Samo da vepar Toporko popije pivo

, ,

Krave su nam lepše od većine žena u selu. Tako kažu ljudi kad ih vide. Pogledajte: Belka, Marica, Cica i Sunčica su uvek spremne za izložbu, kao manekenke za modnu pistu. Znači, upisaću ih kao lepotice

O Zakonu o bezbednosti hrane, tzv. Hasapu, koji je stupio na snagu u Srbiji 10. juna ove godine, u seoskim domaćinstvima u okolini Vranja niti su čuli niti znaju o čemu se radi. Samo retki će vam reći da su nešto načuli sa televizije i da se to sprema da bi Srbija ušla u Evropsku uniju.

Međutim, meštani Zlatokopa ne opterećuju se zakonom, kao što ne veruju ni u skori ulazak Srbije u EU. Ali zato kao da teraju zafrkanciju sa čitavom pričom

– Mnogo je zakona donešeno, ali nas oni  zahvaljujući našoj snalažljivosti da se u pravo vreme zateknemo na pravom mestu, mimoiđu. Iako selo broji preko 300 kuća, nećete naći da neko čuva više od četiri krave, 50 kokošaka, pet svinja, nešto ovaca ili koza – počinje priču Goran Ilić (45), poljoprivrednik.

UPISAĆU IH KAO PAMETNE

Živi sa ženom i sinom koji studira u Nišu. Poljoprivreda mu je glavna delatnost. Svaštari, sve sa ciljem da obezbedi hranu i prihode za školovanje sina.

– Imam četiri krave, oko 60 kokošaka, po tri verpa i svinje – i to je sve. Štala je nova, uredna, tako ću da upišem u dnevnik koji ćemo, kako kažete, morati da vodimo. Krave su nam lepše od većine žena u selu. Tako kažu ljudi kad ih vide. Pogledajte: Belka, Marica, Cica i Sunčica su uvek spremne za izložbu, kao manekenke za modnu pistu. Znači, upisaću ih kao lepotice. A, kako ne bi bile? Štala se čisti tri puta dnevno, a ujutro pre da ih pomuzem operem im vime, pa onda svoje ruke “bebi” sapunom i poteče rajsko mleko koje piju dečica – sa oduševljenjem priča Goran.

Nada se da će sveska za vođenje dnevnika biti dovoljno velika kako bi upisao sve što treba, čak i trenutne impresije.

– Lako je upisati kada je krava vakcinisana, da li je kašljucala i pila antibiotike, kada je postala steona. Sve to radimo po propisu jer od krava živimo. Vakcionišu se redovno, kad postoji potreba za antibioticima damo im i ne muzemo po nedelju dana dok ne ozdrave. Kad im dođe vreme da ih odvedemo biku da vode ljubav, pamtimo taj dan kako bi znali kada će doći tele na svet. Zato nam neće biti teško da odredimo i upišemo dan kada su postale steone. Voleo bih da se donese zakon o donošenju imena i izdavanju krštenica za telad, kao i overenog papira o vođenju ljubavi između bika i krave. Da i država uzme udela i deo odgovornosti u Hesapu, te pomogne sama sebi da što pre uđe u EU. Nemoj da se desi da unija nestane, a Srbija spremna ko zapeta puška. Ništa nije čudno kad smo mi u pitanju – priča Goran.

Pored krava, ponosi se veprovima i svinjama od po150 do 200 kile težine, čisti, u odvojenim prostorijama od betona.

– Moje svinje ne jedu ono “što najviše vole”, jedino ako me prevare pa na vreme ne očistim svinjce. Upisaću ih kao pametne, koje imaju dobar apetit i vole društveni život. Bukarile bi se (vodile bi ljubav) svaki dan. Kad počnu da besne i skviču pustim im vepra zvanog Toporko koji ih smiri. Veprovi su posebna priča, osim Toporka ostala dvojica su oštrojena. Toporka čuvam da bi svet ugledala prasad. Voli da popije pivo sa uživanjem. Tada je najmoćniji. Pravi srpski vepar. Kad zaskoči svinju pomislim da brsti matornik (ar) njive sa mladim kukuruzom. Tako se raduje i šišti. A, meni milo. Po jedna svinja oprasi od deset do dvaneset prasadi. Sila je Toporko, sve njegove vrline, jer mana nema, moraju da se  upišu u dnevnik. Ako treba i fotografije ću da zalepim o svim njegovim aktivnostima koje utiču na dobijanje zdrave hrane – kaže Goran.

NACRTANE OVCE

Meso od njegovih svinja ima specifičan ukus. Ima redovne mušterije koje čekaju u redu kad dođe vreme prodaje mesa.

