Profesor u Emiratima

Eko Taxi Vranje

Slobodan Halilović

Nekadašnji trener Dinama priča o stanju u svom bivšem klubu, susretu sa Draganom Stojkovićem Piksijem kada je njegova Nagoja igrala u Kupu šampiona Azije, lobiranju u srpskom fudbalu i o tome koliko u Emiratima zarađuju dečaci koji tek što su počeli da treniraju



 

Slobodan HalilovićSlobodan Halilović (60), igračka legenda Radničkog iz Niša, fudbalski trener koga u Ujedinjenim Arpaskim Emiratima zovu profesorom, svojom pojavom pleni na terenu i van njega. Vranjski ljubitelji fudbala upamtili su ga kao „gospodina trenera“na klupi Dinama u prvoj prvoligaškoj sezoni, 2006/2007. godine.

– Na jesenjoj polusezoni bili smo u vrhu tabele sa 29 osvojenih bodova, a onda je neko odlučio da se kompletno promeni tim, da se dovedu neadekvatna pojačanja, pripreme odrade u blatu na Gradskom stadionu i rastanak je bio neminovan. Za Vranje me vežu prelepe uspomene, divna publika i prijatelji koje sam stekao za ceo život – kaže za „Vranjske“, Halilović.

Oduvek ste govorili da Vranje zaslužuje stabilnog prvoligaša?

 

PROFIL
Ime i prezime: Slobodan Halilović
Rođen: 1. 1. 1951. godine
Mesto rođenja: Banovići (BiH)
Klub: Budućnost (Banovići), 1967 – 1971; Radnički (Niš), 1971. – 1982.
Mesto u timu: half, polutka
Trener: EI Mladost (1982. – 1985); Radnički (1985. – 1987.); EI Mladost (1987. – 1988.); Radnički (1988. – 1991.); SK Abu Dabi (UAE), 1991 – 1992; SK Abu Dabi (selekcije do 16 i 17 godina), 1992. – 1996; Radnički, 1996. – 1997; Mogren (Budva), 1997. – 1999; SK Abu Dabi (selekcije do 15, 16 i 20 godina), 1999. – 2005; Dinamo (Vranje), 2006. – 2007; Zeta (Golubovci), 2007. – 2008; Jedinstvo (Bijelo Polje) 2008. – 2009; Sinđelić (Niš), 2009. – 2010; SK Al Dafra Abu Dabi, 2010; SK Abu Dabi (selekcija do 16 godina), 2010/ 2011.

– Naravno, ne mogu se pomiriti sa činjenicom da Vranje nema prvoligaša, a ima ga neko selo u Vojvodini. Dva su preduslova da se stvori, recimo, 14 fudbalskih centara u Srbiji. Da država i FSS aktivno pomognu u tome i da na čelo klubova dođu ljudi iz fudbala i biznisa sa odgovarajućim organizatorskim sposobnostima.

Dinamo je klub koji je pao na ispitu iz organizovanja kluba?

– Čim ispada iz lige, verovatno da. Ono što znam, dok sam bio u klubu, zvanična politika je bila: „Šta će nam igrači i trener, bitno je da za nas lobira jedan od glavih ljudi iz FSS“. Naravno, taj iz FSS niti lobira niti može da donese bilo šta dobro klubu. Dakle, opšti interes kluba podređuje se ličnom i dolazi do potpune anarhije u radu. Recimo, dovode se igrači po sistemu: „Dobar je, rekao nam je naš čovek iz FSS“.

Obeležili ste, kao fudbaler, deo istorije Radničkog iz Niša. Da li vam je igračko iskustvo pomoglo u trenerskom poslu?

– Kako da ne. Toliko sam vrsnih trenera imao od kojih sam puno toga naučio. Počev od Miroslava Ivka Glišovića, preko Miće Duvančića, pa do Dušana Nenkovića.

RADNIČKI
– Radnički iz Niša je moj drugi dom. Dok sam igrao za Budućnost iz Banovića, kao mlad i telentovan igrač, razmišljao sam kako da se dočepam dresa Sarajeva ili Slobode iz Tuzle, tadašnjih prvoligaša u Jugoslaviji. Sarajevo je bilo državni prvak, Mirsad Fazlagić, Vaha Musemić, Boško Antić, Boško Prodanović, Faruk Hadžibegić, Mušović, Bajić  i ostali harali su Jugom. Umesto u obližnju Slobodu iz Tuzle, igrom slučaja otišao sam na probu u Radnički. Odveo me je zemljak Bašić koji je igrao za Radnički dok je služio vojsku u Nišu. Kad sam došao, 1971. godine, nakon probe, trener Ivko Glišović odmah me je odveo kod čelnika kluba da potpišem profesionalan ugovor – navodi Halilović.

Šta ste od njih naučili?

– Pre svega, mogućnost prenošenja stečenog iskustva, znanja i vrednosti na druge, sistematičnost u radu i lakoću prenošenja znanja i sposobnosti.

Završili ste za UEFA PRO licencu, najviše trenersko zvanje u fudbalu?

– Ulagao sam u sebe, završio u prvoj klasi srpskih trenera i učio od najboljih.

