Beara iz vranjskog Kumroveca

Eko Taxi Vranje

, Svako misli da mahala mora da se zove po njegovog dedu

Na kapiji rodne kuće predsednika Simpa katanac je gotovo zarđao. Retko svraća, tek ponekad kad mu obaveze dozvole, kad obavezno obiđe roditeljski grob. „Sedne na klupu i ko zna šta si misli“ – kažu Žbevčani koji ne skrivaju divljenje prema svom Dragetu



 

Da se nije posvetio privredi i politici, Dragomir Tomić, najpoznatiji žbevački izdanak, verovatno bi postao fudbalski golman. Naši domaćini – Avram Milenković, nastavnik razredne nasatave u penziji i Živorad Trajković, predsednik Mesne zajednice, sećaju se dečačkih nestašluka i evociraju uspomene:

– Mi smo komšije sa Tomići, čika Cane, tatko mu, je bio sila od čoveka. Drage je malo stariji od mene, igrali smo se kao deca, dole smo loptu ritali – pokazuje Živorad rukom dole, prema poljani.

– Kako ga vikasete, Avrame?

– Beara – odgovara Avram.

Dvojica naših domaćina, dok zamišljamo Dragetove golmanske bravure, upoznaju nas sa  ostalima.

UVEK ISPRED SVIH

U Cvetkovskoj mahali, jednoj od četiri koje sačinjavaju selo, i u kojoj se rodio Dragomir Tomić, sačekuju nas Milorad Milošević, penzioner bujanovačke „Gumoplastike“ i Velimir Pešić, penzioner vranjske „Novogradnje“.

– Uvek je bio ispred nas, kao kad neko zvono tropa i predvodi nas. Kod čika Cane, koji je radio sa konji, uvek je imala rabota. Bio je preduzimač i pravio je barsku prugu, pa bedem oko Moravu. Na leger je imao od 15 pa do 35 konja. Sećam se kao sad, gleda u Drage, gleda i vika: „Ej, od ovoga mojega će bidne nešto“. I bidna, ne nešto nego svašto. Da se ne lažemo, da Drage nije bio Žbevac bi bila pustelija  sa više od polovinu kuće zarasle u čičke i trnje od divlju lozu – priča Milorad.

Tomić rodnu kuću ne posećuje i to se odmah primećuje. Najpoznatiji Žbevčanin rođen je u kućici do koje se dolazi strmim slepim sokakom. U njemu nema više žitelja, sokak je obrastao travom, a kiša je izbacila kamenje i načinila pregibe i rupe. Rodna kuća Dragomira Tomića je poslednja u nizu, s desne strane, a ispod nje je potok i bagremari. Na metalnoj kapiji masivan katanac govori sve. Preko kapije, ćebe sa šarama koje je neko oprano okačio da se suši. U pročelju je kuća koja je bila u vlasništvu Tomićevog oca i njegovog brata.

– Po pola deli sa rođaci, mada mislim da je ostavio samo jednu sobu za sebe. Sa desne strane je stara kuća u koju su živeli, pa pomoćne zgrade, dvor seoski, golem kao i svak domaćinski. Drage ne dolazi da obiđe kuću, niko ga do sada nije video. Tu su mu rođaci, izviše mene, brat od strica, a njegova ćerka je direktorka sada u „Kondivu“. Alal neka mu je, napravi nam asvalt, imamo struju bolju od Bujanovčani – kaže Velimir.

DRAGE JE SILA BOŽJA

Njegov ispisnik, penzioner Velimir i komšija Tomićev ima samo reči hvale za Dragomira.

– Drage je sila božja, ako te negde sretne neće te promine. Ima da te pita „Može li se, kako su doma?“ i takoj slično. Poštuje svakog koga smatra da treba da poštuje. Kuću ne obilazi, ali zato kada dođe u „Kondivu“ šmugne i dođe na groblje, na tatka i majku sveću da zapali. Sedne na klupu i ko zna šta si misli. Duševan je čovek i za sebe i za drugi. Koliko je samo zaposlio, parče leba im na astal stavio, ma ruku da mu celivaju Žbevčani i ovi iz okolnih sela kao na sveca – priča Velimir.

Svako misli da mahala mora da se zove po njegovog deduKrećemo dalje. Milorad nas ispaća prema centralnoj, Miloševskoj mahali ili, kako neko reče: „piši u centar sela jer tamo svaka kuća smatra da mahala treba da se zove po njihovog dedu“.

Nastavljamo asfaltnm putem, do okretnice gde treba da odlučimo da li prema centralnoj mahali ili Poljaničkoj, koja je na putu prema susednom Ljiljancu. Poljanička mahala je, kao i ostale, na bregu, malo udaljenija iz Cvetkovske ili Tomićeve. Vide se samo krovovi.

– Vidite li onaj krov sa dva odžaka, to je kuća na Budu Mihajlovića, načelnika Pčinjskog okruga – s ponosom pokazuje Milorad.

– E, do …– kao da čusmo, a neko viknu: „Vozi u centar selo, tamo se vidi šta je sve uradio Draganče“.

Ipak, na putu ka Cvetkovskoj mahali zaustavlja nas Slavoljub Stojiljković, penziner „Jedinstva“, najpoznatiji pčelar u selu kome na pomenu imena Dragomir u očima zaiskri suza.

– Sve je napravio u selo, ali nema za koga. Škola, crkva, krstionica, kapela, ambulanta, veterinarska stanica, česma, asvalt u sve mahale, struja, voda, doduše tehnička, sve, bre, kao da smo u Vojvodinu. Samo žito i kukuruz nemamo. Opet, ima onih kojima nešto fali. Put kad se asfaltirao nekima je smetao, uhvatio bi 20 centimetara od njegove međe, drugi palamude, odakle pare za sve što se pravi, ko je on da pravi i tako lupaju bez prestanka. Dragan se naljuti, pa odloži radove. Na ljudi nikad ne može da se ugodi, Žbevčani na izgled su mirni, ali imaju nešto što i svi seljaci – misle da sve znaju i da mora da njihova bude poslednja. Čas dođe do svađe, ako si pametan izmakni se jer sutra kao da ništa nije bilo – priča Slavoljub.  

Mnogi bi u selu rado rekli sve i svašta o Dragomiru Tomiću, ali to javno pod imenom i prezimenom nećete čuti.

– Ne verujem da neko ko ima malo pameti može nešto loše da kaže o Dragomiru. Sećam se, kad su bili izbori oko 600 glasa je dobijao SPS zbog Tomića, a radikali jedva 40. I na poslednjim izborima dobio je SPS. Opet, zbog Tomića. Pričaju kao, mi će kažemo ovo, ono, a kad je glasanje lepo zaokruže ono što treba jer 50 duša ili oko četvrtina svih radnika u „Kondivi“ su iz Žbevca. A, gde je Ljiljance, Bogdanovac, Košarno?… Koliko njih jede Simpov hleb, pa plus bašta, sitna stoka za godižbinu. Bolje li je u gradu? Više niko ne odlazi, to što se zateklo tu će da ostane – navodi Avram.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)



  • Ostavi komentar