Knjiga zla i zaborava

, ,

Odavno jedna knjiga nije izazvala toliko pažnje javnosti kao zbornik u izdanju Fonda Biljane Kovačević Vučo, u kome su svoje mesto našli i Vranjanci koji su učetvovali u sistematskom urušavanju ove zemlje

Fond Biljane Kovačević Vučo napravio je, na zgražavanje dela srpske javnosti, spisak većine ljudi koji su u Srbiji, što praktično znači u Beogradu, carovali najbitnijih i najružnijih 13 godina, od dolaska Miloševića na vlast 1987.  pa sve do njegovog konačnog obaranja 2000 godine, jednog zakasnelog oktrobra. Šta se u međuvremenu dešavalo niko ne mora ni da zna – nije slep, i sve vidi sopstvenim očima, i dan danas. Naravno, u zborniku ima i Vranjanaca, koji su u pomenutom periodu žarili i palili Srbijom.

VRANjANCI U BALKANSKOJ ULICI

Posle tih prvih proboja došli su i stvarni „uspesi“. Srđan Nikolić svakako je meteorska karijera. On je od 90. do 2000 bio član GO SPS-a, dakle donosio partijske odluke koje su zemlju i dovele dovde gde je sada. Od 94. do 97. bio je poslanik SPS-a, od 94. do 96. ministar  trgovine i turizma, a od 96. do 2000 godine ministar trgovine. Ovakvim rezimeom ovde se ne može pohvaliti niko, pa skoro ni neprikosnoveni Dragomir Tomić. Pre nego što je od 98. do 2000 godine bio potpredsednik Vlade Srbije, što je najviša funkcija do koje je ikada došao neki Vranjanac, Tomić je bio i narodni poslanik, i privrednik, pa i ministar bez portfelja, od 94. do 98. godine. Tu se najbolje i vidi šta je i kako Tomić radio, i koliko legenda o njemu nema utemeljenja u stvarnosti. On je tada bio koordinator za monetarnu reformu, ali i realizator programa ekonomskog oporavka. Ne samo da nam moneta nije stabilizovana tada, nego se i dan danas drma, što je svakako jedan od dokaza temeljnog uništenja zemlje, koja, pokazuje to i knjiga o kojoj je reč, u nekoliko slučajeva nosi direktan Tomićev potpis. A ekonomski oporavak, sa istim, nikakvim uspehom, traje i danas. To je prava zaostavština Dragomira Tomića, žive legende srpske privredne misli i dela – propast i pustoš. Svuda oko nas.

OD JOVANOVIĆA DO TOMIĆA

Iako nisu dosegli zvezdane visine srpskog sistema zla, još po neki Vranjanac, svedoči i knjiga, izborio se za blizinu Prve porodice. Jedan od najpoznatijih Vranjanca vezanih za medije u to vreme bio je Slobodan Jovanović iz Bunuševca, intimus porodice Milošević, urednik „Politike ekspres“, direktor Tanjuga, poslanik u tri navrata i visoki rukovodilac SPS-a. Poznat je po svojim  javnim istupima u zaštitu porodice Miošević, i posebno Mirjane Marković.

Njemu uz rame je Milovan Drecun, koji, doduše, sa ovim gradom ima veze utoliko što je ovde rođen. Član SPS-a, ratni dopsinik sa Kosova, gonjen zbog malverzacija prillikom kupovine stana od države, kasniji osnivač Preporoda Srbije, minorne stranke koja se danas utopila u SNS, koju je Drecun pojačao pre neki dan. U ovu „ratnu ekipu“ južnosrpskih visokih predstavnika režima Slobodana Miloševića spada i Vlastimir Rođa Djorđević, haški pritvorenik, rođen u Koznici kod Vladičinog Hana. Ovaj visoki policijski činovnik Voždovog režima proslavio se najpre u borbama sa sopstvenim narodom, a onda i sa svojim sudržavljanima na Kosovu, što ga je i oteralo u Hag. Najviše mesto koje je u nomenklaturi zla zauzimao bio je načelnik resora Javne bezbednosti, i to od 1997. do 2001. godine. Što ga je takođe odvelo u Hag. Njegov sugrađanin Zoran Ljubisavljević, poznat po tome što je prvi javno digao glas protiv despotije Dragana Tomića, kasniji dugogodišnji vladar Hana i aktuelni povratnik na političku scenu, bio je poslanik SPS-a od 93. do 97. godine, u dva mandata. Ali, ovo ime otvara čitavu plejadu onih koji ništa nisu učinili dok su bili u Beogradu, što ih i dovodi pred sud istorije, na svaki mogući način. 

