Nisam štitio Gokčeta

Smenjivali su me u kafanama, po političkom diktatu – Znam ko je sastavljao spiskove za odstrel – Nisam štitio lokalne direktore iz vremena Miloševićevog režima, pa ni vlastitu suprugu – Zbog Gokčeta sam dobijao ozbiljne pretnje – Posle sramnog i neargumentovanog saopštenja Državnog veća tužilaca o razlozima za moj neizbor, kao čoveku koji je skoro četiri decenije posvetio pravosuđu, poniženi su mi dostojanstvo, stručnost, profesionalnost i privrženost poslu

Na zakazani intervju za „Vranjske“ Milan BOŽILOVIĆ, bivši okružni javni tužilac, došao je sa dva primerka naših novina pod miškom. Pokazujući intervju od 20. decembra 2000. godine Božilović je, kao i pre više od deset godina, ponovio da „kriminala mnogo više ima u javnosti, no što ga ima u postupku“, naglašavajući da su takvu okolnost dobro iskoristili oni koji su dobili zadatak da ga „javno komprimituju i sklone sa funkcije“.

Na po njega mnogo važniju stvar u ovom momentu, a u vezi sa činjenicom da je posle trideset osam godina službe u tužilaštvu lane ostao bez posla, osvrnuo se pokazujući naslovnu stranu broja 525 „Vranjskih“ od 23. avgusta 2007. godine. Upirući prstom na naslov „Demokrate ruše Božilovića“ jasno je aludirao na one koje smatra odgovornim što je ostao bez posla.

Vranjske: Koja je pozadina vaše smene?

Božilović: Moja smena posledica je stava dnevne politike. Nema tu drugog suvislog argumenta. Ti su ljudi krenuli na mene, razmišljajući u stilu: „Ma, važno da on više ne bude tužilac, nije važno ko će da  bude“.

Da li se sećate ko je, kada i sa kakvim motivima, kako kažete, krenuo na vas?

PROFIL
Rođen u Vladičinom Hanu. Po završetku Pravnog fakulteta u Nišu bio sudski pripravnik. Od polaganja pravosudnog ispita do 2010. radio u tužilaštvima. Najpre kao saradnik, pa zamenik, a potom i v.d. opštinskog tužioca u Surdulici. Istu funkciju obavljao je u Vladičinom Hanu i Gnjilanu, neposredno pred početak sukoba na Kosovu 1999. U Vranju je najpre bio zamenik, a od 1998. dvanaest godina zaredom okružni javni tužilac do smene.

– Otprilike u vreme kada je izašao tekst u vašem listu, krenula je priča i halabuka. Sa novina se stvar prenela na ulicu, a preko političara i medija otišla tamo gde su ti koji su me smenjivali hteli da ode. Sve je pratila kampanja o tome kako sam ja relikt bivšeg režima, kako držim stare predmete u fioci i nekoga štitim, razne priče koje zaista nemaju blage veze sa istinom.

NISAM BIO ČLAN JUL-A

Jeste li se  uverili u postojanje tzv. stranačkih spiskova za smenu i imenovanje u sklopu reforme pravosuđa?

– Te spiskove nisam video svojim očima. Ali je činjenica da su postojali. Među nama u pravosuđu tačno se znalo u tom momentu ko je ovde i iz koje stranke sastavljao spisak. Kao što se znalo ko to radi u Beogradu, Nišu ili nekom drugom gradu. Savršeno je jasno da je spiskove pravio onaj ko je rukovodio reformom. A zna se ko je to.

Konkretno, ko je u Vranju sastavljao spisak?

– Ne bih o imenima. Ali, ja sam čuo priču iz jedne lokalne kafane gde se taj hvalio svojom moći: „Božilović? On više ne dolazi u obzir. Gotovo je“. Rešili su da me smene po svaku cenu. Ne mislim ja da sam nezamenljiv ali, evo, sada je Vranje jedini grad u državi bez okružnog i opštinskog tužioca. Bila su dosad tri izbora tužilaca od početka reforme, a ovde je i dalje v.d. stanje.

