Nane tarja, nane zarja

-Novinare, sedi, ovako pred fajront da popijemo po jedan vitamin CE. Ne be, ne, nisi pogrešio, kafana je, nije ni apoteka ni, daleko bilo, ambulanta. Mada, za nas, ova institucija mu dođe i PTO i kliničko lečenje.

-Pitaš, kakav pa sad vitamin CE. Može da se uzima u raznovrsnim oblicima. Evo, baš danas dobi poruku od mog izabranog lekara; setio se čovek svog pacijenta, a vi tamo u one vaše izdajničke novinetine samo lomotite kako doktori i apotekari za crn čindo nisu. Dobro, što su utepali detence, i pokrali apoteku, golema pa rabota! Jebi ga, ljudi smo, omakne se… Političari potepaše pola bivšu državu, pokradoše celu ovu sadašnju, pa oni arni, a doktori i apotekarice, što tu i tamo utepaju nekoga i malo se nafatiraju, oni nevaljašni!

-Ne be, prosto treba da ti je milo, i ja, pošteno da ti kažem, osećam se nekako ponosno, kad vidim apotekaricu na Vimbldon, ili kad čujem da ima stan u neku evropsku prestonicu, ili nekoga našega doktora po egzotične destinacije po bel svet; a najviše se radujem kad čujem da je neko bio na Bora Bora, taj pronosi slavu našega Bore Koždera po celu planetu. Ma, kakvi sadašnji pesnici udbaši i ostala bagra? Ti doktori su ti naši belosvetski ambasadori.

-Evo, tu skoro se jedan vratio iz Indiju, bio na neki međunarodni simpozijum. Navratim ga ja na piće, doprineo sam i ja na srpsko i vranjsko narodno zdravlje, dao sam mu donaciju od 500 evra za Indiju, arijevci li smo, ne li smo, a i možda tamo će nauči još poviše nego što znaje, to ti je prosto jedna investicija u zdravstvo.

-Pa mi milo kad sednem s lekara, i pitam ga – što će piješ, doktore, a samo što sam podigo penziju, platim struju, vodu, đubre, zemljarinu, i Tijanića obligatno, pa kad oćemo da smo evropska Srbija, to mora i da se plati, ne li; i kažem ti, ostali neki drklaći u džep, dve-tri iljade, a doktor sedne s tebe, a ti ga s ponosom pitaš – što će piješ? On se kao povrti, ma nešto ne mi se pije, mnogo rabotu sam danas imao, četrnaes pacijenta isprati za Niš i Beograd, tamo da pandrknev, ovde u Vranje treba da se rađaju, evo kao Šip… ovaj, Albanci, na iljade, a Srbi neka si dostojanstveno preminu u neki veliki grad, u neki ljudski medicinski centar, a ne ovde kod nas, u ovu kočinu. I mnogo administracija, brate, ruka me zabole od udaranje pečati; zašto sam tolke  škole izučio, da radim li? I tako, nesam nešto saglam za pijenje, al da te ne uvredim, ajde – dete, daj jedno šiše Džek Denijels, pa za posle će vidimo. A na mene mi milo em drago, ma prosto će se iskidam od smešku.

-I pitam ga, dobro, doktore, kako beše u Indiju, vide li Tadž Mahal, Višnu, Bramu, Šivu, i Devla? Pravi li bezobrazno, he he he, Kamasutra i kama danas, kako su braća arijevci? On između dva glita Djoku Danilovića, gleda me, vika – Indija? Znaš što, doktor da ti kaže – tamo, koj ima slivče, taj je car! Kako be to, doktore? Tako, kaže, svi legaju na sokak i meditiraju, one krave ih zaseruju okolo, a banjanje jemput godišnje, masovno, u reku Gang. Pa Gang teči mutan i krvav, i on nosi krave i junake, kao posle bitku na Maricu.

