Samo kad bi bilo više hleba

, ,

Hrana je dobra, svaka čast kuvaricama, ali kako preživeti dan sa pola vekne

Uskršnji i prvomajski praznici ostali su za nama, a mnogima se još uvek na bradi i brkovima poznaju masni tragovi od raznovrsnih đakonija koje su se tih dana našle na trpezi. Međutim, korisnici Narodne kuhinje u Vranju, njih tri stotine, umesto praznične trpeze na stolu su imali uobičajni bezmesni jelovnik. Nisu dobili čak ni ceo umesto polovine hleba, čemu su se nadali. 

NEMANjE I SRAMOTA

Nekadašnji studentski dom, sadašnja narodna kuhinja, omanja građevina preko puta Vatrogasnog doma; dosadna, sitna kiša upotpunjuje tmuran prizor prvomajskih praznika. Natstrešnica se starački povija na kiši, nemoćna da zadrži vodu koja kaplje kroz pukotine praveći baru na ulazu u objekat. Miris ustajele vode meša se sa onim koji dolazi iznutra. Prohladna trpezarija dodatno doprinosi sivilu. Desetak stolova, uflekani stolnjaci i sijalice koje jedva da same mogu sebe da osvetle. U desnom uglu furuna na drva, oko nje tuce ljudi baca pogled ka vratima. Upozoravaju da ih ne slikamo. Od nemaštine veća je muka sramota da ih neko ne prepozna u novinama. Kroz šuber se pomalja ruka sa tanjirom punim čorbastog pasulja, koji je uz pirinač glavna namirnica ovde.

TOMISLAV STEFANOVIĆ

DELTA MAKSI DONATOR

Narodna kuhinja vranjskog Crvenog krsta malazi se u prostorijama Ugostiteljskog preduzeća Vranje i radi,  sa povremenim prekidima, od 1992. godine. Od 1. januara prošle godine i radi šest dana u nedelji bez prekida, kada se od 8 do 12 za 300 korisnika priprema ručak. Korisniku sleduje po pola kilograma kuvanog jela i polovina hleba. Prema rečima Tomislava Stefanovića, sekretara Crvenog Krsta Vranje, za sada nema problema sa snabdevanjem i obezbeđivanjem namirnica za spremanje obroka.
– Crveni Krst je sklopio ugovor sa Delta Maksijem vredan  4.630.399 dinara po kome kupujemo robu u njihovim maloprodajnim objektima. Cena pripreme obroka iznosi oko 30 dinara, a te troškove snosi lokalna samouprava koja aktivno učestvuje u radu Narodne kuhinje. Spisak korisnika sastavlja Centar za socijalni rad – kaže Stefanović.

Miodrag Cvetković, samac od 62 godine, koji kaže da je preživeo ratnu dramu tokom rata u Bosni, nakratko prekida razgovor sa čovekom koji obeduje sa njim. Oblizuje se dok dolazi sa punom  porcijom.

– Ovde jedem, jer dok odnesem do kuće sve se ohladi – počinje razgovor Cvetković i nastavlja:

 –A i neću da nosim, pa da misle ostali kako me kod kuće čeka neko meso, a ja došao samo da uzmem hleba.

Njegov sapatnik za stolom namiče kačket dublje preko lica i kaže da je bolje da ostane bez imena. On je od skora počeo da se hrani ovde, pošto je ostao bez posla u Jumku.

Razgovor prekida vremešna starica koja dolazi u papučama sa pocepanim petama. Dolazi do prozorčeta i rutinski vadi plastičnu posudu iz platnene torbe. Daje bon i uzima hleb i po, za još gladnih usta koja čekaju kod kuće.

Janjić Dragan, bivši radnik Zavarivača jedan je od retkih u prostoriji spremnih za razgovor. 

PRIJATNO, BADžO

Pedesetogodišnjak sa bradom, koja je većim delom seda, kaže da neće da se žali.

– Hrana je ovde dobra i svaka čast kuvaricama jer se dovijaju kako god mogu ne bi li spremile nešto da se i mi osetimo kao ljudi. Samo… ono što nam hvali ovde jeste hleb – i pokazuje sledovanje u svojoj torbi.

– Pa, šta da radim tokom celog dana sa pola hleba? Ranije su davali po ceo hleb, sada se samo smanjuje, ali se ne smanjuje naš apetit.

– Prijatno Badžo!- uzvikuje Cvetković čoveku za susednim stolom posmatrajući svoj poodavno prazan tanjir.

Skoro je podne, dve kuvarice u kuhinji, Vesna Dejković i Vinka Stojković, obaveštavaju da će se kuhinja uskoro zatvoriti. Prisutni disciplinovano ustaju, uz škripu stolica, iako im se ne sviđa što će morati napolje na kišu. Neki možda i nemaju gde da odu. Ipak, fajront je!