Da se vratimo na tu, kako kažete, prljavu kampanju protiv vas. Jeste li bili član JUL-a kako se tada pričalo?

– Naravno da nisam.

A što su vas baš vezivali za tu stranku?

– Zato što je JUL posle 2000. bio zgodna meta za potkusurivanje i neko je to hteo da iskoristi kako bi me kompromitovao. Lako se da proveriti da nikada nisam bio član. Ali, kad ljudi žele da vas etiketiraju, oni će izreći laž. Pa će je ponoviti još pet, ako treba još sto puta dok ne stigne do onog do koga treba da stigne i dok se ne ostvari cilj.

Plasirana je tada u javnost priča o tome kako ste štitili Božidara Zdravkovića, bivšeg direktora „Hebe“ i okružnog lidera te stranke, protiv koga je bilo podneto više krivičnih prijava?

– Ako ćemo pošteno, taj Boža je baš nadrljao zbog mene. On je, ako se dobro sećam, jedini od svih direktora koji je tri, četiri puta osuđen. Čak je bio u pritvoru, ležao zatvor. Oduzimana mu je imovina. Sve to crno na belo stoji u tužilaštvu.

Spekulisalo se da ste kadar „Simpa“, da štitite njihove direktore čije su prijave došle do tužilaštva. Da se neki postupci pokreću „po nalozima iz Simpa“?

– Posle 2000. godine sva tužilaštva u Srbiji pravila su spiskove prioritetnih predmeta i jednom sedmično o toku tih predmeta izveštavali republičkog tužioca, u to vreme kadra DS. Tu ubrajam i direktorske predmete, pa i one vezane za „Simpo“.

DjURA
Da li je u vreme vašeg mandata vođena bilo kakva istraga protiv nedavno uhapšenog Bobana Stojiljkovića Djure, Vranjanca koji je navodno učestvovao u krijumčarenju kokaina, i sa kakvim ishodom?
– On je po krivičnoj prijavi policije bio pritvoren u vreme kada se jedan predmet nalazio kod nas, ne sećam se tačno koje godine. Vođena je istraga za nekakve pronevere i zloupotrebe u vezi nafte i za posedovanje oružja. Nakon izmene zakona, predmet je prebačen u nadležnost opštinskog tužilaštva i suda. Krajnji ishod ne znam, mada mislim da je bio osuđen.
U javnosti je bilo spekulacija da ste ga štitili?
– Pa, da sam ga štitio, što bi bio hapšen, pritvaran?! Čoveka nikada nisam sreo, čak ne znam kako izgleda.

Da li se neko od vama nadređenih na licu mesta interesovao za te predmete?

– Da. A ne sećam se da je neko od tužilaca iz tog vremena, Siniša Simić ili Djorđe Ostojić, pa i drugi koji dolazili ovde, imao bilo kakve primedbe na naš rad i postupanje. Dakle, praktično je nemoguće bilo, čak i da ste hteli, da nekoga štitite. O pokretanju postupaka po nečijem nalogu da ne govorim. To su obične spekulacije.

A slučaj „Jedinstvo“? Čaršija vam ga je stavljala na dušu jer je predmet krivičnih prijava za zloupotrebu službenog položaja bila i vaša supruga, u to vreme finansijski direktor u toj firmi.

– Upravo su hteli to da iskoriste. Krenule su tako ružne neistine da me sve to nateralo da iz najboljih namera, kao i da bih izbegao strahovit pritisak i razrešio sumnje u pristrasnost, od republičkog tužioca zatražim izuzeće Okružnog tužilaštva u Vranju. Ti su predmeti delegirani Leskovcu i oni su i danas aktivni. Da sam ja nekoga tu štitio, zar ne bi ti direktori „Jedinstva“, pa i moja supruga, još u Vranju bili oslobođeni krivice?!