-To ti je stara civilazacija, moj novinare, ne nekakva tamo Evropa! Zato ih je i vladika Nikolaj gotivio, i toplo preporučivao na pastvu da se ne banja, i da ne radi, jer to je štetno, udaljava od meditaciju i od boga. Kažu da su ljudi tokom njegove propovedi padali u trans, bar oni koji nisu poneli gas-maske.

-A mi? Stoka bez rep. Oćemo svaku subotu da se banjamo, pa se posle bunimo kad stigne račun za vodu – evo, onomad pačavru napravi od onoga inkasanta u vodovod, stigo  mi račun 67 dinara! Pa ja be, reko, cigle li pravim?! A samo da znaš šta mi se desilo malopre, dok ti ne dođe, u nužnik. Tiki, prizorti mi, od vitamin CE, pa ti pođem ja da uni… umi… e, to de, da uriniram. To ti znači, da močam. Tražim pišaonicu, sram me da pitam, obično je osetim po miomirisi u srpske kafane, a i po kuće. Ali, ovo neka kafana po vaši, evropski standardi; nigde ne smrdi. Otud, odovud, alujem po onu kafanu kao gluva kučka, gotovo, će ga ispuštim, od sramotil’k, na svi vrata uđo, ovamo kujna, onamo garderoba, ovde kancelarija, nigde klozet nema!

-Gleda me onaj konobar, priđe, izvinite, tražite nešto, jel mogu da vam pomognem? Da be, da mi ga pridržiš i posle istreseš, mislim se. Ali, nužda zakon menja, makar i mala. Sinko, reko, staro bure ne drži vodu, de čiča da zameni vodu na kanarinca. Aha, kaže, eno, to vam je onamo, iza ono duvarče, pa lepo piše – toalet. Što mu je pa to sad?

-Ali, opravi me. Ulegnem ja tamo, na ulaz sedi jedna, pa po ten bi reko da je negde iz Indiju, ili Gornju čaršiju; ne isključujem Sarajinu i Panađurište, mada su oni slabije naseljeni s Indijci. Levo jedni vrata, desno drugi. Šta je sad ovo? Na moj poljski klozet ima samo jedni vrata, tu svi ulazimo i izlazimo, jedino još možeš u rupu da upadneš; vi’š, dobro se seti, da zamenim onaj trulež, kad se uveče vratim od neku londžu, pa mi sabajle propoje petliče, i obrnem se nakud ženu, a ona zakuka nos, pa vika – begaj be tamo, iz usta ti smrdi kao na klozetske daske! I sve si pare sinoć propio, a? E pa, nane tarja, nane zarja!

-I sad, kad sam našo nusprostoriju, opet počnem da se vrtim, ona, posle sam čuo da je to važan faktor u kafanu, zove se baba-sera, gleda me pa pita – a be što tražiš? Pa, reko, ne znam na koji vrata da ulegnem. Ooo, krsti se ona, čorovinjo, pismen li si, pa vidiš li na ova vrata da piše s ovolka slova M, a na ova druga Ž?! Dobro, reko, vidim, ali što to znači? Što znači, usitni ona s oči; i ti, kaže, oćeš u Evropu? Pa slepčo, M ti znači „madame“, a Ž „žentlmeni“!

-A sad da ti vratim priču na vitamin CE, taj moj izabrani lekar kako brine za svoji pacijenti. Evo, pročitaj poruku što mi je poslao; što, nemaš đozluci? E, turim ti ga u takvoga novinara… daj, ne bulji belci, ja će ti pročitam. Pa kaže – „pobrini se da u ovim vrelim danima uzimaš dovoljno vitamina CE. On se nalazi u namirnicama: prasen-CE, sarmi-Ce, kobasi-CE, slanini-CE, vešali-Ce, kao i u napicima: piv-CE, vin-CE, i razne rakiji-CE. Jedino pazi da se ne predoziraš, pa da ne dođe do hipervitaminoze“.