Da li je trenerski posao bauk?

– Nije. Po meni, ako klub funcioniše na najvišem mogućem nivou profesionalnosti, da obezbedi maksimalne uslove za rad, da vam dovede igrače koje zahteva moderan fudbal i ako vas za to adekvatno plati, na vama je da svoju kreativnost svedete na sistem predviđanja igre, svoje i protivničke ekipe i pravljenje rezultata koji se od vas zahtevaju.

Da li je to moguće u srpskom fudbalu?

NIŠLIJA
U Nišu živi punih 40 godina i bez grada na Nišavi ne može. Stekao je bezboroj prijatelja. Za sve što je u životu postigao neizmerno je zahvalan porodici: supruzi Juli i ćerkama Bojani i Marini.

– Za sada ne. Dok se ne definišu vlasnički odnosi u klubovima,  nema napretka. Imao sam susret sa Draganom Stojkovićem Piksijem kada je Nagoja igrala u Kupu šampiona Azije u Ujedinjenim Emiratima. Bio sam njegov gost i video šta je vrhunski klub. Vrhunska organizacija, trener samo skoncentrisan na ekipu i igru. Piksi je fudbaski bog u Japanu i milina je gledati sa koliko se poštovanja odnose prema njemu čelni ljudi Nagoje. 

Trenutno ste u Ujedinjenim Emiratima, SK Abu Dabi. Poznati ste po radu s mlađim selekcijama?

– U Emiratima sam, sa prekidima, skoro 15 godina. Malo sam radio sa seniorima, uglavnom sa selekcijama od 15 do 20 godina. Šeici vole da im omladina igra fudbal, ali ipak nemaju neke velike ambicije. Bogata zemlja, bogatih ljudi, fudbal doživljava kao razonodu. Nemaju osećaj za disciplinu i odgovornost. Kod njih dečak od 10 godina kada krene da se bavi fudbalom dobija hranarinu od 3000 dolara. Šta više reći?

REAL SA NIŠAVU
– Za Radnički sam odigrao preko 500 prvoligaških zvaničnih utakmica. Bio sam u generaciji koja je u sezoni 1981/82. stigla do polufinala Kupa UEFA. U Kupu su igrale evropske ekipe koje su u svojim šampionatima osvajale druga ili treća mesta. Dakle, poput današnje Lige šapmiona. Pobedili smo LASK iz Linca, Beroe iz Stare Zagore, Napoli iz Napulja, Grashopers iz Ciriha, Fejnord iz Roterdama, Dandi junajted. Ispali smo u polufinalu od Hamburgera, a u Nišu smo slavili sa 2:1. Za Hamburger su igrali: Hrubeš, Kalc, Magat, fon Hesen i drugi. Tada se pevalo „Kude je taj Niš“, aludirajući na strane novinare koji nisu mogli da pronađu grad na karti. U to vreme postali smo „Real sa Nišave“. Cela tadašnja Jugoslavija je navijala za nas. Niš je živeo za fubal. Direktori škola su najavljivali utakmice preko razglasa, a firme su kupovale karte radnicima. Na utakmicama je bilo po 25.000 gledalaca. U istoriju klouba ušli su golmani: Pantelić, Milenković i Stevanović, potom igrači: Obradović, Gavrilović, Bojović, Vojinović, Antić, Djorđević, Panajotović, Mitošević, Aleksić, Beganović, Vojinović, Simonović, Stojiljković, Martinović, Savić, Radosavljević, Nikolić i ja. Šef stručnog štaba Dušan Nenković i pomoćni treneri Ilija Dimovski i Nenad Cvetković – ističe Halilović.

Imali ste uspeha protekle sezone?

– Sa selekcijom do 16 godina osvojili smo prvo mesto u državi. Uspeha je bilo i biće ih jer se 30. juna vraćam u Abu Dabi.

Do kada će Halilović biti trener?

– Dok budem mentalno i fizički zdrav. Svakome treba da bude uzor Aleks Ferguson, trener Mančester junajteda, kome fudbal i poziv trenera znače više od života.

BARSELONA
– Fudbalski klub Barselona vraća veru fudbal, u lepotu, kreativnost, maštu, u sve ono što fudbal čini najvažnijom sporednom stvari na svetu. Veliki sam protivnik takozvanog industrijskog fudbala. Nadam se da ipak neće prevladati u svetu jer ekipe poput Barselone, Arsenala, Liverpula, Porta, Milana, Ajaksa i drugih pravim fudbalom osvaju navijačka srca.
Fudbal je igra koja pruža užitak kroz individualna majstorstva pojedinaca. Zato je Mesi najbolji na svetu. Znate li čime smo se mi u Radničkom oduševljavali i zašto je tada bilo više navijača na treningu nego sada na utakmicama? Naš centarfor Neša Cvetković je mogao bez prekida da hvata voleje na šensnestercu i pogađa rašlje gola. Govorio je pre udarca: „Ovde ću da skinem „paučinu“,  i to je radio. Kakav majstor, a koliko ih je bilo tada u Jugoslaviji? – kaže Halilović.



  • Ostavi komentar