A šta je konkretno bio problem sa direktorskim predmetima?

– Problem je bio u tome što je bilo mnogo priča, a malo ili nimalo dokaza. Proveravali smo preko svih inspekcija, organa, institucija, policije, ali je velika većina stvari ostala na nivou kafanskih priča, a ne činjenica koje zahteva proces. Oni direktori kojima je dokazano krivično delo, osuđeni su. Ostali su oslobođeni zbog nedostatka istih.

Slične su se stvari, kao u slučaju „Jedinstva“, dešavale sa optužbama protiv vladike Pahomija za pedofiliju tokom 2003. godine.

– Tako je. Na kraju, kada su krenule nebulozne priče kako sam ja ne znam koliko naklonjen crkvi, da zato štitim vladiku koga, uzgred, u životu nisam ni sreo, ni video, niti se sa njim rukovao, i kada nismo mogli da odlimo pritisku medija, da bih odagnao bilo kakav trag sumnje u postupanje tužilaštva, po istom principu kao u slučaju „Jedinstva“, zatražio sam delegiranje predmeta.

Mnogo pažnje javnosti izazvale su okolnosti koje su pratile slučaj pritvaranja Gorana Tasića Gokčeta u predmetu gde je kasnije optužen za pokušaj ubistva Aleksandra Dimitrijevića u centru Vranja u septembru 2008? Ko je tada posredovao i tražio njegovo puštanje iz pritvora? 

– Slušajte, dolazili su mnogi. Advokati odbrane, protivne strane i neki drugi ljudi da se interesuju za slučaj, sa raznim idejama. Jedni bi govorili da ga treba pustiti iz pritvora, dok su drugi govorili da tamo treba da ostane. Ali, baš mene briga šta oni kažu, za mene je zakon bio zakon. Samo sam tako razmišljao.

Ko je još „intervenisao“ za Gokčeta i da li ste vi o tome izveštavali višu instancu?

– Intervenisali su razni. Imam sve to zabeleženo. Izveštavao sam o svakom takvom razgovoru nadležne u tužilačkom sistemu do samog vrha, kao i službe bezbednosti. Bukvalno do detalja – šta se dogodilo prilikom susreta, koje su reči upućivane, sadržinu pretećih pisama koja sam dobijao.

BILI SMO NAJAŽURNIJE TUŽILAŠTVO

Ko vam je pretio?

– Ne bih o tome. Uglavnom, reč je o osobama zainteresovanim za slučaj.

Kod vas je tada dolazio i poslanik NS Radoslav Mojsilović, tada Gokčetov bliski prijatelj?

– Dolazio je i on.

Šta je hteo?

– U početku ništa, a onda je nešto tražio. Ali, mene to nije interesovalo. Nisam se sa njima uopšte upuštao u priču o dokazima, činjenicama, stanju predmeta. Nisam dozvolio da to bude tema takvih razgovora.

Je l’ istina da su neki važni predmeti predugo držani u fiokama tužilaštva i da li je tako nešto realno moguće?

– U podacima koje sada traži Državno veće tužilaca vidi se da je vranjsko tužilaštvo, zapravo, bilo najažurnije. Nikada nismo probili rok od tri dana za rešavanje po krivičnoj prijavi i od petnaest dana za pokretanje istrage ili podizanje optužnice. Znači, ni u jednom jedinom predmetu nije bilo odugovlačenja. U tužilaštvu je sve proverljivo, sve zavedeno, pa koga interesuje može da proveri da li smo ikada neki predmet držali u fijoci. Ja garantujem da nismo.

Možda je do zastoja dolazilo u daljem toku predmeta…

– Ja i ne kažem da se brzo sudilo. Ali, tu već govorimo o stvarima koje nisu zavisile od nas, već od suda.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)