One znaju kako

, , , , , ,

Ni Vranje nije što je nekada bilo, patrijarhalna kasaba u kojoj muškarci vode glavnu reč, a žene ih, onako smerne, čekaju kod kuće da im operu noge i pospreme večeru i postelju. Iako nema preciznih podataka o tome, sve je  više samosvesnih žena van stereotipa kojima je uloga u društvu jasno podeljena među polovima. Lepe, elegantne i samouverene, mnoge Vranjanke godinama uspešno vode svoj biznis i, može se reći, u tome se odlično snalaze. U ovom tekstu predstavljamo samo neke od njih, što nikako na znači da su one, koje se nisu našle u članku zato što nisu želele ili su iz drugih razloga sprečene, manje uspešne u poslu kojim se bave

MARINA STAJIĆ, SMS Fashion

Jao, pa vi ovo šijete

Marina Stajić je , zajedno sa svojom sestrom Suzanom Stanković, vlasnica butika unikatnih modela SMS Fashion u glavnoj gradskoj ulici. Ona je, pričajući svoju priču, istakla da je ženi za uspeh u poslovnom svetu potrebno da sledi svoje instinkte i želje, da sluša govor svog srca i – tada će sve biti u redu. Marina smatra da je svakoj ženi potrebna odskočna daska za poslovni početak, ali isto tako ističe da su ljudi u gradu mnogo lenji, da ne vole da rade i da mnogima koji imaju dara za mnoge poslove treba hrabrosti da ih iskažu. Marina je danas, osim što je uspešna poslovna žena, i samohrana majka dvanestogodišnje devojčice.

-Prve modele smo moja sestra i ja radile na običnoj kućnoj mašini, ne na industrijskim. Planirale smo da, nekada u budućnosti, radimo ovaj posao. Nikada nismo imale sredstava da kupimo mašine koje su nam bile potrebne. Ja sam dugi niz godina radila kod privatnika. Završila sam srednju ekonomsku, a moja sestra srednju medicinsku školu. Mi uopšte nismo iz ovog sveta, u smislu, da smo završile akademiju za dizajn. Nas je, jednostavno zanimala moda i oduvek smo same smišljale kreacije koje smo same nosile. I dan danas nosimo isključivo ono što same sašijemo. Tako je od moje petnaeste godine.

 -Deda Rade, stari šnajder je sve naše ideje umeo da pretoči u kreacije. Moja sestra je od njega „krala“ zanat a posle je i mene učila. Ja sam mogla da osmislim model ali nisam znala da sašijem.  Moj život je išao dalje, udala sam se, radila po buticima, a zatim se i razvela. Od tada sam samohrana majka. Sve je počelo dok sam radila u jednom butiku. To je bilo 2005.godine. Tada je bio raspisan konkurs preko nevladine organizacije HELP. Program je bio takav da se dodeljivala donacija u iznosu od 1.200 evra ali ne u novcu nego u sredstvima. Sestra i ja smo konkurisale, ona je bila odbijena, a ja sam dobila dve industrijske mašine. Sestra je bila odbijena jer su prioritet tada imali samohrani roditelji i ugoržene grupe. Tu sam, prvi put, videla da protekcija ne igra veliku ulogu, već isključivo kvalitet i ideja. Njima se dopalo to što smo moja sestra i ja radile unikatne modele.

-Nakon dve godine  i redovnog izmirivanja poreza i doprinosa sestri i sebi, mašine su prešle u moje ruke. Počele smo da razvijamo posao i kupile treću mašinu koja nam je bila potrebna za tu minimalnu proizvodnju. Pošto radimo isključivo ženski program, a naši donatori su bili prezadovoljni našim radom i isticali nas kao njihove najbolje korisnike,   dobile smo na poklon i četvrtu mašinu. Kod nas u radionicu su dolazili holandski, britanski i nemački ambasador.

