeta iznervirao pa čovek „u svojoj firmi“ hteo da si dade odušak. Da ne bude nekog nesporazuma – nemam ništa lično protiv Dragiše, video sam ga u utorak prvi put u životu, i to na blic. Ali ohoho imam protiv osionih kabadahija. Konačno, namera ovog teksta nije da bilo koga uvredi. Jer, iako nije Makarenko, autor se nada i nekom pedagoškom efektu. Valjda ima nade?! U suprotnom smo najebali.