Jer ni jedno vreme nije toliko teško, osim onoga koje se zaboravi. A isto važi i za ljude. E pa, to ti je – htela, ne htela, ušla si u nezaborav, otud ti izlaska nema
Teško je, Slađana.
Eh, šta tebi da pričam, o tome znaš koliko i ja, pa i više. Uopšte je teško pisati, a kad ti se padne ovakva pa tema, mo’š misliti… I zato ću pokušati, ma koliko me to ponelo, da ti pišem sa što manje patosa – kćerka, melem Draganov, sestra, ponos Igorov, supruga, ljubav neprebolna Negovanova, majka, uzdanica Andrejina, koleginica novinarka, posle čijeg odlaska će vranjska i srpska čitalačka javnost vrlo brzo osetiti duboku prazninu.
Ali, neću tako da ti pišem; uostalom, prva bi mi ti, kao urednica, vratila takav tekst. Priseti se „Žute strane“, ono – „švić švić“…Hoću da ti pišem o onome kakvom ću da te pamtim, dok i ja ne potpišem svoj poslednji tekst; hoću da te podsetim na slavna, u isti mah olovna vremena kada su se „Vranjske“ stvarale, i ne samo „Vranjske“, već ono što su one sobom donele – osvajanje slobode, ratosiljanje od straha; jer ni jedno vreme nije toliko teško, osim onoga koje se zaboravi. A isto važi i za ljude.
E pa, to ti je – htela, ne htela, ušla si u nezaborav, otud ti izlaska nema. A ko je to mogao da pretpostavi one jeseni, 1994, u Ulici Brankovoj u našoj pečalnoj palanci, kada je Vukašin podigao ustanak protiv filistara, jurodivih i sumasišavših, protiv lupeža i mediokriteta, kada smo bili naoružani dvema izraubovanim pisaćim mašinama, na nekim pozajmljenim drvenim stolicama, protiv strahovite mašinerije u kožnim foteljama, iz kojih su slali silu đavolsku da nas satru. Kako li se, bože, nađosmo, nas troje?
Sada su tamo, u našoj prvoj redakciji, u bivšoj garaži gde smo tresli klince od hladnoće, neki mladi ljudi, nasmejani i zaljubljeni; ukusno dizajniran kafić. Da li neko od njih zna, da se njihova sloboda rađala upravo tu, na mestu gde si ti, Slađana, sedela, i stvarala njihovu budućnost?
Onomad, sav smožden posle vesti o tvom odlasku, prođem tuda, navratim u kafe, gde smo u mukama porađali našu redakciju. Sednem za šank, poručim dva pića – za tebe mastiku, izvini. Šanker sipa, pita – čekate nekog? Aha, rekoh, koleginicu. Načekaću se. Pa gledam onaj mlad i veseo svet, a sve mi pred očima druga slika: kada si položila vozački ispit, a tu ti se nekako pade i rođendan, te onim Negovanovim kršem od „stojadina“ odosmo na pijacu, da kupimo bugarsku mastiku, onu što je prave u lavorima. Bila je najjeftinija, a nije se imalo, mislim para, duše je bilo viška. Pa kad sam gurao „keca“ i to ne naniže, nego uzbrdo, pa kad smo se nekako čitavi vratili u redakciju, pa kad sam celivao zemlju kad sam iz kola izašao, pa kad smo celo popodne u OK radiju naručivali „Plavušu“ Kiće Slabinca, i pili onaj otrov. Kakav talenat! Kakav sofisticirani zglob! I nikada te više posle ne naterah, ni pomoću molbi, ucena prijateljstvom, trikova, da još jednom tako zasednemo. Djus!
Ili, kad ono uđoh u redakciju, i osetih bogougodni miris alkohola, i uhvatih te na delu, gde rakijom, koju je neki junak, jedan od retkih koji je tada smeo da uđe u „Vranjske“ doneo, brišeš prozore! Uteče mi tad negde kod Zanatskog doma…
A mogli bi, Slađana, tobom da se pozabave i organi gonjenja. Ovako, posthumno, čisto iz poštovanja; mnogo ćeš da im fališ. Sud bi mogao da ti posveti klupu koju si izgladila, čekajući na suđenja, braneći se od tužbi poštenjačina ovdašnjih. Jedan te diša vranjskih „giganata“, sećam se, jednom pitao – kako te nije sramota da objaviš da sam osuđen pravosnažnom presudom zbog krađe? Ljuta si bila, u traganju za istinom – bez pardona, lepo mu reče – dobro bre, kako tebe nije sramota da kradeš, da te policija apsi, da te tužilaštvo goni, da te sud sudi i presudi, a kad ja to objavim, mene treba da je sramota, ne tebe?! Ovo bi moglo da se smatra kao jedan od postulata novinarstva u našem vremenu i društvu.
Ili ono, kad te onaj paraspur iz vlasti tužio; kako si mogla ovo da napišeš? Pa, kažeš, ja jeste da novine pišem i uređujem, ali previše je da očekujete da vas učim i da ih čitate!
A i tvoj, kako si ga zvala, lični inspektor, mogao je da ti bar objavi čitulju. Karijeru je na tebi pravio. Kad ono zlotvori ubiše Djinđića, bila si na novinarskom seminaru u Beogradu. Eto ti ga inspektor, bila si, kaže, u Beogradu 12. marta 2003, a tad je ubijen premijer. Bogami, od tad počeh da te gledam drugim očima, i da donosim tekstove samo sa dva-tri sata zakašnjenja, možda malo više. Nemoj da radi snajper…
Tvoj urednik iz „Večernjih novosti“ pita se retorički na komemoraciji – kako će sada da radi naša dopisnička rubrika? Zašto be? Pa, kaže, zato što je Slađana postavila izuzetno visoke standarde. Ko će to da dostigne?
Ne znam, ništa mi više nije jasno. Sebičan sam. Od koga ću u četvrtak, kada se u „Vranjskim“ predlažu dve obavezne teme, da tražim „pomoć prijatelja“, za sladoled? Ostadoh ti dužan nekih pola tone sladoleda. Ko će onako zarazno da se smeje mojim maliganskim provalama, ko će da mi stavlja uši kad se slikamo po nedođijama, gde su poplave, zemljotresi, požari, ubistva, i ostala nepočinstva, prirodna ili društvena, svejedno, to je istina, kojoj si život posvetila…
Ovaj tekst, prijateljice moja i nekadašnja urednice, ne kasni, kao što sam ti svojevremeno dušu jeo. Naprotiv, stiže prerano, i isuviše, isuviše prerano.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.