Crni pojas za Dragišu Binića

,

Nikad neću zaboraviti kada su me nosili na ramenima, bacili u publiku, i onaj huk: „Mita Kljača, Mita Kljača“!

Dimitrije Stošić – Mita Kljača (50), navijačima Dinama punih 20 godina bio je istinski ljubimac. Mali rastom, „metar i žilet“ kako se govorilo, borben i srčan do iznemoglosti mnogo puta je ispraćen sa Gradskog stadiona gromoglasnim aplauzima.

– Jedini sam igrač u Vranju koga je publika nosila na ramenima ceo krug oko stadiona, predvođena Zoranom Šopčetom i Pipom, navijačima iz Donjeg Šapranca, a onda bacila oduševljenim navijačima gde sam u vazduhu išao iz ruke u ruku i tako dužinom cele tribine. Bilo je to još dok sam igrao u podmlatku Dinama, kada smo 1980. godine prošli kvalifikacije i plasirali se u Kvalitetnu ligu Srbije – počinje svoju ispovest Stošić.

ŠLjUKA: U Dinamo me je doveo, davne 1974. godine, Peđa Marinković Šljuka, koji je već trenirao i preporučio treneru Ratomiru Leštareviću u selekciji pionira koja je tada prvi put formirana u Dinamu. Počeo sam da treniram sa starihjim fudbalerima, poput Galeta, Žike Cuce, Ljote, Borka Antaljize, Ćuvte golmana, Mikija Kozleta, Džogeta i drugih. Od jeseni, te godine, počeo sam da treniram i igram u svojoj generaciji koju su obeležili: Moša Sekira, Velibor Palanza, Luster, Šuca Anđelković, Relja, Rače, Cacko, Bane Stošić i drugi. Prvi trener u pšionirima bio mi je Djorđe Kostić Djoke, a potom Vlada Kostić Noke i Stanko Gogić Canja.

COMBUR: Za moju dalju karijeru bio je presudan trener Slobodan Garašanan Combur. Stvorio je sjajnu generaciju omladinaca koja će nakon dve godine kvalifikacija postati član Kvalitetne lige Srbije. Combur je bio pravi pedagog, prvo roditelj, a potom trener. Brinuo je o nama 24 sata dnevno i znao svakog ko je, kakav je i da li će da ga izneveri ili ne. Bilo je dovoljno da nas pogleda u oči i zna sve o nama.

SLOGA: Igrajući u Pčinjskom  okrugu, u omladinskoj ligi, bili smo bez premca. Pobeda nikad nije dolazila u obzir već smo govorili i kladili se sa koliko razlike ćemo pobediti. Kao prvaci u regionu otišli smo, 1979. godine, na prve kvalifikacije za Kvalitetnu ligu u Kraljevu. Galenika iz Zemuna je bila dosta jaka, a mi, Sloga iz Kraljeva i Mačva iz Šapca podjednakog kvaliteta. Sudije su forsirale domaćina, bili smo bolji u igri i mogli da pobedimo. Kad su videli da je „vrag odneo šalu“ sudije su nam isključile trojicu igrača: Velibora Palanzu, Gradeta iz Pavlovca i Mileta Ražnje. Izgubili smo sa 3:1 i vratili se razočarani.

ZVEZDA: U toj sezoni igrali smo u Vranju, na Gradskom stadionu u Šaprancu, polufinale omladinskog Kupa Srbije sa vršnjacima iz Crvene Zvezde. Pred 6000 gledalaca. Nije moglo da se diše. Borili smo se kao lavovi, sve dok smo imali snage. Tada sam imao otečen zglob i po uputstvima lekara nisam smeo da igram. Ali, ko da propusti ono što se retko pruža u životu. Nisam mogao da obučem moje kopačke, broj 39. Pozajmio sam od druga, broj 42. Onako mali, delovao sam kao iz neke bajke o kepecima. I trener Zvezde, Milovan Djorić, pošto sam gorostastnog centarfora Čakalića „stavio u mali džep“, je vrištao: „Kako te nioje sramota, bre, kepec ti glavom skida loptu“! Hteo je da umre, slučajno su dali gol u 78. minutu i pobedili nas sa 1:0. Tada je za Zvezdu branio Dika Stojanović, a igrali Krkić, braća Djurovski i drugi.

REPREZENTACIJA: Bio sam u omladinskoj reprezentaciji istočne Srbije kada smo igrali turnir sa reprezentacijom Beograda, Vojvodine i zapadne Srbije. Sve igrači iz Zvezde, Partizana, Vojvodine i drugih velikih klubova. Od sve četiri selekcije birala se omladinska reprezentacija Srbije i prošao sam. Dobio smo poziv za pripreme u Medulinu gde je sa mnom obavezno morao da pođe i trener. Odustao sam. Lično, nisam imao velikih ambicija, meni je Dinamo i društvo, tada, bilo sve u životu. 

LUDNICA: Jedva smo dočekali da se, 1980. godine, lokalno prvenstvo završi i opet igramo kvalifikacije. Ovog puta u Vranju, pred 4000 gledalaca, na Gradskom stadionu. Protivnici su bili Mačva (Šabac), Kolubara (Lazarevac) i Morava (Ćuprija). Prošli smo i postali članovi Kvalitetne lige Srbije. Nikad neću zaboraviti kada su me nosili na ramenima, bacili u publiku i onaj huk: „Mita Kljača, Mita Kljača“!

