Glava u čkembe i ćelavo skvo

Eko Taxi Vranje

-Ajde, novinare, ajde, tvoje pijenje! Ako je pred fajront, će natoči dete. Kako zašto tvoje pijenje? Nemoj se ti praviš lud, na svi strani plaćenici i domaći izdajnici, danas je njino pijenje. Tiki, uapsiše đenerala Mladića, iskipovaše ga u Hag, jednoga srbskoga heroja, što Srbkinja rađala nije, od Kosovo, a ni prije njega! Jedino u što sad mož da se uzdam, gledam u nji ko u boga, to su ovi naši Crnogorci, što ovde osnovaše stranku, VKPCiO – Vasojevići, Kuči, Piperi, Cuce i ostali, ne mož se nabroje, sa sloganom – „Ja tebi serdare, ti meni vojvodo, a znamo si se koji smo, malo nas je, al smo to“! Nijesam Crnogorac podrijetlom, ali ako – i Crnogorci su Srbi, i obrnuto! Viš, već sam počeo da učim novu crnogorsku azbuku, šćo šće žljuvaš? Šć, žlj…

-I tako, doakaste mu na đenerala. Doduše, da se ne grešim, svi ćefovi mu ispuniste – dadoste mu i jagode, pa s vladin aeroplan ga voziste, pa još u Holandiju. Ja u avion za moje šeset godine nisam se vozio, a Holandiju kad će vidim? Pa tamo apse pokomotne nego naši hoteli, tamo seljak bre u klompe odi, kao kod nas doktori! Nego daj bože neki novi rat, da opljačkamo i zatremo štomogajeći, samo ne znam ko će nam je neprijatelj? Sad, odjemput, svi nam prijatelji, nema ksmetan čovek više s koga ni da poratuje ljudski.



-Nego, mi smo si sami tu! Kaži mi, ima li pologičan rat od građanski? Što mi je na mene skrivio nekakav tamo Švaba, ili Amerikanac, ili Englez? U život čoveka nisam video! Ali zato, komšija mi, što je ušo u moje dvaes santina, što me prijavljuje da čuvam svinju u stambenu zgradu, a uopšte nije ni u uži centar, e, toga mi ga daj, ja da mu prebajem, ja da mu pokažem od kakvo se drvo ložice deljav! Vlado, spremaj samoljet, Holandijo, eve me!

-Ti, ništa ti glava ne razbira, kao na ovi naši političari. Ja bre vodim račun od državni interesi, ako je državni interes da se uđe u Evropu, koji ti je najkraći put? Napraviš neki rat tu okolo, odvržeš bandu da kolja i pljačka, pa sve poapsiš, i posle izneseš na pijac. Oćete trajka, može – ali, prvo kredit za razvoj malih i srednjih preduzeća, što nam je preporučio naš gigantski privrednik, onaj be, što ga onaj navijač od naše Dinamo zove „ćelavo skvo“; trajka ga upakujemo i isporučimo s mašnicu, oni traživ jošte. Oćete petka? Može, ali da dobijemo status za evropskoga šupak efendiju, a državni pregovori će vodi jedan vladika, on se razume u koljanje, iz Bosnu po grcman, iz Srbiju po muške adolescentske sjedinjene države, pa ne li one vode svetsku politiku?

-A mi što? Uapsismo đenerala, i sad se knjiga svela na jedno slovo, Hadžića. To ozbiljna država, koja pretenduje na Evropu, sebi nikad ne bi dozvolila. Uvek si imaj neki rat, i uvek će si imaš i ratni zločinci u rezervu. I što će radimo sad kad isporučimo Hadžića pred izbori? Će prdimo u tikvu! A oni još iskav, sitku nemav!

-I odma se setim na pokojnoga Vasu Teču, tako li se zvaše, onaj be firmopisac bez prsti, legenda na vranjski spoovci, što je legao pred, kako pričaše tad njin glavni ovde, pred buldožder, kad su rušili spomen tablu na čiča Dražu, i što je izeo grdan ćutek na deveti mart, pa pred kamere kaže – neka im je prosto za ove tepanice, što me umodriše kao čivit, ali nema nikad da im oprostim što mi konfiskovaše banicu, pečenu kokošku i kilo prepek!

-I taj ti Vasa Teča, ma sećaš se be, imao je jedno kuče, zvao ga je „direktore“, baš ti ga jemput pituva, a be, Tečo, zašto kutre vikaš „direktor“? Pa isto direktor, vika Vasa, samo lega, jede, kevća, i pun s buve, ko direktor s pare. I na Vasu Teču, na njegovu firmopisačku radnju, dajma mu od državu stizaju neki nameti, plati ovo, plati ono. On, siroma, što ispiše na kafane jelovnik na izlog – „glava u čkembe“, „kremenadla“, „ćebapi“, samo Peru Žderu je živopisao jedno iljadu puta, i to što pečali, on si tu pečalovinu na licu mesta i izabi. Ali, u poreždžije duša nema – Vaso plati, pa Vaso plati, pa ja li sam, vikaše Teča, onaj Spira Kočanj, što se večito u nešto kladi, i svaku opkladu izgubi, pa vika kad plaća – budala plati!

-Vidi Vasa Teča da šut s rogatoga ne može, ode u poresko nekako da se nagodi s oni sveti ranđeli duševadnici. Oni jedva ga dočekaju, kao starejka – e, baš dobro što si došo, aj prekoputa mi pođosmo na topli obrok. Bre jedi, pi, pucaj mešino na šesnaes dela, Vasa plaća, što će; i tako se nagodi, kao Ceca, da plaća na rate, i da ne ide po kafane, da loka dom, solo trinker. Zakače mu budilnik na nogu, navijen na tolko i tolko, pošto ne dočujuje, pa s ove moderne nanogvice će se zajebe, neće stigne da uplati ratu.

I Vasa jednu, drugu, treću ratu… dok dođe do zadnju. Odšenjka se do poštu, s onaj budilnik na gloganj, popuni uplatnicu, i u rubriku „svrha uplate“ nakiti – „Sve ste izeli! Još ovo da izedete, pa muda će mi jedete“! Službenica, normalno, primi kintu, proveri žiro račun, ali ne obrati pažnju na svrhu uplate. I Vasa Teča ti za neki dan dobije poziv iz poštu, tamo panika, ne znaju kako da proknjiže svrhu uplate. On pa debeloglav, neće da menja, toj je toj, kaže, pa ga prokažu kod sudiju za prekršaji, te ti Vasa Teča nastavi da plaća, sad pa kaznu. I tako si i umre, a ne plati do kraj, s kilavoga muda li će meriš…

-I pitaš se, zašto ti ovo sad pričam, dođe mu kao pal… pab… da be, parabola s Mladića i Hadžića. Plaćasmo, plaćasmo rate, Mladić otide kod dačmeni kao pretposlednja, a Hadžića kad isporučimo, mož samo da napišemo svrhu uplate kao Vasa Teča. I opet će si plaćamo…



  • Ostavi komentar