Po uzburkanom žitejskomu moru

Eko Taxi Vranje

Bane i Zoran u svakom kadru, Da se ovo desilo pre 30 godina

Posle litije, u Sabornom hramu se seče slavski kolač; tamo je već sve spremno – trpeza za vranjski narod pravoslavni, kamere, prosjaci ispred crkve…



 

– Vidiš li – retorički pita vašeg izveštača Branimir Stojančić, funkcioner SPS – takvo vreme došlo: samo socijalisti u crkvi!

A šta ćeš, ni levičari više nisu ono što su nekad bili…

Odista, na svetoj liturgiji u Sabornom hramu Svete Trojice u Vranju, od stranačkih prvaka tu su predsednik Gradskog odbora SPS Dragan Ilić, zamenica načelnika Gradske uprave Mira Mladenović, član Gradskog veća za ekonomiju i poljoprivredu Žikica Antanasijević i narečeni Stojančić. Čast koalicionih partnera brane Nela Cvetković iz G 17 plus i Marijo Durmanić iz Nove Srbije, ali oni su, u skladu sa svojim trenutnim političkim položajem, u porti crkve. Demokrate će doći kasnije, kako je i red, najjači uvek mora da se čeka, a opozicija, radikali, naprednjaci i DSS, uopšte neće doći. Tako se i u crkvi odslikava odnos političkih snaga na lokalnoj sceni, iako vera, valjda, od toga ne zavisi. Ali eto, sad malo mi.

BEZ PRAVDE OSUDNI

Inače, sve se dešava povodom gradske krsne slave, Silazak Duha Svetoga na apostole, u narodu i crkvi poznatije kao Duhovi. Praznik se slavio četiri dana, i bio je „bogat sadržajima“: Duhovi su slava Sabornog hrama Svte Trojice, slava Grada Vranja, te praznik Svetog mučenika Justina Filosofa i Prepodobnog Justina ćelijskog i vranjskog; takođe, Vranje je, povodom slave, svojom posetom počastvovao i iguman Svete carske lavre manasttira Hilandar, arhimandrit Metodije sa pratnjom.

Bane i Zoran u svakom kadruPraznovanje je počelo u subotu, ali su najvažnije i najmasovnije manifestacije održane u ponedeljak. Nota bene, tada se upravo padao i Dan policije, čiji je sindikat, inače, baš toga dana proglasio štrajk.

Liturgija u Sabornom hramu u Vranju u ponedeljak, čini se, nije okupila onoliko sveta koliko se u takvim prilikama očekuje. Dok se u oltaru odvijala služba, sa jerejima u svečanim odeždama, u „muškom“ brodu gradske crkve dominirala je uniforma, pripadnici Vojske Srbije, predvođeni oficirom u činu pukovnika.

-Znate li, pukovniče – pita ga vaš izveštač – kad sam ja služio vojsku, dalekih osamdesetih, šta bi bilo sa uniformisanim licem u crkvi, još pa tako visokog čina? Punili biste kiblu u nekom vojnom zatvoru.

Pukiju smešno, ali odoleva iskušeniju, ponaša se smerno i dostojanstveno.

„Ženski“, pak, brod crkve, deluje nešto posvećenije – tu su većinom mlade ženske osobe, mnoge zabrađene šamijama, u košuljama sa dugim rukavima, do zglobova, odevene u suknje do stopala i sandale srednjevekovnog dizajna. Svaki čas se krste i čine metanije. Starije, pak, gospođe, lepim sopranima prate hor monahinja, koji, izvrsno usklađen, peva tropare.

Sveta liturgija, koju služe lično vladika Pahomije i iguman Hilandara arhimandrit Metodije, privodi se kraju, vreme je za propoved. Vladika se obraća verncima, pozdravlja visokog gosta, koji, u stvari, i nije baš gost, već na neki način i domaćin u Vranju; naime, još car Dušan Silni Hilandaru je kao metoh poklonio hram Svetog Nikole i „selo Vranje i Donje Vranje“. Ko ne veruje, neka proveri u tekstu Povelje.