MEDjU NAJBOLjIMA: U Kvalitenoj ligi u prvoj sezoni plasirali smo se u sredini tabele, mnogima smo pomrsili konce, a ja sam bio među najbolje ocenjenim igračima. Sećam se, gostovali smo Napretku u Kruševcu. Trebalo je da ispadnu, pa su morali sudije da ih vade. Znali smo da svi napadi idu preko Dragiše Binića. Trener Garašanin mi kaže da ga čuvam. Pre utakmice, saigrače Tomu Cvertković, a potom  i Dragana Zafu zamolim da odu i kažu Biniću da sam karatista i da imam crni pojas. Upalilo je. Gledao me je ispod oka i pazio se. Uzeo sam ga pod svoje i nisam mu dao da diše. Ma, kakva brzina, ukopao sam ga u mesto. A, kad pustim sajlu će umre, rado bi me prebio, ali „crni pojas“ ga je sprečavao.

NIKO DA POZOVE
Punih 20 godina igrao sam u Dinamu, sanjao klub i loptu, plakao i radovao se. Lomio sam nos i imao potres mozga, oba puta dobio sam udarac kopačkom u. Sa potresom mozga nisam ni znao da sam igrao, tek sam kasnije saznao, nakon oporavka. Sve što sam mogao, igru, borbenst, srčanost, golove poklanjao sam klubu i navijačima. „Ostavljao je srce na terenu“, tako se sada kaže. Kad sam završio karijeru više nikog nije zanimao Mita Kljača. Nikad me niko iz kluba nije pozvao, bilo da su slavili ili tugovali. Drugi me je zaposlio, a u 48-oj godini sam proglašen tehnološkim viškom. Sada ne radim, ni ja ni supruga. Imamo dve predivne ćerkice i ne žalimo se. Odrastao sam u siromašnoj i čestitoj porodici gde sam naučio da cenim mnoge, na izgled, male stvari koje čine suštinu života. Pre svega ljudske osobine. Zato se gnušam pomisli da bi neko mogao da me žali ili da tobož kuka što ne radim. Svako živi i radi po svojoj savesti, pa kome šta Bog da.

PRVOTIMAC: Kada je u Dinamu došlo do smene generacije, nakon trogodišnjeg neuspešnog igranja u kvalifikacijama za Srpsku ligu, prekomandovan sam sa mojom generacijom u prvi tim. U omladincima sam bio kapiten, a u Dinamu ću karijeru, 1993. godine, završiti kao kapiten. Odmah sam zaigrao standardno i postao ljubimac publike kod kuće i na strani, kao i ljubimac sudija. Sve zbog niskog rasta i borbenosti.

DETE: Jedan sam od retkih koga je obožavala publika na strani i uzimala u zaštitu. Bilo je komičnih situacija na strani. Kada bih, onako malen, nekog pelcovao, dobijao sam aplauz, a kada bi mene udarili, njihova publika bi glasno negodovala: „Ne tepajte, bre, dete. Nije li vas sramota“. Posebno je izazivalo smeh kod fubalera kada su to govorili i kad sam imao 33 godine i igrao. Sećam se, to je bilo pred kraj karijere, a čujem sa tribina u Nišu: „Lele, ovoj dete kad poraste, kako ima da igra?! Bolji neće ga ima!“.

BINIĆ: Sa Binićem sam imao još jedan susret bliske vrste kada je prešao da igra za Radnički iz Niša. Igrali smo prijateljsku utakmicu i nije mi zaboravio „crni pojas“ iz Kruševca. Ponovo sam ga čuvao, onako mali, raširim noge i podbočim se, a on, kao i mnogi, udaraju, ali loptu da mi uzmu nikako. Potom, ne ostajem dužan. Kad sam ušao Biniću u noge zamalo da ga okačim na „trepetlike“ na Čairu. On leži, a svi igrači Radničkog jure da me biju. Jedino su me branili Banković i Aleksić, verovatno tada Binića nisu podnosili. A, onaj Vasilijević, čuk, što je kasnije igrao za Zvezdu, uleteo mi je kopačkom u butinu i napravio rez. Sudija Zoran Pavlović iz Niša odmah je svirao kraj. „Mito, bre, što se rčkolj, vidiš da si malečak i na tebe i na nas praviš golemi problemi“, viče.

REDžA: Miodrag Redža Stojiljković, poznato desno krilo niškog Radničkog, dok je čakao angažman za inostranstvo, igrao je malo za niški Železničar. Igramo u Nišu i zna se, Mita će ga čuva. „Zalepi mu se kao krljež i ne sekiraj i sebe i nas“, diraju me saigrači, Redža, zmaj po desnu stranu, tepam ja, tepa on, muke, ne znam kako ću. U jednom momentu, padnem pored njega kao pokošen i isplazim jezik. Pomoćni sudija digao zastavicu u vis, ruku će iščaši, zove glavnog, uzbuđeno govori i Redža dobija crveni karton. On se hvata za glavu, prilazi, podbočio se, gleda me, isplazio jezik, poluotvorenim okom i krsti se. Posle utakmice, stojim u šank u kafani na stadionu Želje, kad Redža vodi sudiju. „Kaži, da li sam te pipnuo“?, uzbudio se još više. „Malo me zakači“, odgovorim. „E jesi, bitanga!“, dere se, teše da umre, a svi igrači, i njegovi i moji, će umru od smeha.

DESIĆ: Sudije u ligi su me obožavale. Posebno Desić iz Niša koji je bio savezni sudija. Pravio sam cirkus, priđem sudijama pre utakmice i nasamo kažem: „Čuvaj me, vidiš kol’ko sam malečak, a gledaj ovi koliki su badzovi“. Posle, ja udaram, kljucam protivnike celu utakmicu, a oni mene ne smeju, jer sudije odmah vade žuti ili crveni karton.