LOV NA TERORISTE NA DAN DjINDjIĆEVOG UBISTVA

Eko Taxi Vranje

, Baza Bondstil kod Uroševca,

Tanja Janković u zbirci priča Devojka iz Bondstila kroz ispovesti glavnih junaka svedoči o životu u američkoj vojnoj bazi i razbija predrasude o NATO kampu u kome Dijana, prevodilac i centralni lik ove knjige, provodi tri godine. U ovom uzbudljivom avanturističkom štivu sa elementima autobiografije čitaoca će iznenaditi mnoge neverovatne situacije: Dijana će biti jedina Srpkinja na otvaranju albanske diskoteke, zamalo će se udati za Albanca iz Njujorka, okumiće se sa Albankom Armidom, najzad će završiti i u zatvoru… Iskrena i trajna prijateljstva koja glavna junakinja neguje, ali i odnosi prema vojnicima i drugim stanovnicima baze koji u njoj služe, za nju su još jedan dokaz da predrasude koje su se odomaćile o posvađanim balkanskim susedima imaju svoje naličje i u crno-beloj slici o „spasiocima“ i „okupatorima“ iz redova savezničkih zemalja i velikih sila. Vranjske će u narednih nekoliko brojeva objavljivati odlomke iz ove knjige.



 

PROFIL

Tanja Janković (1977.) je Vranjanka, trenutno radi u na B92 kao novinar Insajdera. Devojka iz Bonstila je njena prva knjiga za koju sprema nastavak.

U životu postoje oni dani koje zbog nečeg lepog ili ružnog što se tada dogodilo, nikada nećemo zaboraviti. Dijana je ubeđena da će 12. mart 2003. pamtiti svaki Srbin koji je tada bio dovoljno odrastao da ga se seća. Dan kada su ubili Zorana Djinđića, prvog demokratskog premijera Srbije, dan kada je proglašeno vanredno stanje, dan kada je počela akcija „Sablja“, dan kada je ni kriva ni dužna, Nataša Mićić, postala prva žena koja je stala na čelo Srbije… Taj dan za nju bio jedan od onih za koji se kaže: „Bolje da nisam ustajala iz kreveta“. Samo nedelju dana ranije Dijanu su prebacili u Montit, kod Gnjilana, koji je tako silno želela na početku svoje NATO/KFOR karijere. Nakon skoro dve godine provedene u Bondstilu, izvojevala je još jednu svoju malu pobedu. Iskreno rečeno, nije bila najsrećnija kada su joj saopštili odluku da prelazi u Montit, ali, znajući da nisu zaboravili dramu koju im je priredila kada je dobila posao, s osmehom se zahvalila što su joj izašli u susret. Istina je bila potpuno drugačija. Bila je tužna što odlazi, jer se navikla na Bondstil, stekla prijatelje, imala svoju jedinicu, ustalila navike. Mogla je da proba da im sve to objasni i da zatraži da se menja s nekim, ali s obzirom na to da takav potez nikako nije išao uz njen karakter i ličnost, ovu „prekomandu“ prihvatila je kao nagradu koju je strpljivo i dugo čekala. U novi kamp došla je usred priprema za rat s Irakom. Evropska i svetska javnost nagađale su da li će Amerika sa saveznicima napasti Irak, nezavisne komisije navodno su prikupljale dokaze da Sadam Husein poseduje atomsko oružje, a američki vojnici uveliko su vežbali i pripremali se za rat koji samo što nije počeo. U bazi je među vojnicima i oficirima vladalo pravo ratničko raspoloženje.

Baza Bondstil kod UroševcaZahvatilo ih je neko čudno ushićenje. Bilo ih je više nego inače, jer su stalno pristizali. Koristili su svoje baze na Kosovu kao poligone na kojima su izvodili razne simulacije i vežbali za predstojeći rat s Irakom. Posle dve godine provedene u bazi i posle raznih situacija kojih se nagledala, Dijanin organizam je na njihovo uzbuđenje odgovorio letargijom i nekom vrstom poludepresije. Povukla se u sebe i trudila se da što više vremena provodi sama sa sobom. Mada, koliko god je želela da se izoluje, bilo je situacija kada to jednostavno nije mogla, a da se bar ne nasmeje slatko. Mislila je da je vrhunac gluposti bio kada su zbog zemljotresa izdali naređenje da svi zaposleni u kampu, posetioci ili oni koji tu žive, moraju da nose šlemove. Plakala je od smeha kada su Albanke iz Gnjilana i okolnih sela, koje su radile kao čistačice i delile hranu u kuhinji, ribale kupatila i prale podove sa šlemovima na glavama, i to pošto je zemljotres prošao. Ali, ne, to nije bilo sve. Ubrzo je sve zahvatila „predratna“ groznica i naprasno su postali veliki ratnici, neustrašivi borci protiv terorizma i svaki od njih se primao kako je baš on taj koji će  spasiti svet. Išli su po kampu kao pomahnitali, a svaki razgovor započinjao bi i završavao se time da ne mogu dočekati dan kada će pokoriti Irak. Užasno su je nervirali, pa je u nekoliko navrata morala da ih podseti na „pobede“ u Vijetnamu i Somaliji. Lepo je biti samouveren, ali preterano hvalisanje i hvalospevi su Dijanu izluđivali, posebno pošto je znala od kakvih ratnika dolaze. Tih dana nije mogla da ih podnese. I baš tada, zapalo joj je da menja kolegu koji je radio sa vojnicima čiji je sektor bila Cernica, mešovito selo u kome su Srbi od 1999. živeli kao u getu. Dijana je na to gledala kao na pravi geto, jer je deo života provela u Johanesburgu i slučajno znala kako izgleda pravi geto. U Cernici se svaki čas dešavao po neki napad na Srbe. Bacali su im bombe na vozila i kuće, pucali na njih kada bi otišli na svoja imanja ili čak kada bi se duže zadržali u dvorištu ili bašti ispred kuće. Zato su deca u školu išla u blindiranim autobusima, uz pratnju KFOR-ovih vozila, s mitraljezima na gotovs, a starije je, takođe KFOR, pratio na pijacu i kod lekara jednom nedeljno. Tragično je bilo to što je samo trebalo da prođu kroz deo sela u kojem su živeli Albanci i izađu na glavni put za Gnjilane, a to nije moglo bez naoružane pratnje

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)



  • Ostavi komentar