, 
Tanja Janković u zbirci priča Devojka iz Bondstila kroz ispovesti glavnih junaka svedoči o životu u američkoj vojnoj bazi i razbija predrasude o NATO kampu u kome Dijana, prevodilac i centralni lik ove knjige, provodi tri godine. U ovom uzbudljivom avanturističkom štivu sa elementima autobiografije čitaoca će iznenaditi mnoge neverovatne situacije: Dijana će biti jedina Srpkinja na otvaranju albanske diskoteke, zamalo će se udati za Albanca iz Njujorka, okumiće se sa Albankom Armidom, najzad će završiti i u zatvoru… Iskrena i trajna prijateljstva koja glavna junakinja neguje, ali i odnosi prema vojnicima i drugim stanovnicima baze koji u njoj služe, za nju su još jedan dokaz da predrasude koje su se odomaćile o posvađanim balkanskim susedima imaju svoje naličje i u crno-beloj slici o „spasiocima“ i „okupatorima“ iz redova savezničkih zemalja i velikih sila.
Vranjske će u narednih nekoliko brojeva objavljivati odlomke iz ove knjige.
Ni sama nije znala koliko je spavala i koliko je bilo sati kada su je probudili. Nisu pronašli teroriste, smorili su se i sami od šunjanja između ruševina i odlučili da siđu u selo i tamo sačekaju jedinicu koja je trebalo da ih zameni. Vest da napuštaju spaljeni zaselak obradovala je Dijanu, ali ubrzo je shvatila da se džabe radovala, jer čim su sišli u selo saopšteno joj je da jedinica koja dolazi nema prevodioca i da mora da ostane i sa njima u smeni. Bila je na ivici nervnog sloma. Podne je davno bilo prošlo, bila je na nogama od rane zore, a pritom je bila užasno gladna. O njihovim glupim i suvišnim komentarima da su možda Srbi sami sebi spalili kuće i da su zaslužili sve što im se desilo, jer su godinama ugnjetavali Albance, nije htela ni da misli, ni da govori, jer su se posle tih izjava toliko posvađali da se uputila prema kampu pešice. U prvom trenutku bili su drski i bahati. Pokušali su da se prema Dijani ponašaju kao prema preplašenim Srbima iz Cernice, ali su zaboravili da ona nije bila jedna od onih jadnih ljudi koji bez njih ne mogu na pijacu, u školu, na groblje, kod lekara, u Srbiju, kod rođaka… Sasula im je bujicu uvreda u lice, zapretila da će ih prijaviti kod kapetana koji im je bio pretpostavljeni, a s kojim je inače bila u odličnim odnosima, i krenula prema kampu.
PROFIL
Tanja Janković (1977.) je Vranjanka, trenutno radi u na B92 kao novinar Insajdera. Devojka iz Bonstila je njena prva knjiga za koju sprema nastavak.
„Mora da se šališ! Da bi stigla do Gnjilana moraćeš da prođeš sama kroz albanski deo sela, a to ti ne bismo preporučili“, vikali su za njom.
„E, pa posmatrajte i videćete za koji trenutak da sam vrlo ozbiljna“, odgovorila je ne osvrćući se i išla polako prema džamiji, koja je predstavljala zamišljenu crtu koja je ovo selo delila na srpski i albanski deo.
***
Videvši da se Dijana zaista ne šali i da će proći kroz albanski deo, neki su počeli da trče za njom, a neki su uskočili u vozilo kojim su došli i krenuli. Nije se zaustavljala. Koračala je prema centru sela, a oni su, videvši da ne odustaje od namere da otpešači do Montita, svesni da bi bili u gadnom sosu ako bi joj se nešto desilo, počeli da je mole.
„Hajde, ne budi tvrdoglava. Uđi u vozilo, idemo nazad u selo. Nismo hteli da se svađamo s tobom, ti si jako simpatična devojka, eto, hteli smo malo da se našalimo, ali ti si nervozna i to ne valja.“
Dijana je videla da menjaju ploču, ne zato što su naprasno doživeli prosvetljenje pa su shvatili da nisu u pravu, niti zbog toga što im je odjednom postala simpatična, već zato što su njihovi lični interesi bili ugroženi. Prihvatila je igru.
„Ok, vratiću se s vama u srpski deo sela i ostaću tokom smene koja nije trebalo da bude moja, ali ja postavljam uslove“, ucenjivala je.
Rekla im je da joj ne pada na pamet da idem u patrolu s njima (po dvojica su na sat obilazila zaselak i to je bila njihova redovna dužnost), da hoće hamburger, koka-kolu i neko mesto gde može da se ugreje. Pristali su i ubrzo su se svi zajedno odvezli do restorana Kaktus. Ovo je Dijani bio prvi put u Cernici i nije ni znala da u srpskom delu postoji restoran. Zapravo, to je bila adaptirana garaža u kojoj je bio šank i nekoliko limenih stolova i stolica. U uglu šporet, „smederevac“, i televizor iznad šanka. Pod je bio zemljan, a metalna vrata se nisu dobro zatvarala, pa je unutra bilo prilično hladno. Kada su ušli, kafana je bila potpuno prazna, a onda se iza neke zavese pojavio sredovečni čovek u starom pohabanom odelu, s pocepanom kapom na glavi.