-Početak ću posebno pamtiti. Krenula sam na veliki rizik. Znam u kakvoj sredini živim i vidim da ova sredina, unazad više od deset godina uopšte ne napreduje. Dešavalo se da dođe mušterija u butik i kaže „Pa ovo je sve sašiveno“, očigledno ne shvata moj rad i trud. Moj odgovor uglavnom bude da je i u „St. George“ sve sašiveno, jer i veliki kreatori moraju da skroje a zatim i sašiju svoje kreacije. Moram da priznam da imam više mušterija iz većih centara nego iz Vranja.  Možda su nekome cene naših modela visoke, ali ja ne mislim tako, jer moram da osmislim model, da ga skrojim, sašijem.

-Želela bih da istaknem da moja sestra i ja nismo sedele, nismo glumile gazdarice, već smo danonoćno radile. U početku smo radile u vlažnoj prostoriji u suturenu kuće a onda smo malo proširile i sredile taj prostor. Ambasador Holandije je prilikom prosete rekao da se nada da ćemo kroz pet godina otovoriti butik gde bismo prodavale svoje modele. Mi smo, međutim, to uradile za nepune dve godine. Ja sam morala da uzmem neki kredit, koji sam dve godine zatim otplaćivala. Već 2007.godine smo otvorile butik. Bojala sam se tada kako će u gradu ljudi prihvatiti naše modele, jer se u drugim buticima prodaje drugačija roba. Međutim, mi i dalje imamo redovne mušterije i ljudi prepoznaju kvalitet.

– Mogu reći da sam sposobna žena koja može da se bori sa mnogim poslovnim probleima. Ali, unazad godinu dana, promet je opao, kupovna moć građana je opala, a obaveze prema državi ostaju iste. U obavezi sam da platim zakupninu za ovaj butik, firmarina nam je stigla u zaista velikom iznosu pa sam bila prinuđena da se žalim, plaćam i knjigovođu i poreze i doprinose sestri i sebi. Mislim da na ovaj način država guši male preduzetnike. Da na početku nije krenulo kako treba, ne znam šta bih radila, kako bih vratila kredit…

-Što se tiče položaja poslovnih žena danas, svesna sam da nije isti kao što je nekad bio.  Nailazila sam na razne komentare: „kako ćete vi, vi ste same, nemate roditelje, ti si samohrana majka, ti to nećeš moći“ i slično. Bilo je čak i nagađanja da iza nas sigurno „stoji“ neko.  Ja, međutim, svu svoju snagu koristim da dokažem suprotno.  Drago mi je da su vremenom ljudi prepoznali naš kvalitet.

Sestra i ja sve radimo same. Pokušavale smo da nađemo radnike, ali je ženama koje su dolazile bilo teško i nisu mogle da shvate naš način rada. Ipak, svaka naša haljina je drugačija i zahteva posebnu pažnju. Često šijemo i do duboko u noć kada su potrebe za robom u butiku velike, naročito oko Nove godine, Osmog marta ili matura. I uglavnom, za vikend dok svi odmaraju, moja sestra i ja šijemo.

-Svesna sam da svojoj ćerkici zaista nedostajem. Znala je da se uspava na stolici u radionici jer je želela  da bude sa nama. Zaista se trudim oko nje. Drago mi je što je kreativna, što je talentovana, odličan je učenik. Sada već razume moj posao i moju obavezu da radim.

Mislim da žene treba da imaju jačinu u sebi, jak karakter, čvrst stav i želju za uspehom. Zaista je teško, ali može da se uspe. Ja sam nekada verovala da sve ovo može da uspe. I dalje imam želju da razvijem posao na viši nivo, da imam lokale u nekom većem gradu gde je i kupovna moć veća.“

SNEŽANA OBRADOVIĆ (29) Screen

Čudo u IT sektoru

Snežana Obradović radi kao regionalni menadžer beogradske firme Screen, koja se bavi IT sektorom. Majka je četvorogodišnjeg dečaka i čeka devojčicu. Smatra da su za svaku poslovnu ženu bitni istrajnost, upornost i želja za uspehom. Najbitnije je, po njenom mišljenju, da žena voli svoj posao. Nakon toga sve ide nekom uzlaznom linijom.

