Ajde ti idi u Pernik

Eko Taxi Vranje

,

Kad se prođe Bujkovski most, i pređe slalom kroz povrće i voće, ulazi se u ulicu u kojoj su poređane tezge trgovaca tekstilom, džinsom, obućom, sitnim alatom i bojama, od igle do lokomotive, i novo i polovno. Čuveni buvljak, mesto na kome se svim i svačim snabdevaju osiromašeni Vranjanci, ovih je dana mesto tihog rata koji se vodi između domicilnih prodavaca i njihovih kolega iz Bugarske.



Naši ljudi tvrde da ih Bugari ugrožavaju jer su im nelojalna konkurencija, a najglasnija među njima je Vesna Ignjatović. Ova žena raseljena sa Kosova 1999, nastanjena je u Davidovcu a prodajom polovnih stvari pokušava da zaradi koji dinar za sebe i svoju porodicu:

– Inspekcija ih ne dira, niko ih ne kontroliše. Pa, zapitajte se kako uspevaju da uopšte preko granice prevezu svu ovu robu, i da nam opet obaraju cene. Ajde ti probaj da napuniš kola i odeš u Bugarsku, u Pernik ili Sofiju, da prodaš robu!? Malo sutra – ogorčena je Vesna.

MALO SUTRA

Na tezgi blizu njene žena prodaje džins i iz sveg glasa privlači mušterije:

-Farmerke samo 600 dinara! – viče, iako je cena napisana na kartonu. Za razliku od Vesne, ne želi da se predstavi:

-Dođu iz Bugarske tu da prodaju, a mi Vranjanci tekstil što prodajemo ništa da prodamo – žali se prodavačica džinsa.

-Kod mene ide, hvala Bogu – dovikuje žena sa tezge preko puta,  dok pakuje par donjeg veša mušteriji.

–  Da se ne žalim! Gaćice 70 dinara, majica 200 dinara, nije skupo, jeftinije nego u prodavnicu.

U rano subotnje jutro mušterije još uvek pospano šetaju među izloženim bakalukom, kao da ga ne primećuju. Međutim, to je samo varka. Od Duvanske reka ljudi svake, pa i ove majske subote ide prema pijaci.

Oni koji hitaju ka pijaci prepoznaju se po tome što samo nestrpljivo bace pogled na cene u izlozima, komentarišući usput prolaznike:

– Vidi ovu! K’o ne znam gde da je pošla, a ne na pijac – cedi kroz zube žena srednjih godina, komentarišući poznanicu.

Malo je lepo doteranih i mladih žena u subotu prepodne. Takve, naime, u ovo doba pijuckaju kaficu u nekoj bašti. Za buvljak se na sebe navlači „bilo šta“ ; onda cenkanje s pijačnim trgovcima može da počne.

– Kolko su ti ovej baletanke – pita jedna starija gospođa.

– Četristo dinara, odgovara trgovac

– Lele, što si skup – zapaža gospođa i prelazi na drugu tezgu.

Na sredini ove ulice, koja se račva u četiri smera nalaze se tezge, ili bolje rečeno najloni na asfaltu, sa robom donetom iz Bugarske. Okupili se ljudi, prevću po gomili garderobe. Cene pristupačne za svaki komad garderobe.

– Koliko je ova bluza – pita žena crne kose vezane u rep.

–  Svaka bluza 300 dinara– odgovara Bugarka na čistom, tečnom vranjanskom.

– A da ti uzmem ja tri bluze po dvesta dinara?

Državljani Bugarske nisu čak ni raspoložni za priču, oni samo vešto i ćutljivo pakuju kupljenu robu u plastične kese, naplaćuju i vraćaju kusur mušterijama.

Na naša uporna pitanja o odnosima sa konkurencijom i eventualnim problemima, još upornije ćute. Hoće da govore samo o poslu.

Milka, nekadašnja radnica neke bugarske klanice ističe da su cene povoljne i da pretpostavlja da su i kupci zadovoljni.

– Ima interesovanja. Cene su pristupačne. Sve je, i majice i bluze i trenerke, po trista dinara. Tačno je da ljudi kupuju kod nas. Mi i smanjimo cenu ako neko kupi više. Radila sam u klanici a sad ne radim nigde, evo pomažem prijateljici iz Sofije.

SAMO POMAŽEM

Narečena prijateljica iz Sofije, žena prosede kose, obučena u crne pantalone i crnu majicu, ne želi da ništa kaže. Ćuti i sklapa upravo razbacanu robu.

– Ma cene jesu pristupačne, ali kvalitet je nikakav, mušterija srednjih godina, skromno odevena, dok opipava zeleno -belu majicu na pruge.

I starija gospođa za susednom „tezgom“ ne želi da se predstavi, pa čak ni da kaže koliko koštaju majice i bluze koje prodaje. I ona pomaže prijateljima iz Bugarske, ali se trenutno ne oseća dobro i mora da sedne.

– Ja sam iz Vranje, nisam Bugarka, pomažem, ali nije mi dobro i evo sela sam. Ovo su mi prijatelji iz Bugarske, to je  njihova roba – kao da se nekome pravda zbog svog prisustva.

Dok se stranci na pijaci boje inspekcije, dotle se vranjanci boje konkurencije, a mušterije ostaju u dilemi gde i šta da kupe – jeftinije ali manje kvaliteno, ili skupo i dugotrajno.

Srba iz Vranja, dugogodišnji prodavac obuće i tekstila smatra da ljudi kao po inerciji kupuju kod Bugara, a da pritom i ne pitaju za cene garderobe na ostalim tezgama.

– Cene su iste i kod njih i kod nas, ali se ljudi majev u pamet da je tamo jeftinije. Evo, kod mene su baletanke od 500-800 dinara, košulje od 400 do 600 dinara. Ali katastrofa je, nema ništa od rabotu – žali se Srba.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)



  • Ostavi komentar