Plen se pleni, Sulejman se ženi!

Eko Taxi Vranje

-Ubava rabota, novinare, bravos be, bravos! Redakciju ti poharaše ajduci, a tebe, boli te stap! Tatko ti beše krasan čovek, a ti? Džukela! Ideš si tako, vrtiš se ko gluva kučka, aluješ po kafane pred fajront, kako or’l, tražiš žrtve, s koga će poteraš seir u ovaj broj! Aram da ti je! Plen se pleni, Sulejman se ženi!

-More, za vas novinari-lešinari, samo je Bugarska; al ne ova sad Bugarska, što je božemski u Evropsku uniju, nego ona bivša, Todor Živkov! Pa ne ni on, nego da živee car Boriz! Pa udri s oni stapovi, što su ih bajaganje zvali „beli puški“; pa tepaju, tepaju, dvaespet po grbinu, ili malko podole, i kad dođu negde pred kraj, jedan kaže „devetnaes“, a drugi „ne, mamkata ti, osamnaes“, pa se kao posvađaju. Zabrojame se, kažu, aj otoprv! Edin, dve, tri…



-Tako, priča mi drugar onomad, onaj be, gradski lik, čičin li beše, dedin li… aj neka je dedin. Sedimo, kaže, na Lisinu, zona bugarske nacionalne manjine, a slunce ogrejalo, mi nadvor, rakijica, salatica, čučnali smo na nekakvi panjevi, pijuckamo, mezimo; ja sam se razgolizdrio, skinao majicu, da pošaljem na drugara poruku – „dobio boju“, kad, prolazi jedan čiča, tako, ima sigurno preko osam banke, a ovolik derep, da dune na vola u dupe, će mu ispravi rogovi. Poštapa se s jedan drenovak, brat bratu, ima sigurno pet kila, kao topuz. Pa kad mi priđe otpozadi, pa s onu pomagaljku po goli leđa – bam! Ja se iz pamet istera! Što ti je be čičo? Aaa, kaže on, onako sladostrasno, hubava grbina za tepačka, hubava! I otide si. Mislim se posle, kolko li ih je ovaj olešio „šumkariite“ za vreme okupacije? Tako ti je to kad topuzinu daš na buzdovana…

-I to ti pričam – za vas novinari, samo su takvi lek. Znaš li koja je tad u Bugarsku bila najteška operacija? Krajnici da ti vade. Što, ne veruješ? E pa, kod nji su se tad krajnici vadili kroz čmaruljicu, jer Bugari nisu smeli da zinu! Sećam se, bre, ranije u Bugarsku kad smo išli, sedi društvo tako u kafanu, dosađujemo se, a be, seti se neko, imate li pasoši? Imamo, zašto? Pa li, ajmo do Pernik na kafu, i malko da se iživljavamo, da lečimo kompleksi, tamo smo Amerikanci. Ajmo. Potovarimo se u dve limuzine, puni džepovi s marke, pola Bugarsku da kupimo. Baška što će napravimo popis na Bugarke, Pernik smo ga zvali „spernik“.

-I tamo sam, na bugarsku granicu, skinao i mrak, znaš što to znači, prvi put sam pravio jaribaš. Beše otvaranje graničnog prelaza Ribarce li je, Strezimirovce li je, ja mlad radnik u vranjski privredni gigant, „Koštanu“. Majstor me zove – ukradni, sinko, kaže, jedan par sandale, pa da idemo sutra na otvaranje granice. Aman, majstore, će idemo, ali zašto, ako boga znaš, da kradem sandale, samo što se zaposli, će ostanem bez rabotu, tatko mi ima da me poturči! Radio li si ti do sad, pita me majstor, one rabote, znaš, roke-koke? Paa… nisam… E pa, ako oćeš sutra da skineš junfer, ti ukradni par sandale, i samo idi po čiču. Živ stra me izede, ali što ću, slušam majstora. Ukradnem par sandale, najnoviji program, kačimo se u kola, pa na granicu. Tamo ovakva gužva. E, kaže majstor, pazi sad; odaberi neku Bugarku, što ti je najviše oko jede, ma mož da ih čvokaš kao lubenice, koja je najzrela, i počni da joj mandaš te sandale pred oči, pa ona sama će te opravi, ništa se ti ne sekiraj. I ja natam-navam, nadžbaram jednu ubavu Bugarku, čim je vido, odma mi se napravi ovolik vigvam na šljic. Ali, ona s muža! Majstore, što ću sad? Samo ti radi ono što sam ti reko, kaže majstor, zamandaj joj snadale pred facu.

-I ja stvarno tako. Lelkee, kad usvitka s oči, na muža nešto mu prebaja, on se negde izgubi, a na mene ovako s ruku, zove me. Ja po nju, odvede me pod jedan most tu blizu. Vidi se da poznaje mesto, nije joj sefte, tu joj je izgleda bio butik za garderobu i obuću. Nit zbori, nit govori, samo se naguzi, ufati se za stub, i zadigna aljinče; niti gaće, niti ništa, spremila samo novčanik za pazar. I ja ti zabrcam u njen novčanik, pogledam okolo, a butik pun, još se okolo pazari, ispod onaj most. Ljudi si prolaze, gledaju, a mušterike pet pare ne daju, samo mešaju po robu. Ali, zna si ona znanje – pre nego da otvori novčanik, uzede jednu sandalu, i stiska dok ja naplaćujem. I kad istreso fiskalni račun, uzede i drugu sandalu, i ode si kod muža, ne se ni obrna da pozdravi prodavca. Posle je vidim, jedan joj manda pred oči s nekakvo aljinče…

-I tad, na to otvaranje granice s Bugarsku, video sam našu budućnost. Kako? Po jedno kuče. Kad je Kraljević Marko mogo da se uči junaštvu od kučiki, pa mogu i ja da se učim politiku od nji; i ovako nas ovi naši političari dovedoše do kučiki. I, pitaš, što je radilo to kuče? Šmekam ga ja, ono stoji između rampe, na ničiju zemlju. Gleda natam, gleda navam. Pa u Bugarsku otrči da jede, oni njini ćevapi od pola metar, pa onako najedeno pretrči u Srbiju, pa kod nas laje!

-I za neku godinu, opet otvaranje tog graničnog prelaza, odem ja po BUŠ, brašno, ulje, šećer, kafu i da ne spominjam. Bugari doterali kamioni s robu, Srbi se potepaše ko će pre do nji. A bajaganje sa ovoliki stapovi, kao onaj deda od Lisinu s početka priče, među nji i muž od onu moju sandalinu, samo mlativ i vikav – taka, Srbite! Deneska za kafa, sutrenta za hljab!

-A ono kuče, opet tamo, i opet isto – u Bugarsku jede, u Srbiju laje…



  • Ostavi komentar