-Posao regionalnog menadžera je stresan, samim tim što su kupci iz različitih slojeva. Ovo mi je prvi posao u Vranju. Inače, iz Kragujevca sam, u Vranju živim poslednjih pet godina. Sasvim slučajno je iskrsla varijanta posao. Prihvatila sam ga, ali sam dala maksimum sebe da bih dospela ovde gde sam sada. Kad kažem maksimum sebe mislim i na učenje i na rad i na odricanje. Bilo je vrlo teško izbalansirati između posla i porodice, građenja karijere i malog deteta kod kuće. Bilo je naporno, naročito u početku, kada sam morala da ostavljam dete kod dadilja, da ga ne viđam često.  To je trajalo mesecima, dok u Vranju nisam napravila dobru priču i kada je sve već postavljeno na svoje noge. Sada imam vremena za porodicu. Ranije mi je najteže padalo razdvajanje od deteta, sve je uglavnom bilo podređeno poslu. 

-Ono što je bitno u ovoj priči je da imam punu podršku svog supruga. To je ono što mi baš znači i što me održava. U ovom poslu se ne naizlazi na velike probleme. U principu, dobra komunikacija je osnov svega. Kada sam počela da radim bilo je teško iz prostog razloga što žene nisu toliko zastupljene u IT sektoru, tako da je mnogima bilo neobično da vide ženu da prodaje i radi sa računarima. Sa druge strane, to je dovodilo naročito muški deo kupaca do nepoverenja prema meni i firmi koju predstavljam. Ali, vremenom je sve došlo na svoje. Baš zato što je Vranje sredina takva kakva jeste, mislim da muškarci ne prihvataju poslovne žene u onoj meri u kojoj bi trebalo. Zato svaka žena mora biti istrajna i uporna. Najbitnije je da se voli ono što se radi a posle sve ide nekom uzlaznom linijom.

NEGICA JOVIĆ, Vojvođanska banka

Klijent, pa tek onda ja

Negica Jović punih 18 godina radi u Vojvođanskoj banci. Kako kaže, radila je sve bankarske poslove. Trenutno je menacer za poslovne odnose sa klijentima. Kaže da poslovna žena najpre mora da bude profesionalna i da bez predrasuda grabi napred jer se žene ni u čemu ne razlikuju od muškaraca.

-Nakon fakulteta sam se odmah zaposlila u Vojvođanskoj banci i njoj sam i danas verna. Kroz ovih osamnaest godina   sam prošla, može se reći, sve bankarske i parabankarske poslove (poslove koji se tiču modernih trendova, trgovina, osiguranja i hartija od vrednosti). Sve su to dodatne usluge koje sve češće ulaze u ponudu banaka. Svaki početak je težak jer svi žele što brže da dođu do praktičnog znanja, jer je ipak teorija jedno a praksa drugo. Moj početak u poslu je bio interesantan. Bila sam u timu mladih ljudi i jedni drugima smo pomagali, ali bih istakla i starije koloege koji su nam nesebično prenosili svoje znanje. Rođena sam, živela i radila u Senti, u Vojvodini. Moje prvo zaposlenje je bilo u Senti. U Vranju sam osam i po godina. Neko će reći da je ovo patrijarhalna sredina i da se češće srećemo sa situacijom da mlađe žene budu malo drugačije gledane u poslovnom svetu. Nikad ne delim poslove na muške i ženske niti tako nastupam u poslovnim razgovorima, tako da nikad nisam ni dozvoljavala da okruženje na taj način komentariše moje obrazovanje i posao koji radim.

-Prepreke u poslu imamo svi. Ima perioda kada se nešto lakše prebrodi, ali i perioda kada ima problema. Meni su problemi više bili izazovi da uključim sebe, svoju intuitivnost i da rešavam situacije koje su u praksi uvek teže. Važno je da volite svoj posao. Možda sam kroz praksu naučila da treba više da mislim na sebe i privatan život. Ja sam u startu, kao neko ko je mlad i željan znanja, želela da što više naučim i doprinesem. Danas je suština mog posla „zadovoljan klijent.“

SVETLANA ILIĆ, Turistička agencija Lasen turs

Tradicija sa korenima

Svetlana, zajedno sa svojim suprugom, vodi turističku agenciju. Smatra da žene moraju biti samostalne, uporne i istrajne u onome što zaista žele da rade, bez obzira da li je to neki biznis ili porodica.  Ona ističe i to da bez podrške porodice, ma koliko god sposobna i  vredna bila, ne bi mogla.

