Zi zi top, al samo jedan zi

Eko Taxi Vranje

-Novinare, ajde, sedi malko s običan svet, od ovu moju penziju, što sam je zaradio u vranjski gigant, za četeres godine rmbanje, osam iljade, pa jedno pijenje će vikam. A sve te gledam, ili si sam u šank, ili negde s onodeni u mozak, evo, kao sad na priliku, s mene, a ne sediš po kafići, s bivši direktori, čelebije. Samo da ti kažem, još sitku nemaju! Na što? Na sve!

-Tu prolazim, pored sobinsku kuću, sve se u onaj fejnik zbiraju, jemput nedeljno. Prođem jednu nedelju, oni tu, svi žvakav kašičiki od ekspreso i cevke od kafućino, i svi turili đozluci na doleko, kao dvogledi. Aj, mislim se, stara banda se slučajno našla, pa da se izlafe. Iduću nedelju, oni pa tu! Sve isto, samo jedan ga nema, posle će ti objasnim zašto.



-Na mene mi postana sumnjivo, omiljeni lik mi je Ilija Čvorović iz film „Balkanski špijun“; treću nedelju, nacrtam se ja tamo, lažna brada, tamne naočare, kao božemeprosti, zi zi top, ali samo jedan zi, onaj drugi otišo u beogradsku arenu da poje, svi muzičari pred mrečku, ili koji su na lečenje, ili nedodrgavi, majka tamo će ih nađe.

-Gledam oni bivši direktori, a uvo format A4, i ja pijem neka ludila, i žvakam kašičiki, da ne budem sumnjiv. A oni, kako da ti objasnim koji su… nekako sve im se ime ili nadimak završava na „ko“ – ali ko će zapamti, jedan beše li Slavko, iz onaj strip, seti se be, „Nikad robom“, jedan beše li tako kao iz onaj balet od Čajkovskog – Krcko, jedan kao kruška blagun, Slatko, pa jedan, Kitko li beše, Gitko li… I tako si oni sede i lem… lan… to de, lamentiraju nad prohujalo s vihorom, na zeman kad su oni bili direktori.

-Eee, nas ne namavaše krizni štabovi, kako kučiki iz lojze – kaže Krcko – a poglej sad šta se radi!

-Tako je! – složi se Slavko – ali mi smo imali sitku! Jes da smo kraduckali, ne mogu familiju da rasporedim, ko šta će čuva! Ostado sam, kao čukalj, da čuvam kuću u Vranje, sin mi čuva stan u Milano, ćerka stan u Beograd, žena mi na Kipar! Nema koj čorbicu da mi svari!

-Jeste, jeste – umeša se Gitko – i ja kao paraspur, sin mi pazi na stan u Beograd, a žena na Vlasinu čuva vilu „Bulutin“. A nezahvalni deca, bolje na kamen da sam ga iščukao, nego što ga napravi! Tiki, kupim ti ja sliku, ulje na platnu, banjski đakuzi, što ga tamošnji Cig… ovaj, Romi, zovu „Peraljište“, metar sa dva, odnesem u vilu „Bulutin“, kačim ono na zid, sin mi gleda. A be tato, kolko plati tu sliku? Reko, pesto marke, al na poček, slikar reče da mu nije zor, ako mu obezbedim tamo nešto iz nekakav PZP. Kad ti se sin mi izbeči na mene – ti dal si kršten, pa tolko nas cela vila „Bulutin“, od trista kvadrata ne košta, kolko ta tvoja slika! Pa dobro be, reko, ne bulji oči, taman na krečenje će uštedimo, za taj duvar.

-Da, da – složi se i Slatko – kod mene pa međunarodni problem, ko će čuva kuću na Crnogorsku rivijeru? Sloba, pokoj mu plemenitoj duši, teše da okupira i Crnu Goru, srpsku Spartu, ali ga pojeba posinak mu Milo. Viš kad učenik prevaziđe učitelja.

-Ma da – nadoveza se Slavko – Crna Gora srpska Sparta, Novi Sad srpska Atina, Fruška gora srpski Atos, Kosovo srpski Jerusalim, Čikago srpski… Čikago,  Novi Pazar srpska Ankara? A mi Vranjanci, kude ćemo? Na dud?

-Pa kad se usili, kao vepar u mlad mumuruz – mi smo, bre, ovaj grad pravili, mi smo stvorili južno industrijsko čudo, i to što imamo, pošteno smo zaradili! Pa nismo bili direktori apoteke! Dobro, desi se, uslovnosti posla, te banke, te Cipar, očuljiš ovam, očuljiš onam, ali ne kao „tate“. To ti je ono – ako utepaš jednoga čoveka, ideš u robiju; ali, ako istepaš sto iljade, onda si vojskovođa, i strateg. Tako i moj kum – mi kraduckasmo, će se strpimo, kad dođoše krizni štabovi, onolika imovina ostade! A on, brate, kad krade, krade! Ma kakvi krizni štabovi, kakav peti oktobar, tate si je tate! Evo mu ga čitav „Sima Pogačarević“ SIM – PO na bezder, pa si radi s njega što mu je merak. A merak mu je poljak da bidne, mori Božaanoo…

-I tako čučiv, i žvakav plastične kašičke, i rovev za prošla vremena, kad se samo kraduckalo, a ne kralo na angro; sve mi se čini da su bili poumejatni od ovi sad. I drčni! Imaju po sedam banke, ali kroz ono kašiče u veštačku vilicu samo čuješ – didijj, glej gu ovu potkusenu! Kakve noge, kakve sise! E pa, neka je ona imovina ostala, što propustismo da pokrademo, ali bar za jaribaš nismo bili u razvalicu!



  • Ostavi komentar