ANALITIČARI

Oduvek su mi bili smešni lokalni anonimusi spremni da komentarišu globalnu politiku. A takvih je koliko voliš i, što me posebno izluđuje, ima ih u mom neposrednom okruženju. Oni ne samo što unapred znaju šta će uraditi Obama, a kako će na to odgovoriti tovariš Putin, već imaju i originalne ideje za rešavanje svih domaćih i globalnih problema. Te ideje su po pravilu radikalne. Evo, na primer, Libiju bombarduju zbog nafte, kao što su i Irak, a na Kosovo su došli zbog neslućenih rudnih bogatstava. Čak i da ima malo istine u tome, u šta ne treba sumnjati, smešno je slušati neuspešne, neostvarene ljude i mediokritete koji moždane vijuge zamaraju ovako teškom problematikom. Takvi su baš onomad bili u naletu kada su dva pregovaračka tima, onaj iz Beograda i onaj iz Prištine, sklopila dogovor o slobodi kretanja i matičnim knjigama sa obe strane administrativne linije, što je samo eufemizam za granicu koja postoji u realnosti. Dobar povod da krene palamuđenje o izdaji interesa, priznanju Kosova i još koječemu. Ne, ne mislim ovde na doktora Vojislava i njegove trbuhozborce, već na običan svet tu, iz komšiluka, koji srećom ne učestvuje ni na koji način u politici. Makar ne direktno, iako je njihova demagogija ozbiljan problem. Niko od njih ne razmišlja o tome što će ljudi i ovde i tamo preko od sporazuma imati samo koristi. Matrica je uvek ista, crno-bela. Dobri i loši momci, patriote i peta kolona, dobri i zli. Amerikanci-svetski policajci, Srbi-večite žrtve, Albanci-zli dušmani, kao uostalom i Hrvati. I naši filozofi i paraanalitičari koji su toliko pametni da sve to znaju. Analitičari iz komšiluka su mi, rekoh smešni, mada znaju da me ponekad izlude. Oni nazovi pravi analitičari, koji slično blebeću “preko malih ekrana naših TV priemnika” su mi odvratni.