KOGA NEMA U KNjIZI
Naravno, izborom samo oko 1.000 imena najokorelijih uništitelja zemlje u danima kada se taj rad smatrao visokim patriotizmom, ima i svojih značajnih manjkavosti, pre svega zbog izostavljanja izvesnog broja ljudi. Eto, zanimljivo je da se u knjizi pominju oba tadašnja patrijarha, German i Pavle, i još nekoliko važnijih vladika, kao što su Filaret, Amfilohije, Kačavenda i Longin, a da nigde nema imena Tomislava Gačića, Pahomija. Da li je moguće da su sve vladike nešto na polzu nenarodnog režima radile u rubnim srpkim oblastima, osim Pahomija, naslonjenog na Makedoniju?
No, nije on jedini nepomenuti ovde. Nema, na primer, Miće Stojanovića, narodnog poslanika SPS-a u više navrata, a ima njegovog kolege iz tog vremena Zorana Ljubisavljevića. Nema Božidara Zdravkovića, direktora „Hebe“ i visokog funkcionera JUL-a, a ima drugih imena pored kojih stoji samo članstvo u nekom od tela JUL-a. Zanimljivo, na spisku nema ni Staniše Janjića, posle Tomića najvažnijeg socijaliste na jugu Srbije za Miloševićevog zemana, a ima njegovih prethodnika, naslednika, zamenika. Biće, ispustili ga iz vida. Na kraju, kao najvažnije, u knjizi se ne pominje ime Živorada Tasića, jedinog srpskog sudije koji je uhvaćen na delu prilikom krađe izbora, sudski žigosanog kao takvog. Kasnije zbrinut u „Simpu“, Tasić se provukao bez vidljivijih ožiljaka, i ostaće zaboravljen i za neke buduće analitičare. Isti je slučaj i sa „sudijom za vešanje“ Goranom Trajkovićem, koji je odsudio „Vranjske“ na najdrakonskiju kaznu u srpskom pravosuđu, mada se u knjizi pominje mnogo njegovih kolega iz cele zemlje po sličnom osnovu.
I tako, neki budući istraživači dobili su materijal sa kojim se može krenuti u ozbiljnija istraživanja mračnog perioda zla i ludila Srba i Srbije, omeđenog dolaskom i odlaskom Slobodana Miloševića. Danas, naravno, svi kriju takve detalje svoje karijere, i svi su borci za demokratiju. Da je živ, šali se jedan kolega, danas bi i Milošević bio borac protiv Slobe i njegovih. U tumaranju mrakom i traženju puta, knjiga „Zloupotreba institucija – ko je bio ko u Srbiji od 1987. do 2.000 godine“ može biti važan dokument. Da se oprosti, ali da se ne zaboravi.

Najpoznatiji i najdugovečniji poslanik iz ovog dela zemlje je „Simpov“ kadar Milan Nikolić, koji je u Skupštini Srbije neprekidno od 91. godine do danas, uz još nekoliko važnih partijskih funkcija usput. Tu je negde i ginekolog Predrag Ristić, koji je, kao šef prvog vranjskog odbora SPS-a u vreme Slobinog preuzimanja države, bio poslanik između 91. i 92. godine. Nešto duži poslanički staž imao je radikal Jovica Stojmenović Stručnjak, koji je u Skupštini boravio od 93. do 2001.  

NEVRANjANCI

Zanimljivo, u knjizi se pominje i nekoliko imena koja nisu odavde, ali sa Vranjem imaju itekakve veze. Prvi pomenuti u knjizi od onih koji rodom nije Vranjanac svakako je Jovan Čeković, koji je rođen u Koštunićima, general od 1993. godine, a direktor „Jugoimport SDPR-a“, firme koja se bavila trgovinom oružja za državu do 2001. godine. On je za Vranje vezan utoliko što je ovde službovao sredinom sedamdesetih, i što mu je Vranje poslužilo kao odskočna daska za strelovitu vojnu karijeru, koja je, gle čuda, počela u srpskom konzulatu u Vašingtonu.

Sledeći, svakako veoma zanimljiv nevranjanac je Aleksandar Davinić, kako se navodi član JUL-a, novinar „Politike ekspres“ i direktor TV Leskovac pre velikog preloma. Mora da je nešto gadno zgrešio kada su tako beznačajnu javnu pojavu stavili u knjigu. A i vlasnike „Slobodne reči“, novina čiji je danas Davinić glodur i direktor, mora da je neka velika muka naterala da ga dovedu na to mesto. Ili, možda, ranije zasluge!?

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)