Vladika Pahomije je u svojoj besedi pozdravio uvaženog gosta-domaćina, poučio pastvu o najtemeljnijim principima pravoslavlja – post i molitva, pozvao da strpljivo izdržimo ova teška vremena, ali nije odoleo da u jednoj polurečenici ne poruči da se između ostalih molimo i „za one koji su bez pravde i razloga osudni“.

JES DA BUDE

Prisutnima se zatim obratio i iguman Hilandara, arhimandrtit Metodije. Čovek u najboljim godinama, crnomanjast, visok i kršan, odmerene i blage reči. Obavio je obred prvog pričešća nekolikim Vranjančićima, a onda je došlo vreme i za litiju, duž ulica u centru grada.

Da se ovo desilo pre 30 godinaLitija je krenula iz gradske crkve, na čelu su vojnici nosili slavsku ikonu i ripide, za njima članovi KUD „Sevdah“ u nošnjama (koje se ne bi mogle nazvati baš vranjanskim, nego tu negde okolo, Pčinja i to), pa mlade selekcije vranjskih sportskih klubova – karatisti, kik bokseri, odbojkašice… onda kordon monahinja i monaha, te vladika Pahomije i iguman Metodije sa sveštenstvom, a u pratnji Branimira Stojančića, koji je nosio česnicu, te Zorana Najdića, gradskog ministra za kulturu iz DS, koji je bio zadužen za koljivo (slavsko žito), pa građani. Narečena dvojica političara, inače, pratili su sveštenstvo u stopu, smerno i skrušeno, pa gotovo da nije bilo moguće napraviti fotografiju bez njih u kadru.

Maršruta je bila – Ulica Vula Antića, pa Save Kovačevića, zatim u Dušanovu, pa glavnom ulicom ponovo do Sabornog hrama. Na svakoj raskrnici povorka bi zastajala, da bi se blagosiljao grad i građani, i čitali citati iz Jevanđelja. Pre polaska povorke, u crkvu su došli i predstavnici gradskog rukovodstva, koje je tradicionalno domaćin slave: gradonačelnik Miroljub Stojčić, njegov zamenik Igor Andonov, predsednik GS Slobodan Stamenković, i članovi Gradskog veća, svi, kako i dolikuje prilici, ukoričeni u tamna odela sa kravatama.

Posle litije, u Sabornom hramu se seče slavski kolač. Tamo je već sve spremno – trpeza za vranjski narod pravoslavni, kamere, prosjaci ispred crkve… Na samom ulazu u hram, baš na crkvenoj porti, vašeg izveštača ožeže osa, u vrat. Stojančić, ne baš hrišćanski oprostno, kroz prigušeni smeh, komentariše – „vidi bog, vidi“.

Onda se pristupa sečenju slavskog kolača – vladika i gradonačelnik lome česnicu, Hristos između nas, jes da bude, jes da bude, Pahomije se moli da gradskom rukovodstvu bog u ovim teškim vremenima da mudrosti i strpljenja da po ovome uzburkanom žitejskomu moru izvedu lađu narodnu u sigurnu luku, narečeni odbijaju svaku sumnju u suprotno.

ZA ZORANA, ZA BANETA, ZA IGORA…

„Za Miroljubaaa, za Igoraaa, za Branimiraaa, za Zoranaaaa…“ – izdeklamova vladika unjkavim glasom imena funkcionera sa spiska koji je držao u rukama

Onda, svi na svoje radne zadatke – vladika i iguman u vladičanski dvor, rukovodstvo u gradsku kuću, narod na sofre postavljene u crkvenoj porti, na ono „na čačkalicu“, novinari u redakcije. I prođoh, grešan, pored prosjaka na porti crkvenoj, i ne udeli mu desnica moja, da levica ne zna, a imadoh; pet dinara, za kutiju šibica.



  • Ostavi komentar