– Kažu mi mušterije: “Bože, Gorane, što je slatko meso od tvoje svinje, posebno kad se stavi na roštilj” – smeje se Goran.

U selu se ovčarstvom bave Radivoje Veličković i Bora Nedeljković. Radivoje je imao 60 ovaca i desetinu jaganjaca do prošle godine, sada teško da ima dvadesetak. Gazda Radivoje je u martu 2009. godine savio tabak i zbog svojih ovaca nameravao da tuži policiju. „E, on bi, kažu meštani, mogao u dnevnik da upiše ono što ga je snašlo te 2009. godine, “da to bude predgovor”, ističu.

A, šta je tada izjavio Radivoje medijima o sadržini svoje tužbe, a ovi objavili? Radnja se dešavala u selu Novi Glog, 30-tak kilometara gore u planinu, gde su bile ovce i ovčar Dragan..

“Zove me ovčar Dragan na mobilni, kaže mi „došli milicajci, moram na sud, kažu da sam ukrao poklopac za rakijski kazan, a ja sam ga vratio“. „A, šta je sa ovcama, pitam“? On ćuti, vidim da je nešto ozbiljno. „Dolazim, odmah“, kažem i upalim džip. Sretnem ih na pola puta, vidim milicajca Micka i Dragana u kolima. „Čekaj, bre, Micko, zašto mi ovce ostaviste same“?, pitam ga, a on se brecnu:“Ja li će ti ih čuvam“! „Nisam ih tebi dao da ih čuvaš“, odbrusim mu i mislim se, ne bi ti dao mi čuvaš ni dve nacrtane ovce. Odu oni, a ja u jednu dušu trk po livade da sakupljam ovce. Vidim da su raščupane, uzneverene, jurili ih psi, možda i vuci. Tada su gore šenlučili i lovci što je ovce dodatno uznemirilo. Sakupim ih nekako i dovedem u tor. Te noći ojagnjile su se njih šest, kasnije još jedna i svi jaganjci su bili mrtvi. Ne može niko da me ubedi da ovce nisu pobacile od stresa”, izjavio je Borivoje.

– Njegov Dnevnik mogao bi da konkuriše za neku od nagrada kada uđemo u EU- tvrde meštani.

Mile Micko Nedeljković, i njegov otac Bora neće imati “predgovor” u Dnevniku kao Radivoje. Čuvaju oko 60 ovaca, a meštani kažu „ njihovi jaganjci su kao pucke“.

– Ne pričajte nam o zakonima, slabo ih pamtimo, ali ih poštujemo jer je za nas država direk o koji uvek možemo da se potpremo. Dnevnik neka vodi Stanoja Mitić, naš ovčar, poznat u selu pod nadimkom Tajson Doživitna. Obavezno da mu objavite sliku, pa ćemo i mi u dnevniku. On ne zna ubavo da piše, ali snaći će se jer dobro pamti. Ne može da ga pretupa niko. Mogao bi da priča, a školovana deca da zapisuju. Naše ovce pasu po zlatokopačkim ridištima, tu u blizini i sve je pod kontrolom. Od našeg Tajsona i vukovi beže. Ne muzemo ovce, ne pravimo sir, samo jaganjce prodajemo i to na kuću, na pijac ne nosimo. Meso kao puter – kaže Micko.

TAJSON DOŽIVOTNA

Jedan od komšija koji sam za sebe kaže da je „seoski liftoguz“ seiri i  dobacuje da je higijena bitna i da tu mora da se pazi.

– Neka posebno paze oni što prave mleko i sir. Znam mnoge koji prave ovčji sir, pa se šalimo: “Najbolji ukus ima sir kad u mleko, pri muži, upadne brabonjak. Pitajte, po ovim našim selima, da li ima tog kome nije upao brabonjak u mleko i kako ga sa uživanjem vadi prstima. Ali, kad kupci jedu ovčje kiselo mleko uživaju u ukusu i mirisu, ne mogu da se zasite, viču da se seče kao sir i oblizuju se – smeje se seoski „liftoguz“ i nastavlja.

 – Što se tiče Micka i njegovih, ako treba ovce će da kupaju, a jaganjce da češljaju i vezuju im mašnice pred prodaju.

Jagoda Ristić (50) sa suprugom i dvoje dece živi u selu od suprugove plate, a kućni budžet dopunjuje od čuvanja kokošaka i prodaje jaja. Ima oko 50 kokošaka koje slobodno šetaju po dvorištu i jedu prirodnu hranu.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)