Vranje do Pjong Janga

Ne strahuje da li će ili da će ikada biti „demode“ vajar, a period svog stvaralaštva za vreme koga je realizovao brojne spomenike smatra svojim životnim delom

Ako živite u Vranju, mala je verovatnoća da se baš nikada niste zapitali ko je autor gradskih spomenika i reljefa, bez obzira u kom kontekstu ih posmatrali, pored kojih svakodnevno prolazite: spomenika žrtvama Nato bombardovanja, koji se nalazi ispred Galerije Narodnog muzeja, spomen biste doktorki Elizabet Haton ispred Zdravstvenog centra, Škotlanđanki koja je spasila Vranjance od epidemije tifusa u Prvom svetskom ratu, bar reljefa Vojvodi Bojoviću, biste doktoru prava Djorđu Tasiću, u gradskom parku, stojeće figure u prirodnoj veličini legende vranjske trube Bakije Bakića u Gornjoj čaršiji… Uradio ih je Stanimir Pavlović, vajar, poreklom odavde, koji je ceo svoj radni vek proveo u vajarskoj radionici Narodnog pozorišta u Beogradu.

ŽIVOT JE SAN

Pored toga, ovaj umetnik je do sada imao i petnaest samostalnih i stotinak kolektivnih izložbi. Dobio je mnogobrojne nagrade za svoj rad, od kojih izdvajamo Nagradu za životno delo Narodnog pozorišta u Beogradu (2009) i Nagradu za životno delo koju mu je nedavno dodelio ULUPUDS.

Pavlović, za svoj umetnički život, koji traje više od 45 godina, kaže da izgleda poput penjanja na najvišu planinu Afrike – strmo i neizvesno, a na samom vrhu ga čeka ohlađeni vulkan. O tome govori i njegova najnovija izložba skulptura „Cvet Kilimandžara“, trenutno postavljena u beogradskoj galeriji „Feniks“. 

Iako je iza njega mnogo godina umetničkog rada, dosta interesantnih susreta sa različitim umetnicima i puno zanimljivih angažmana, postoji nekoliko njih kojih se posebno seća.

– Dugogodišnji rad omogućio mi je da prošetam kroz različite vremenske i stilske epohe od praistorijske i antičke, preko renesanse, sve do modernih vremena. Vajao sam likove mnogih poznatih ljudi, među kojima i Miru Trailović, Paola Mađelija, Miodraga Tabačkog, Dušana Ristića, Miomira Denića… Rado se sećam i posebnih izazova koje je posao kojim sam se bavio postavljao pred mene, poput aždaje koju sam izvajao za predstavu „Dundo Maroje“ u Dubrovniku, krilatog lava za komad „Maksim Crnojević“, pet metara visokih nojeva za potrebe predstave „Život je san“, ogromne glave od nekoliko metara koja se raspada u operi „Nabuko“, figure na španskoj katedrali u operi „Don Karlos“ i mnogih drugih – pamti Pavlović.

KULTURNA ZAOSTAVŠTINA
Svedoci smo toga da današnje generacije umetnika sa skoro gnušanjem gledaju na ovakvu vrstu umetnosti koja beleži istoriju, a sa izbijanjem građanskog rata 1991. godine ovi spomenici postaju meta nacionalističkog revanšizma i uništavanja, čime su iz prošlosti neočekivano vraćeni u sadašnjost. Bilo kako bilo, bez spomeničke skulpture ne može se izgraditi odnos prema kulturnoj zaostavštini, a za to, priznaćete, nije čak ni potrebno da se mnogo razumete u umetnost.
– Ne bežim od takve vrste umetničkog angažovanja, naprotiv. Uradio sam dosta toga u javnom prostoru, mnogo više nego u samom Vranju. Napomenuću samo spomenik Karađorđu u njegovom rodnom mestuViševcu kod Rače Kragujevačke, nekoliko spomenika u Republici Srpskoj, isklesanu „Pticu u kamenu“, u Aranđelovcu, a među poslednjim radovima je portret operskog pevača Miroslava Čangalovića za Muzej Narodnog pozorišta u Beogradu… – ponosan je autor.

Iako je spomenička skulptura na Zapadu gotovo potpuno prevaziđena ona na ovim prostorima još uvek opstaje. Političke okolnosti kod nas su bile, a i danas su takve, da se stvorio vakuum – neke ličnosti, potencirane posle svetskih ratova, postale su višak, a sada se u spomeničkoj skulpturi „poravnavaju računi“.

SPONA SA JUGOM

Pavlović se oprobao u skoro svim vajarskim materijalima: u bronzi, kamenu, drvetu, poliesteru… Ne strahuje da li će ili da će ikada biti „demode“ vajar, a period svog stvaralaštva za vreme koga je realizovao brojne spomenike posebno izdvaja i smatra svojim životnim delom.

– Mnogo mojih dela vlasništvo je muzeja, galerija, privatnih zbirki i javnih prostora od Beograda, Sarajeva i Zagreba, preko Salaša Noćajskog, Leskovca, Vranja, pa sve do Atine, Ženeve, San Franciska, Brisela, Madrida, Njujorka, Kuvajta i Pjong Janga – kaže on.

Iako poseduje znanje i iskustvo koje mu omogućava da se povremeno bavi i realističkom skulpturom, Stanimir Pavlović u sebi nosi duh, kako smatraju kritičari, modernizma. Govoreći i tome šta mu se posebno dopada, izdvaja svog, kako kaže, velikog uzora Henrija Mura, jednog od najznačajnijih skulptora 20. veka, ali i Konstantina Brankusija, oca modernog vajarstva i Boćonija, znamenitog vajara, slikara nadrealiste koji je negovao kubizam. Od domaćih stvaralaca to su Dušan Džamonja, jedan od najpoznatijih skulptora bivše Jugoslavije, arhitekta i urbanista Bogdan Bogdanović kao i njegov profesor, skulptor Miodrag Živković.

Iako dugo živi daleko odavde, naš sagovornik ističe da nikada nije pokidao veze sa zavičajem i da pažljivo prati rad mlađih umetnika sa vranjske scene, što direktno, što preko drugih umetnika sebi generacijski bližim, sa kojima još uvek kontaktira.

– U svetu oko sebe pronalazim polazište i inicijalni momenat za rad, ali unutrašnji svet je taj iz kojeg nastaju sva moja dela. A spone sa jugom, sa koga potičem, su svakako najjača inspiracija za to stvaralaštvo – kaže Pavlović.