Nisam Srpkinja, jesam Srpkinja…

Nisam mogla da pretpostavim da će ova moja bitka sa administracijom i njenim zakonima trajati dva meseca. Samo zbog toga što sam Kosovarka, ja do sada nisam mogla da postanem državljanka Republike Srbije

Seriju tekstova objavljujemo uz podršku Fonda za otvoreno društvo

Srpkinja, izbeglica sa Kosova i doskora stanovnica Vranja, Zorica Savić, ovih dana krstari drumovima Srbije, troši novce i maltretira se samo zato što živi u pravno neuredjenoj državi. Da bi rešila status državljanke Srbije i stanovnice Beograda, gde se udala, Zorica će to morati debelo da plati. Da je kojim slučajem sačekala kraj dijaloga Beograda i Prištine u Briselu, koji mora biti okončan u narednih pet-šest meseci, izbegla bi brojne probleme, maltretiranje i glavobolju. Tako dolazimo do onog „ali“ – čuvenog veznika u srpskom jeziku bez koga bi naši životi bili jednolični, obesmišljeni i po evropskim standardima.

PROFIL
ZORICA HAJ HUSSEIN (1985) rođena ja u Kragujevcu, ćerka pesnika Blagoja Savića. Od prve do 14. godine živela je u Gnjlanu. Posle NATO bombardovanja 1999. godine, sa porodicom dolazi u Niš, a potom u Vranje, gde je završila Višu Pedagošku školu. U Vranju kao Kosovarkanije uspela da za 11 godina nađe posao. Udata, je za Sipana Haj Husseina iz Sirije sa kojim odskora živi u Beogradu.

– Rođena sam u Jugoslaviji, Republici Srbiji, odnosno pokrajini Kosovo i Metohija. Posle raspada zajedničke nam zemlje, kao i svi sa Kosova, imala sam raznih problema sa raznim papirima. Međutim, nisam mogla da pretpostavim da će ova moja bitka sa administracijom i njenim zakonima trajati dva meseca. Naravno, sve zbog toga što sam Kosovarka, nisam mogla da postanem državljanka Republike Srbije – započinje priču Zorica.

PUT POSUT TRNjEM

Da objasnimo: kao izbeglica sa Kosova, Zorica je sa porodicom skoro 11 godina živela u Vranju, koje joj je bilo privremeno mesto boravka. Njenu ličnu kartu, pasoš i sva druga dokumenta izdali su izmešteni SUP Gnjilane i administracija te kosovske opštine koji su smešteni u Vranju. Ovde je završila Višu pedagošku i sa diplomom vaspitača čekala posao. Put je potom vodi u Beograd gde upoznaje državljanina Sirije, Sipana Haj Husseina, inače stanovnika Beograda. Za njega se potom udaje, a da ne bi „na divlje“ živeli zajedno, Zorica mora svoj status da pravno reguliše novom ličnom kartom u kojoj će, uz ime Zorica, stajati prezime njenog muža kako bi u Beogradu rešila status mesta boravka. No, taj komplikovani put, u komplikovanoj zemlji, Zoricu iz Vranja vodi najpre u Niš gde je registrovana kao izbeglica, preko Kragujevca, gde je rođena, zatim Gnjilana gde je živela i Vranja koje joj je mesto privremenog boravka. U trenutku dok sa njom razgovaramo, kaže da je na pola puta ovog maltretiranja i očekuje da će se uskoro sve završiti kako treba.

SRBIJA NE PRIZNAJE SRBE
Po sada važećim srpskim propisima, svi stanovnici Kosova, sa pasošem ili ličnom kartom koji su tamo izdati, bilo da su Srbi ili Albanci, u Srbiji mogu imati mesto prebivališta samo u nekoliko slučajeva: ako ovde imaju nepokretnu imovinu, zasnovali su radni odnos ili su u Srbiji udati odnosno oženjeni. Ako zadovoljavaju jedan od tih uslova, oni stiču pravo da u Srbiji prijave mesto prebivališta, a time i da imaju srpska lična dokumenta, ličnu kartu, a posebno pasoš, kojim, za razliku od kosovskog, mogu putovati zemljama Evropske unije, što je san svakog Kosovara.
– Možete li da zamislite kakav gorak osećaj u sebi nosimo svi mi Srbi sa Kosova. Rodjeni smo u zemlji, koja nas sada ne priznaje. Najkraće rečeno, Srbija ne priznaje Srbe, – sa gorčinom konstatuje Zorica.

– Sve se to događa u zemlji koja će, svi se nadamo, već sutra biti članica Evropske unije, u zemlji u kojoj mediji i ministar unutrašnjih poslova koriste svaku priliku da kažu kako imamo jedinstvenu i umreženu baza ličnih podataka građana Srbije, zahvaljujući kojoj se sva dokumenta dobijaju bez čekanja u bilo kom gradu – konstatuje iznervirana sagovornica.

Ona je, pre deset dana, sa izvodom iz knjige venčanih iz Beograda, stigla u Vranje, u nameri da izvadi novu ličnu kartu, obzirom da više nije Zorica Savić, već Zorica Haj Hussein. Ovde su je iz SUP Gnjilane uputili u Niš, gde se, kao izbeglica sa Kosova, prijavila 1999. godine. Odjavila se u Nišu i sa tom hartijom zaputila u Kragujevac, jer se nova lična karta vadi na osnovu novog izvoda iz matične knjige rođenih i novog uverenja o državljanstvu. Uz to, u nova dokumenta se upisuje njeno novo prezime, kako bi nova lična karta glasila na: Zorica Haj Hussein.

– Kako-tako sam završila posao u niškoj policiji, ne želeći da se više bilo kada susretnem sa tamošnjom administracijom. Potom sam u Kragujevcu relativno brzo dobila dva izvoda i sada me evo u Vranju. Predala sam te papire i sada treba da sačekam nekih 15 dana, koliko je potrebno da dobijem novu ličnu kartu. Sa njom ću, nadam se, definitivno postati stanovnica Beograda, – kaže Zorica.

OSEĆAM SE KAO POBEDNICA

Na mogućnost da se na tom putu od Vranja do Beograda ponovo ispreči neka čuvena srpska administrativo-birokratska glupost, sagovornica ne želi da čuje, duboko uverena da je prevalila onaj teži deo puta, i da su do Beograda ostale samo formalnosti. Potom će nekih pet-šest nedelja trajati provera svih podataka iz ličnih dokumenata, ali ona kaže da već u svojim rukama vidi crveni pasoš i ličnu kartu na kojima piše Republika Srbija. Ipak, skreće nam pažnju na nešto drugo.

– Nekakva šokantna iznenađenja više ne očekujem. Na tom putu koji bih nazvala „nisam Srpkinja, jesam Srpkinja“, već se osećam kao pobednica. Ali, sada mi, na kraju ove priče, ovo pada na pamet: krstarenje između Vranja, Niša, Kragujevca i Beograda, zajedno sa papirima, do sada me je koštalo preko 300 evra. Da ne govorim o maltretiranju, koje se ničim ne može platiti – konstatuje sagovornica.

I dok uz kaficu završavamo razgovor, Zorica onako opušteno, pobednički, uz kiseo smešak i sa olakšanjem reče:

– Ne deli se narod na ove i one Srbe. Beograd i politika su nas podelili.