-Početak rada u privatnoj agenciji nije i početak rada uopšte. Pre nego što sam počela ovde da radim, ja sam 12 godina radila u društvenoj firmi.  Moj suprug i ja smo 1997.godine otvorili turističku agenciju. Svaki početak je težak, takav je bio i naš. Ali, eto, zahvaljujući zaista predanom radu mi smo opstali do danas.  Ovaj posao zaista volim, to sam oduvek maštala da radim. Možda sam imala i sreću i želja mi se ostvarila. Ovo je posao u kome zaista treba da date celog sebe. Imam sreću da radimo porodično pa je  j suprug mogao da shvati mene kao ženu u tom poslu. Priznaćete, nije lako biti žena, i još u poslovnom svetu, i to ne samo u ovoj sredini, već u regionu.

-Vranje je tradicionalna sredina i ovde tradicija ima čvrste korene. Ne bih rekla da je to nešto pozitivno i da ljudi ispravno gledaju na poslovne žene, ali isto tako ne mogu da kažem da su zlonamerni pa pogrdno gledaju na to. Ali ipak, čudno je biti žena u poslu a da pritom ne zaboravimo da mora da se uskladi sve ono što žena kao domaćica mora da uradi, da se dokaže kao supruga, majka i da nakon toga ima snage i energije da radi posao kojim se bavi manje ili više uspešno.  Jeste veći deo tereta na mojim leđima, ali ipak bez podrške porodice zaista ne bih mogla.

-Kad su deca bila mala tu su uskakale razne servis bake koje su pomagale kada sam bila odsutna. Mislim da apsolutno u svakom poslu, ma koliko žena bila i vredna i sposobna, bez podrške porodice i surpuga ne bi mogla. Prepreka ima svakodnevno. Ako uzmemo u obzir samu prirodu posla, prepreke se rešavaju ad hok, onako kako moraju da se reše, nekad više a nekad manje uspešno. U suštini, sve prepreke se rešavaju kao i svi poslovni problemi i poteškoće.

GORDANA JANKOVIĆ, Kolibri komerc

Ništa bez porodice

Gordana Janković je vlasnica firme Kolibri komerc, poznatija u gradu kao Mega sport. Ona je, osim što je uspešna poslovna žena i majka dve ćerke. Kako kaže, potiče iz trgovačke porodice, a posao koji radi zaista voli. Smatra da uspešna poslovna žena mora da bude uporna, superiorna, ostvarena u nekom polju, da zna šta hoće i da ima svoj stav o svemu -životu, poslu, ljubavi… Međutim, neizostavna je,m kako kaže, podrška porodice.

-Firma postoji skoro dvadeset godina. Suprug i ja smo u celoj toj priči. Krenuli smo zajedno da radimo ovaj posao. Ja sam postala direktor firme relativno skoro jer je suprug imao neke druge obaveze i bavio se drugim poslom. Sam početak datira još iz neke 1993.godine, kada sam počela da radim sa tatom, on se bavio trgovinom.  Posle toga smo suprug Perica i ja smelije zagazili u te trgovačke vode. Čovek mora da voli neki posao da bi se njime bavio. To je uslov uspeha.

-Civilizacija polako ulazi i u Vranje. Mislim da se danas drugačije gleda na to što neka žena vodi posao ili se bavi bitnim stvarima u firmi. To ranije nije bio slučaj, a i žene su se drugačije deklarisale. Jednostavno, to je neki mit koji je postojao između poslova koji su vodili muškarci i poslova koji su vodile žene.  To je bila dilema. Ja nisam to osetila na svojim leđima, niti sam imala situacije da bude neprihvaćeno od strane muškaraca sa kojima sam radila to što ja radim. Podrška supruga postoji u svakom trenutku.

