Kad je ćelepur, i sirće je blago

-Eee moj novinare, novinare, nema više vicevi. Nema, brate, a samo ovo da znaš – narod koji nema vicevi, i izgubi smisao za humor, nikakva mu bela kuga ne treba, niti nekakav okupator, sam od sebe si izumre. Evo, poglej stari Egipćani, antički Grci i Latini, sve moj do mojega, onakve civilizacije, a de su sad? Po muzeji, kustosi prebrišu prašinu kad zaludnji narod ide na „noć muzeja“, nemaju pare za kafane i kafići, a ovamo se karta ne plaća, pa kude ćemo, što ćemo, ajmo u muzej, što je džabe i bogu je drago, kad je ćelepur, i sirće je blago. Što ti je to muzej – pitaju neki; aj be, će vidiš…

-I to ti kažem – zašto su oni izumreli? Pa vide li ti u celu onu njinu volovodnicu, onoliki filozofi, književnici, umetnici, političari, vide li ti, ili ču, neku psovku, nešto što si mi Srbi koristimo kao primarni jezik, a ostalo je sve sekundarno. I to ti pričam – preživesmo aritona i žuljka, a sve blagodareći na bezobrazluci, evo, uzmi Vukov rečnik, pa će vidiš što će nađeš tamo na „k“ i na „p“ i na „j“, za „Crvenog bana“ i da ti ne zborim. I uz to, rakiju i beli luk, ovaj narod opstana iljadu godine. A ovo sad? Svi se utoporili kao čindo u presolac, mašna, tašna, armani, pjer kraden, haudujudu, niko se više ne zajebava, sve neke užurbane face, kao da su mleko zaboravili na ringlu, pa će im iskipi, nema s koga da se našališ, nasmeješ, seir da poteraš. Mali Perica diplomirao na Fal… ovaj, Fabus, plavuša se ofarbala u crno, Tito mulo… A s ovi sadašnji nane zajebini, a zineš, odma te namava od rabotu, ma kakav sud i zakon, pa mora da menjaš stranku, aman, po koji put bre brate, dok beše ona jedna, komuništi, barem se znalo; sad, ovde se više ništa ne zna – omrkneš s Titu, os’mneš s Dražu.

-I tako ti ja kontam, pa ovam jednu, pa onam jednu, kontam, kontam, a konto sve potanak. I dođem doma, a kaži mi, što normalan čovek traži doma? Još su nam stari Vranjanci to ostavili u amanet – kuća da je arna i bog bi gu imao, kuća je jamina, a ono najsuštastvenije – dom se mreje! I sve sam ja tako mislio, kad, gledam jedan program, nešto uživo, neki doktori, pa voditeljka pita – dobro be, doktore, u vranjsku bolnicu vi umre ovaj, pa umre onaj, to li je zdravstvena ustanova, ili koncentracioni logor, nije li vi stručni konsultant dr Jozef Mengele? Pa, kaže onaj doca, znate kako je, tamo dolaze bolni ljudi, ne zdravi, ti zdravi, rodbina, sad nas čekaju u kafanu, ne, ne, nije to mito i korupcija, nego čas’ na doktora, to si je kod nas dajma običaj. A ovi što preminu, pa šta da vam kažem, to je bolnica, tamo ljudi mrejev.

-I kad dobro razmisliš, u pravu je čovek! Zašto doma da mreješ, čeljad da se potriša, troškovi, i ćoravo i sakato se navrti da ti kusne gra’, da ti se nasiti; nego, kad ti dođe, i ti nasetiš, lepo si odeš u vranjsku bolnicu i tamo za kilo viski, dvesta grama kafu i sto evra, uz lekarsku negu si premineš. A oni poumejatni to nekako ugode, pa žrt… ovaj, pacijenta drže do s’m mrečku, a kad mu dođe, tovare u kola hitne pomoći, niinuu-naanuu, pa za Niš, ali tako da onaj ispušti dušu negde kod Malošište. Oni Nišlije čupaju kosu – koje ste bre ovo radeli, dokle vranjski mrtvaci će lečimo?! Znaš ono – noge mu na suvo, a dupe mu na tinju, Aleksa, udavija se, sav naduja se…

-I tako, novinare, nema šala i komika, ja pa će sam mimo svet, danas da se našalim sa ženu, evo dokle dotera – sa novinara, pred fajront. Tiki, sve ržimo žena mi ja jedan na drugoga, kao da smo dušmani, a ne dva tela, jedna duša. Sve vu smeta kod mene – i što  mi noge bzdiv, i što mljackam kad jedem, i što porevam, i što rkam kad spijem, i što prdim kao konj jabučar, ja stvarno ne znam što ova persona više oće od mene. Nego, tako sam mek, pa me napipala i dušu mi vadi, more, dokle be tvrd, da vidiš kako klepan kamen bolje melja, i od kakvo se drvo ložice praviv.

-I ulazam danas doma, namiren s pola kilo i frtalj mučenicu, lepo raspoložen, ona pravo u oči – a, u kapku mu se ne našlo, dokle bre više s to pijenje, kuću raskući, mozak popi, pa sitku više imaš li?! Ja pa, da se našalim, ne li, ono što pričasmo za komiku i jednočinke, izmotam čindo pa s njega po astal – bangauu! – ne li ti, mori, dosadi, samo za moje pijenje da lomotiš, a što pa ja da kažem za tvoje šminkanje? Narodno pozorište u Beograd ne abi tolko pare za šminku, kako tebe! Gmiždi! Pa kad se nacvacaš s one ratničke boje, kao da pravim jaribaš ne sa ženu, nego s Bika Koji Sedi!

-Ona usitni s oči, a iskezi zubi, kako karakondžula, upla da te fati. Nije te, reče, sramota, raspikućo nijedna i šebeku, pa ti li misliš na mene mi je to zadovoljstvo, po vazdandan da visim pred ogledalo, da se mačkam i parfimišem, ništo ti tikva ne razbira! Pa je be, dileo, te muke prolazim, samo na tebe, amzo nijedan, da ti budem lepa!

-I ja pa da se našalim – a ti li be, reko, džerimo nijedna i trčimočlo, ti li pa misliš na mene mi je zadovoljstvo da sedim s oni alkosi, upovraćani i umočani, konobari da me derev kao mačku, što ti na tebe glava razbira? Pa što misliš, zašto ja tolko pijem? Pa ti da mi budeš lepa!