Ništa bez maminog mleka

Eko Taxi Vranje

,

Ana Mihajlović (32), naša sagovornica koja radi u Centru za socijalni rad u Vranju, osim petomesečnog junaka ove priče, ima i petogodišnju devojčicu Minu i supruga Ivicu koji joj pruža maksimalnu pomoć. Ana savetuje svim budućim majkama da ne prave veliku razliku u godinama između dece



 

Vuk i Mina su lepa, stara imena, koja je izabrala je Ana.

– Moja deca su dobila imena po Vuku Karadžiću i njegovoj ćerki Mini. Od milošte je Vuk ćerku zvao Minka, tako i mi sad zovemo Minu. Kum je mlad i složio se sa mojim izborom. Ja sam Ana, i želela sam da i moja deca imaju imena kojima se ne mogu davati nadimci – kaže Ana na početku razgovora.

NEĆE VALjDA

Naša sagovornica, međutim, ne može da poredi prvu i drugu trudnoću:

-Možda to ima veze i sa godinama, pošto sam prvu trudnoću imala sa 26godina i prošla je, za razliku od druge, bez problema. Sa Vukom su već u trećem mesecu počele kontrakcije materice i morala sam da održavam trudnoću. U sedmom mesecu sam dobila boginje od Mine, ali se srećom nije ništa iskomplikovalo jer je beba već bila formirana. Želim da napomenem, da mi nijedan ginekolog ni pedijatar nije objasnio da li će boginje ostaviti neku posledicu na bebu. Njihove reči bile su „neće valjda“. Jedino mi je infektolog lepo objasnio da je dete formirano i da neće biti nikakvih posledica. – priča Ana.

Prema Aninim, rečima uslovi u bolnici su strašni.

-Ja sam se porodila 25.januara. Narednih dana bilo je minus šesnaest stepeni a ja sam bila smeštena pored prozora. Morala sam noću da se pokrivam preko glave jer je strašno duvalo. Bez obzira što je osoblje stavilo ćebad i ne znam šta još na prozor, nenormalno je duvalo. Higijena je užasna. Mene je porodio doktor koji nakon jutarnje vizite više nije došao da vidi kako sam. Nije mi se dopao ni način na koji su jednoj ženi saopštili da joj beba nije dobro. Mislim da je generalni problem komunikacija sa pacijentima. Toliko o pozivima da se podigne natalitet – ogorčena je Ana.

A, šta je to što će Ana pamtiti nakon porođaja?

-Pri izlasku iz bolnice došao je suprug sa Minom. Na njeno insistiranje, u hodniku me je čekao ogroman buket cveća. Tada zaboraviš na svaki bol. Ja sam, pre nego što sam pošla na porođaj, sve kod kuće pripremila za bebu jer sam znala da mom suprugu neće imati ko da pomogne. Strah kod kupanja postoji samo zbog pupka, i mnogo je lakše kupati drugu bebu – kaže Ana.

Budući da živi sama sa suprugom, Ana se bojala kako će se snaći sa dvoje dece.

– Majka je blizu, ali ima obaveze, dok svekrva živi daleko. Bilo me je strah kako ću kad se budem porodila, naročito zato što imam još jedno dete kome treba posvetiti pažnju. Suprug mi je zaista pomogao najviše. Kako kažu stariji ljudi, potrebno je tih četrdeset dana da se žena oporavi i fizički i psihički. Tada se i raspoloženje menja, imate bolove, krvarenje, jedno dete koje želi jednu stvar a drugo dete kome je potrebna drugačija pažnja – govori Ana.

Tokom trudnoće sa Vukom, Ana se ugojila deset kilograma, ali nije bila nervozna i napeta trudnica.

-Vuk je beba koju svako može da poželi. On je prvi put zaplakao posle mesec dana, kada smo ga odveli za vakcinu. Trenutno ga dojim i nemam problema sa grudima kao što druge žene imaju. Bila sam zatečena kada sam videla kakve sve probleme žene mogu da imaju sa grudima. Mislim da je majčino mleko mnogo bolje. Vuk nema grčeve u stomaku, što se kod beba često dešava, i plače jedino kada je gladan – kaže Ana.

Prisustvo oca porođaju, prema Aninim rečima, je proželjno.

– Ja sam za ta dva do tri sata, koliko je trajao porođaj, svaku drugu reč izgovarala „bože“ i „majko“. Koliko god to zvučalo smešno, mislim da je to najjači bol koji u životu postoji. Imam utisak da muževi kasnije ne umeju da cene ženu dovoljno. Taj trenutak, porođaj, je nešto što se nikad više ne doživi. Poželjno je, zato, da ga makar delom dožive i očevi –smatra Ana.

Vuk je već počeo da uzima sokiće i kašice.

-Pored mleka, dajem mu kuvano i pasirano voće. Sa prvim detetom sam se striktno vodila savetima pedijatra, tako da do šestog meseca bebi ni vodu nisam davala. Danas imam problem jer Mina neće nepoznate ukuse ni da proba. Zato sam odlučila da sa drugim detetom ne slušam savete lekara, pa sam Vuku već da od četvrtog meseca počela da uvodim novu hranu kako bi se dete naviklo i na drugi ukus sem majčinog mleka – kaže Ana.

ZABRINjAVAJUĆI CRTEŽ

Ana voli da vreme provodi sa decom pričajući im.

-Vuk voli da mu neko priča i peva. Dok peglam pričam mu o svom životu, pričam mu kako mama mora da pegla da bi on bio lep dečko i kako je on dobra beba.

Možda kod Mine postoji mala doza ljubomore zbog novog člana porodice i manjka pažnje koju sada mora da izdrži.

-Skoro je nacrtala jedan crtež koji je bio alarmantan. Nacrtala je porodicu, tatu i pored tate slušalice. Ivica voli da sluša muziku i kad ima slobodno vreme uvek je za računarom. Zatim je nacrtala mamu kako drži batu za rukicu. A sebe je nacrtala skroz ispod nas. Tačno nam dete kaže „vi ste mene odbacili“. Od tog trenutka smo shvatili da treba da joj posvetimo veću pažnju. Ivica je šeta parkom, ja se igram sa njom „Čoveče ne ljuti se“ u večernjim satima – priča Ana.

Vuk je i dan danas mirna beba.

-Počeo je da se smeje, da reaguje na moj glas i na Minu. Ivica i ja nemamo problema da smo neispavani. Beba spava i do deset sati. Suprug se dosta trudi oko dece. Igra se sa njima i čuva ih. Njegova posvećenost deci je za sada dovoljna – kaže Ana.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)



  • Ostavi komentar