Vranje-Teksas

Bojana Ristić rođena je 3. aprila 1993.god. u Vranju gde je i završila osnovnu školu i Gimnaziju „Bora Stanković“. Nakon završenog drugog razreda gimnazije prošle godine postaje učesnik programa razmene studenata „A-SMYLE“, američkog Stejt departmenta i Biroa za obrazovna i kulturna pitanja ambasade SAD u Beogradu, i odlazi na školovanje u SAD. Tokom školovanja osvajala je mnoge nagrade iz prirodnih predmeta i sporta, a najveći uspeh joj je osvajanje 3. mesta na Američkom državnom takmičenju srednjoškolaca iz hemije

KAKO JE SVE POČELO: Pre tri godine upisala sam vranjsku Gimnaziju i, žudeći za nečim novim i zanimljivijim, prijavila sam se za program razmene studenata koji bi mi omogućio školovanje u nekoj od američkih srednjih škola. Nažalost, nisam prošla sva tri kruga konkursa (test iz gramatike, pisanje nekoliko eseja i intervju), tako da je „zemlja velikih mogućnosti“ morala još malo da me pričeka. Nisam htela da odustajem, prijavila sam se ponovo naredne godine i dobila jednogodišnju stipendiju srednje škole u Ropsvilu, malom gradu u Teksasu. Iskoristila sam je najbolje što sam umela, završila sam dva razreda za jednu godinu i maturirala sam.

ŠKOLOVANjE NA PRVOM MESTU: Dva dana nakon što sam stupila na suvo teksaško tlo, školska godina je počela i nisam imala prilike da se preko leta upoznam sa budućim školskim drugovima.  To mi, međutim, nije predstavljalo problem, jer ta škola ima jedva stotinak učenika, i svako sa strane je dobrodošao. U istom gradu je bila još jedna devojka iz Srbije, držale smo se zajedno i uklapanje nam nimalo nije teško palo, kao ni gradivo koje smo učili. Engleski jezik, naravno obavezan, dobro sam usavršila za tih godinu dana i, moram priznati, poprimila prepoznatljiv teksaški naglasak. Oduvek sam imala sklonosti prema prirodnim naukama, tako da mi se raspored (učenici biraju predmete) uglavnom sastojao od časova hemije, matematike, biologije i fizike. Predznanje koje sam „ponela“ iz osnovne škole i vranjske Gimnazije mi je dosta poslužilo. Tamo sam prvenstveno otišla zbog školovanja i usavršavanja, koje planiram da nastavim, takođe u SAD . U razredu su me nekad nazivali genijem zato što znam koren iz 3, ali oni jednostavno to nikad nisu pre učili. Najviše mi je smetao prašnjavi „Teksaški vetar“ i to što su kuće udaljene po kilometar jedna od druge, pa stalno mora neko da vas vozika.

HEMIJA I MEDICINA: Školarine su dosta visoke, tako da sam radila kontinuirano, dobijala dobre ocene i učestvovala na mnogim takmičenjima iz prirodnih nauka boreći se za stipendiju.  Najveći uspeh mi je osvojeno treće mesto na Američkom državnom takmičenju srednjoškolaca iz hemije. To mi je zaista, pored dobrih ocena, mnogo značilo i omogućilo nastavak školovanja. Pošto ne mogu da se odlučim između medicine i hemije, verovatno ću dve godine na koledžu izučavati hemiju, pa nakon toga na univerzitetu četiri godine medicinu. Rad sa ljudima me ispunjava, a sa druge strane, „igranje“ po laboratoriji mi je najzabavnija stvar. Inače, roditelji u SAD odmalena guraju decu, vode ih na razne kurseve i sekcije, uče ih da budu svestrani, kontinuirani rad je najvažniji. Uspeh se ceni.

NIKO ČUO ZA NOLETA
Da sam mogla da biram porodicu u kojoj bih tamo živela, školu i grad, ne bih našla bolje od ove. Ljudi kod kojih sam bila su mi postali dobri drugovi i druga porodica, imala sam savršen odnos sa njima, njihovom ćerkom i sinom. Uklapanje mi nije teško palo, svi su me zavoleli. I sa drugovima iz škole sam imala dobar odnos, čak i kad su mi postavljali smešna pitanja poput „imate li vi u Srbiji vodu? A televizore i mobilne telefone?“. Takva pitanja su postavljali verovatno zato što većina mladih i ne zna gde je Srbija, misle da je to Sibir u Rusiji. Tenis nažalost ne prate, ragbi i bejzbol su glavna preokupacija, tako da je za Noleta, Federera i Nadala čuo samo jedan od mojih profesora.

NESUDjENA ODBOJKAŠICA: U školi smo morali da budemo članovi neke sekcije, odabrala sam sport nadajući se da ću nastaviti sa odbojkom koju obožavam, ali škola nije imala odbojkaški teren. Pošto sam antitalenat za muziku i glumu, ostala sam u sportskoj sekciji i odabrala kros. Kad sam prvi put došla na trening, trener mi je, misleći da je Srbija bivša članica Sovjetskog saveza, rekao: „E, Ruskinja, baš si luda, ove amerikanke baš i ne žele da trče kros“. Mogu reći da je odnos profesora i učenika dosta drugačiji nego kod nas. Pozitivniji je pristup, profesori su nam kao drugovi od kojih možemo sve da naučimo, uvek su spremni da nam objasne sve detaljno, ispočetka.

MAMINA KUHINjA: Nedostajala mi je mamina kuhinja, tamo smo uglavnom jeli prezačinjenu meksičku hranu. Ali je zato koka-kola definitivno bolja, uvek dobro dođe usred vrelog Teksasa. Nećete verovati, ali ima mnogo onih koji i dalje nose kaubojke, džins i kaubojske šešire. Kantri muziku sam jako zavolela. Škola nam je organizovala putovanja kao što su obilazak San Franciska i San Antonija, bila sam i u Dalasu.

ŽELIM DA BUDEM STRUČNjAK: Ovaj program mi je omogućio da naučim više o građanskim dužnostima i društvenim aktivnostima, da vidim kako se demokratija sprovodi u Sjedinjenim državama i da podučim Amerikance o mojoj zemlji i kulturi. Program je i osmišljen da pruži priliku mladima iz Srbije da razviju veštine koje će im biti potrebne da povedu svoju generaciju u 21. vek i da promovišu međusobno razumevanje između ta dva naroda. Meni je doneo zaista samo dobro  – usavršila sam svoje znanje i dobila priliku da nastavim sa obrazovanjem. Želim da budem stručnjak u svojoj oblasti.