-Mislim da bez podrške ne bi funkcionisalo kako valja. Jednostavno, uskladiti današnje potrebe na poslu i ono što se zahteva i od žene čeka, bez podrške porodice ne bi moglo. Podršku moje mame ne bih mogla opisati. Ona brine o kući. Dok su deca bila mala i dok sam ja radila, mama je vodila računa o njima. To je neizostavno. Mora da se naglasi, da bez podrške porodice žena ne bi mogla da se bavi privatnim poslom.

JASMINA ANTIĆ, „KREATIVA EDUKATIVA“

Raditi s ljubavlju

Jasmina Antić diplomirala je pedagogiju na Filozofskom fakultetu u Skoplju 1987, a narednih deset godina provela je u prosveti. U Predškolsku ustanovu stiže 96, na mesto stručnog saradnika. Od 2001. do 2008. Bila je direktorica ove ustanove, gde je još uvek zaposlena. Ipak, prošle godine odlučila se za pionirski korak.

-Prošlog septembra, u ulici Save Kovačevića, otvorila sam svojevrstan kutak  za produženi boravak školske dece. „Kreativa edukativa“, svojevrsna umetnička radionica, nedostajala je Vranju i nimalo se nisam bojala kada sam u opremanje 160 kvadratnih metara prostora uložila skoro 15.000 evra. Ovaj posao zapravo je materijalizovanje moje ideje još dok sam radila u prosveti. „Kreativa edukativa“ namenjena je školskoj deci pre i posle škole, zamenjuje roditelje koji su danas opterećeni obavezama i poslom, i koji ne treba da brinu da li su im deca gladna, žedna, da li im nešto fali. O tome brinemo mi. Vodimo decu u školu i čekamo posle časova. Deci je kod nas na raspolaganju bogata biblioteka, likovna radionica, centar za društvene igre, za muzičko i fizičko vaspitanje i informatički centar sa kompjuterima i internetom. Sve radionice  opremljene su po najvišim standardima muzičkim instrumentima, opremom za crtanje, strunjačama, gimnastičkim spravama.

-Deca mogu da biraju čime će da se zanimaju, ali je zanimljivo da se najredje odlučuju za sedenje ispred kompjutera. Tu je i trpezarija a hranu priprema nutricionista. Posle škole deca imaju gde da odmore, da prilegnu ako žele, a naš zadatak je da im kvalitetno osmislimo vreme koje provode kod nas. Cilj nam je da im podstaknemo kreativnost kroz učenje.

Za otvaranje ovakve radionice nisam se odlučila tek tako, obzirom da sam skoro čitav život provela sa decom. Još dok sam studirala, pročitala sam jedno istraživanje rađeno u inostranstvu, koje su kasnije potvrdili i naši stručnjaci, da deca koja imaju produženi boravak lakše uče, kreativnija su i inteligentnija. Kod nas rade trojica učitelja i jedna učiteljica, kao i servirka, dakle radi se o stručnom kadru.

Radno vreme nam je do pet popodne, a deca i roditelji mogu da biraju između celodnevnog boravka, koji mesečno košta 8.000 dinara bez vikenda, jednom ili dva puta nedeljno, sat , koji košta 150 dinara, ili dva. Dnevni boravak je 450 dinara.

-Posebno sam srećna i ponosna zato što smo uspeli da napravimo baletski studio, koji pohađa 150 malih balerina koje vežba Elena Pilipenko, balerina iz Niša. Balerine će septembra imati svoj prvi koncerti i sve smo ovih dana podredili tome.

-Srećna sam jer me posao koji radim ispunjava. U otvaranje Kreative uložila sam svoj novac, nije bilo kredita ni bilo koje druge  pomoći. Tek sada sam od NSZ dobila sredstva za zapošljavanje jednog učitelja.

-Još uvek sam zaposlena u Predškolskoj ustanovi, na mestu stručnog saradnika, ali ipak uspevam da uskladim sve obaveze, računajući i one porodične. Deca, njih troje, već su velika. Sve se postiže ako radite ono što volite i kada se dobro organizujete.