***
Dijana je s vrata zatražila hamburger i kada joj je rekao da ničeg nema za jelo, jer celog dana nema struje, počela je da plače. Briznula je u plač kao najgore razmaženo derište, ali to je u tom trenutku bilo jače od nje. Bila je to kap koja je prelila čašu. Plakala je zbog hladnoće, gladi, besa, nemoći… Sve se u njoj pomešalo. Vojnici su bili zatečeni. Poslednje što su očekivali bilo je da se Dijana rasplače. Pošto im inteligencija nije bila najjača strana, zaključili su da plače jer nema hrane i probali su da je uteše i smire tako što su joj obećali da će se, ako struja ne bude došla, u narednih pola sata vratiti u Montit, bilo zamene ili ne. Vlasnik kafane, tj. garaže i kuće, ponudio joj je da je uvede u kuću jer je tamo bilo toplije. Pristala je i prošli su iza šanka kroz zavesu i našli se u dnevnoj-spavaćoj-i-dečjoj sobi gde su za stolom sedeli njegova žena, majka i dvoje dece. Ručali su. Ili večerali, s obzirom na to da je već bilo skoro sedam sati. Zbunjeno su gledali Dijanu, koja je bila u unifromi. Čovek im je ukratko objasnio da je od rane zore s vojnicima, da se smrzla i posvađala s njima, da je plakala jer je gladna. Žena je odmah ustala i donela tanjir i pribor. Dijana je sela s njima i jedan pogled na postavljen sto bio je dovoljan da zaključi da će neko ostati bez večere ukoliko i ona bude jela. Imali su samo pogačicu dovoljnu da se izlomi po parče za svakog od njih i pržene paprike, malo sira i mešanu salatu iz turšije. Iako je bila mnogo gladna, odbila je da jede uz izgovor da je pregladnela od nervoze i umora i da bi radije da popije kafu ili čaj i da se ugreje. Domaćin je otišao da pravi društvo vojnicima koji su slušali radio na baterije, a Dijana je ostala s njegovom porodicom. Dečak i devojčica su najpre bili malo povučeni i uplašeni. Nisu nikada ranije videli devojku u uniformi. Obično su kod njih dolazili vojnici sa svojim prevodiocima-muškarcima i oni bi tada iz „kafane“ prelazili u kuću, jer kako rekoše mama i baka, „nisu imali šta od njih da nauče“. Složila se u sebi, ali nije naglas to izgovorila jer se trudila da im ne staje na muku koja je već bila dovoljno velika. Umesto da u svom prepoznatljivom stilu oplete po vojnicima s kojima se do maločas svađala kao na pijaci, Dijana je probala da pronađe opravdanje za njihovo ponašanje. Objašnjavala je da nisu ni oni krivi jer su mladi, željni dokazivanja, a pri tom i neinformisani.
„Došli su sa već stvorenom slikom o nama i zato im ne zameram što se tako divljački ponašaju. Ja se trudim da im pomognem da shvate ko je ko i šta je šta. Priznajem, sporo kapiraju, ali ide nekako“, pravdala ih je.
***
Nije to govorila zbog vojnika, već zbog tih jadnih ljudi u čijoj kući je sedela. Oni su morali da sarađuju sa njima, zavisili su od njih i Dijana je znala da će, ako ih bude trovala protiv vojnika, napraviti još veći jaz. A to bi za njih značilo život u četiri zida, do dolaska nove misije, za šest meseci. I opet bez garancija da neće doći još veći kreteni. Slušali su je, mada je po načinu na koji su je gledali videla da joj ne veruju. Posebno dečak. Odjednom je u sobu utrčao domaćin i počeo kroz suze nepovezano da objašnjava da se dogodilo nešto strašno. Dijana je samo razumela da je na trenutak došla struja i da su čuli vesti na RTS-u. Čovek je jecao i pričao da su na dnevniku javili da je izvršen atentat na premijera Zorana Djinđića. Nije razumela ni gde, ni kako, ni ko je to uradio. Postavljala je logična pitanja na koja on nije mogao da odgovori, jer je bio izvan sebe. Otrčala je u garažu gde su bili vojnici koji su se već pakovali za polazak, i upitala ih šta se dogodilo.
„Vaš premijer je ubijen. U Srbiji je vanredno stanje. Možda će doći i do građanskog rata“, rekao je jedan od njih, ali ništa bliže nije znao da objasni.
Dijana se skamenila. Paralisana od šoka. Nije želela da veruje da je to istina. Odbila je da prihvati informaciju koju je čula.
„Oni su poluretardirani, ne znaju šta pričaju, ko zna šta su razumeli u vestima na srpskom“, vikala je. Ignorisala je vojnike i obraćala se vlasniku kafane koji je i dalje bio van sebe.
„Nisu, nisu, čuo sam i ja vesti. Rekli su da je teško ranjen, a onda je ovima neko iz kampa javio da je umro. Gotovo je, sa nama je gotovo, mi možemo komotno da se selimo odavde“, naricao je čovek.
***
Suze su joj same krenule niz obraze. Gledala je čoveka koji je gužvao seljačku kapu među prstima i iskreno jecao. Izgledao je bespomoćno. Nije mogla da zaustavi jecaje. Ništa nije mogla da kaže. Obično je u svakoj situaciji imala reči za sve i odgovor na svako pitanje, teško ju je bilo zbuniti. Retko bi dozvolila da je nešto iznenadi, a tada nije mogla da se sabere, da se kontroliše. Prišla je domaćinu kuće i zagrlila ga. Vojnici su bili više nego zbunjeni. Gledali su kako Dijana i čovek plaču zagrljeni u uglu kafane. Jedan od njih, najmlađi i najbezobrazniji, onaj koji je Dijanu najviše nervirao, s kojim se posvađala pa krenula pešice prema kampu, prišao je i spustio joj ruku na rame. Nevešto je pokušavao da je uteši.
„Znam da je to što se dogodilo užasno, ali videćeš, biće sve u redu. Hajde, idemo do kampa da pozoveš svoju porodicu“, povukao ju je nežno i poveo prema vozilu.
(Nastaviće se)
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.