Dabogda ga Ognjena Marija spalila

, ,

Posle paljevine i dva pokušaja ubistva u rodnom sekirju, Zoran se odmetnuo u šumu. Dok ga policija traži, Poljaničani spavaju sa jednim zatvorenim okom

Zoran Kostić (41), zatvorenik KPD Niš, koji je u utorak 26. jula pušten na nagradno odsustvo, pokušao je sutradan da ubije svoje komšinice Miroslavku (51) i njenu ćerku Tijanu (25), zapalio je kuću i štalu u rodnom Sekirju iznad Vranja, i do zaključenjna ovog broja novina (sreda, 3. Avgust) izmiče policijskoj hajci.  Zbog toga što je još uvek na slobodi, meštani Sekirja, ali i celog poljaničkog kraja, koji znaju njegovu narav, ovih dana nemaju mira.

KRV I NOŽ

Subota, jutro, 30 jul, tri dana je prošlo od krvavog događaja u Sekirju. Da bi se došlo do sela morate u Drenovcu, kod mesne kancelarije,  skrenuti desno zemljanim putem koji vodi gore, prema šumama. Obilna kiša razrovala je i onako teško prohodan put, tako da se do sela stiže nakon više od pola sata ubrzanog hoda.

BOLjE DA SAM KAMEN RODILA

Anđelija Disić, majka ubice i piromana Zorana i očuh Vojislav su u šoku. Vojislav se boji da će da ga ubije jer mu je to i obećao. Nesrećna starica bez prekida plače:
– Bože, zar Tijanu, pa dete nam pomaže svaki dan, ovde smo sve stari čukljevi. Svaki dan smo pili zajedno kafu. Osramotio nam je kuću, zatvorio vrata i stavio katanac. Došao je u utorak noću, prema sredu, bio je raspoložen. Govorio je kako ima još dve godine da odleži, a onda će u inostranstvo jer tamo ima posla za njega. Što me Bože osudi, bolje kamen da sam rodila nego njega – kuka starica.

Sekirje, kao većina sela u Poljanici, je razbijenog tipa, a prva kuća i okućnica je porodice Pešić kojoj je Kostić zapalio štalu. Oseća se miris gareži. Dobrivoje Pešić, vozač „Jedinstva“ tog dana bio je na poslu. U kući su bile supruga Stojanka i majka Radmila.

Stojanka, junak čitave ove tragične priče, uspela da nesrećnu Tijanu, svu u krvi, nekako odvuče do kuće.

– Jadno dete, utrčalo je u našu kuću sva u modricama, uzneverena od straha. Njeni roditelji, Slobodan i Miroslavka, su bili dole, na livadu, kosili su seno, a ona je ostala u kuću. Ušao je Zoran i počeo, bez razloga da je tuče, vuče za kosu, šutira nogama. Sigurno bi je odmah zaklao nožem, ali naišla je Miroslavka – počinje priču Stojanka.

Slobodan Živković, otac nesrećne Tijane, ne može još da veruje šta ih je snašlo.

– Bili smo dole na livadi i Miroslavka je krenula po hranu, da prezalogajimo pa da nastavimo sa poslom. Vidim, ne vraća se, a gore neki vik i dim. Tad potrčim da vidim šta, a ono da ne da Bog nikome. Dete ga nema, a Miroslavka leži napolje i kuka. Lice joj u krv, isečeno, samo spominje Tijanu. Gori na sve strane, nesreća Božja – kaže Slobodan.

PROFIL
Početkom novembra 2000. godine, Zoran Kostić (31), građevinski radnik iz vranjskog sela Sekirje, u Ulici Dragutina Jovanovića broj 1 u Vranju, usmrtio je sa dva uboda u vrat Ružicu Antonijević (53), majku njegove nevenčane supruge Marine (30). Ubica je, osim toga, taštu nekoliko puta udario tupim predmetom po glavi, od čega joj je lobanja razbijena na više mesta.
– Posle zločina ubica je zapalio kuću porodice svoje bivše nevenčane supruge – izjavio je tada sudija Okružnog suda u Vranju Slavoljub Mihajlović.
U jutarnjim satima, 2. novemra 2000. godine, pojavio se u kući nevenčane supruge, dok je Marina prala sudove. Poveo ju je na sprat, vezao, a zatim sišao u prizemlje radi planirane osvete. Ali, Marina je uspela da se odveže i pobegne u komšiluk, odakle je pozvala policiju.
Pošto je usmrtio Ružicu, Kostić je verovatno krenuo da ubije i Marinu. Kada je video da je nema, odlučio je da zapali jednu po jednu prostoriju.
Ubrzo je stigla policija, a potom i vatrogasci. Potraga za ubicom okončana je tok posle upotrebe suzavca, negde oko podne, i posle pucnjave. Ubica je, na sve koji bi pokušali da mu se približe, ispalio više od 40 metaka iz revolvera „magnum 357“.
Zbog učinjenog krivičnog dela osuđen je na 13 godina strogog zatvora.

– Kad je video da dolazi Miroslavka, izmučenu Tijanu je bacio na pod, izvadio nož i napao ženu. Hteo je oči da joj izvadi, zato ju je isekao po licu. Miroslavka je pala na pod, a Zoran je Tijanu odveo u njihovu štalu, vezao za stub i zapalio. Počelo je da gori i on je pobegao. Tijana je s mukom uspela da se odveže i u poslednji čas da pobegne kroz nevelik prozor. Zoran je zapalio i njihovu kuću, miseći da je završio posao, da je ubio Miroslavku i Tijanu. Pobegao je u obližnju šumu – priča Stojanka.

Miroslavka je došla sebi i istrčala napolje, tu je bio i suprug Slobodan.

– Štala je gorela, pomislili smo ode dete, dotrčale su komšije da gase, trčali smo kao ludi – navodi Slobodan.

Dok su bezuspešno gasili vatru na štali, nova drama se odvijala kilometar dalje.

– Mi smo prve komšije Živkovićima, a udaljeni smo kilometar od njih. Tijana je dotrčala, vikala kako Zoran hoće da je ubije. Smirila sam je, umila vodom. Izgledala je grozno jer ju je udarao svuda po telu. Htela je kući jer se bojala za majku. Rešila sam da je povedem i vidim šta se desilo. Išli smo putem pored šume, a onda livadom. Tu, na sredini puta do Živkovića, na livadi, iz obližnje šume istrčao je Zoran, odgurnuo me, a Tijanu uhvatio za kosu, savio prema zemlji i tri puta ubo nožem u stomak. Ona je pala, sva u krvi. Okrenuo se prema meni, tri puta viknuo „Ćao“!, i pobegao natrag u šumu.

Jedva sam se povratila od šoka, brzo sam skinula košulju i prevezala stomak Tijani. Tako sam je odvela kući gde je sve bilo u plamenu. To se desilo oko tri popodne, a hitna pomoć je stigla oko sedam uveče. Dete je ležalo i krvarilo. Bili smo nemoćni. Miroslavka je jadna kukala, neki su brisali suze, a neki su odmah izrazili želju da presude Zoranu – priča Stojanka.

Slobodan, moli Boga da mu Tijana ozdravi jer je prebačena u Klinički centar Niš i mnogo je iskrvarila. Miroslavka se oporavlja u vranjskoj bolnici. Sedi na panju koji je jedini ostao od  celokupnog domaćinstva koje je progutala vatra i uzdiše:

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)