Želim samo da crtam

, ,

Ne mogu da objasnim kako sam počeo da crtam, ni zašto… Tome ima samo dve godine, ali ja se osećam kao da to radim oduvek iako nisam ništa posebno učio

Dušan Jovčić se ne razlikuje od ostalih sedamnaestogodišnjaka sve do trenutka dok ne otvori svoju mapu i ne pokaže vam ono čime se bavi. Od tog trenutka počinjete da na njega gledate sasvim drugačijim očima, a njegovi crteži vam govore da ste upoznali jednog sasvim posebnog momka.

MALI  I VELIKI

A on kao da o svemu tome i ne razmišlja toliko i ne smatra da je nešto posebno. Kaže da mu samo tako „dođe“, pa uzme papire i grafit, crta i ne prestaje dok „to ne postane to“.

– Kada crtam onda to bude u jednom dahu. Ne prođe dan a da ne uradim barem jedan crtež. Uglavnom su to portreti, oni me preokupiraju jer me fascinira ljudsko lice puno linija i senki… Ne znam koliko sam ih do sada uradio jer ih poklanjam prijateljima, dosta njih sam i bacio jer mi se ne dopadaju oni iz ranijeg perioda, ali ima i onih koje sam sačuvao tamo negde u svojoj sobi – kaže Dušan.

Iako u početku ne uspevate da izvučete mnogo toga iz ovog darovitog klinca, kako se priča o umetnosti odmotava, „odmotava“ se i on. Simpatičan i više nego skroman, iskren i nasmejan pa shvatate da pred sobom imate jednu čistu dušu koja samo želi da crta i da bude svoj. On vam to neće reći rečima, nego ćete to shvati kada počne da vam objašnjava čemu teži u životu, koji su njegovi motivi da to ostvari i koja ga to čudna sila gura.

– Jedino što želim to je da upušem Likovnu akademiju i to sada, nakon treće godine srednje škole. Obožavam umetnost, nemam rezervnu varijantu, to želim i u tome ću uspeti. Iskreno, uopšte ne razmišljam o opciji da ću dogodine, kada i svi moji drugari budu redovno išli na prijemni, biti među njima. Ali, neka bude kako mora – smeje se on.

EPIZODA PRODAVAČICA
Dušan nam je ispričao da najviše voli da crta po živim modelima i da su za to, čak, vezane i neke zanimljive situacije.
– Tako sam, jednom, prodavačicu, koja je imala baš inspirativno lice zamolio da mi da svoju fotografiju kako bih je nacrtao. Ona se samo nasmejala i predložila mi da nađem neku devojku koja će više da odgovara mojim godinama!? Cela situacija njoj je, naravno, bila smešna ali sam se ja osećao, priznajem, neprijatno jer sam zaista samo želeo da uradim portret. Nije ona to ni shvatila ozbiljno, ali sam joj sutradan doneo svoje crteže da pogleda i uveri se da se zaista bavim crtanjem. Šta da vam kažem, bila je oduševljena i rekla mi, onako spontano: „Pa, ti si, bre, pravi umetnik“! Popravio sam utisak, mada joj nisam ponovo ponudio da je crtam – kaže on.

Slušajući ga ne možete čak ni da kažete da je samouveren; on je prosto dečački čisto, skoro naivno, ubeđen u svoja ubeđenja! Da, baš tako. Ne zato što za sebe smatra da je „veliki umetnik“, genije ili nešto slično, nego, prosto, zato što njegova želja izbija iz celog njegovog bića. Iako su mu neki od poznatih vranjskih umetnika priznali da je to što radi odlično, on ne spava na tim hvalospevima već i dalje radi.

– Nemam uzora, niti mi se neki slikarski pravac posebno dopada. Moj profesor likovnog moje je crteže okarakterisao kao ekspresionizam, ali ne znam… Ma, meni to nije ni bitno – iskren je Dušan.

Ipak, iako ne voli da se preterano bavi teorijom, proučava knjige iz umetnosti i danonoćno visi nad reprodukcijama, priznao nam je da voli Amadea Modiljanija, „ukletog slikara” s Monparnasa, nenadmašnog i jedinstvenog.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJET U ŠTAMPANOM IZDANjU)