Ovacije za Krigera

,

Rad na karikaturi počinjem brzim, desetominutnim crtežom gde dođem do osnovnih stvari, kao što su karakter modela, ubedljive deformacije i naglašavanja

Na 43. Pjerovom konkursu za najbolju karikaturu, najeminentnijem i najdugovečnijem te vrste na našim prostorima, ove godine je prijavljeno 625 radova 155 autora, među kojima je žiri odabrao četiri najbolja u četiri kategorije. Nagrada za portret pripala je Marku Stajiću (1978), umetniku iz Vranja, koji je na vrlo sugestivan način dočarao legendarnog Krigera iz kultne serije „Otpisani”, u liku glumca Steve Žigona. U beogradskoj Galeriji „Progres“ potom su bile izložene 122 karikature koje su se našle i u katalogu, da bi  izložba otpočela turneju po Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori.

Za razliku od digitalnih, radovi koji su rađeni rukom mnogobrojniji su, provokativniji i „ubitačniji“. Poznato je da je za karikaturu najvažnije biti vešt crtač, i kad su dobro urađene, mogu da budu prava umetnička dela. Upravo zato, svi uticajni svetski mesečnici imaju dobre crtače jer dobar crtež nikada neće biti zamenjen linearnom animacijom – mašina nema otkucaje srca, što je mnogo važno.

VRANjSKE: Od kada datira vaše interesovanje za karikaturu? Sećate li se svoje prve karikature?

STAJIĆ: Interesovanje za karikaturu kod mene se javilo negde na drugoj godini Srednje umetničke škole u Nišu. Jedan od mojih najboljih prijatelja, Miljan Cekić, radio je izvanredne karikature koje su i mene podstakle da se oprobam u tome. Takođe, veoma sam voleo crteže i karikature Onore Domijea. Izvanredni su njegovi portreti političara i ljudi iz javnog života tadašnje Francuske izvedeni u terakoti. Moje prve karikature bili su portreti drugara iz odeljenja i pojedinih profesora. Sećam se da je bilo mnogo smeha!                                                                                                          

Koliko vam je potrebno vremena da biste uradili karikaturu? Vodite li evidenciju o onome šta ste i koliko uradili do sada?

OD UROŠA DjURIĆA DO TASOVCA

Da li je neko od portretisanih imao prilike da vidi karikature koje ste uradili i eventualno ih prokomentariše?
– Rad na portretima mi pričinjava posebno zadovoljstvo i izazov pošto zahteva specifičan dar zapažanja i crtačku veštinu, kao i moć da se sve to prenese na papir. Svoje portrete su, naravno, videli meni bliski ljudi i tu je uvek dosta smeha i pozitivnih reakcija iako neko baš i nije svestan pojedinih specifičnosti koje ga „krase“! Što se tiče poznatih „likova“, znam da se Mihaelu Milunoviću dopao portret njegovog prijatelja Uroša Djurića, a Nikola Žigon, koji je upravnik galerije „Progres“ i sin Steve Žigona, vrlo je pozitivno reagovao na nagrađeni portret i bio iznenađen mojim izborom, verovatno misleći da je njegov otac pomalo zaboravljen, naročito među nama mlađima. Miloš Šobajić mi je takođe rekao da mu se veoma dopao portret oficira Krigera. Meni bi, ipak, posebno zadovoljstvo bilo kada bih nekako Ivanu Tasovcu uručio karikaturu sa njegovim likom, jer izuzetno cenim njegovo delovanje u javnosti, inteligenciju i smisao za humor – kaže Stajić.

– U zavisnosti od pristupa karikaturi zavisi i vreme njene izrade. Nekada je za brzi portret potrebno desetak minuta i to bude odlično, a ponekad je potrebno i više sati. Karikature koje sam poslao na „Pjerov” konkurs rađene su olovkom i akrilikom, uglavnom transparentnim, akvarelnim nanosom boje. Rad na karikaturi uvek počinjem brzim, desetominutnim crtežom gde dođem do osnovnih stvari, kao što su karakter modela, ubedljive deformacije i naglašavanja. Zatim taj crtež uvećam do formata A3, koji najčešće koristim i dalje pratim svoj postupak koji sam razvio u poslednjih nekoliko godina i koji me polako dovodi do ličnog i prepoznatljivog stila. Nemam tačan podatak koliko sam karikatura do sada uradio, ali mislim da ih imam sedamdesetak.

Da li se slažete sa onim što neko jednom reče: „Crtam karikaturu, dakle živ sam“?

– Taj citat govori da čovek koji ne zatvara oči i zauzima aktivan stav prema društvenim zbivanjima sebe oseća živim i ima dokaza za to u vidu, u ovom slučaju, karikature kojom materijalizuje svoju misao. Možemo reći i ovako: „Crtam karikaturu, dakle mislim, dakle postojim”.

Koliko ste radova poslali na konkurs za „Pjera“ i kako je žiri obrazložio  nagradu?

– Na konkurs sam poslao petnaest portreta, među kojima je najviše bilo čuvenih slikara, zatim nekoliko glumaca i ljudi iz pop kulture. Što se tiče žirija, javili su mi kratko da su jednoglasno moj portret proglasili najboljim i da oko toga nisu imali nikakvih dilema.

ČUVENI PJER

Konkurs karikature za nagradu „Pjer“, po čuvenom slikaru Petru Pjeru Križaniću, pokrenule su „Večernje novosti“ 1967. godine. Idejni tvorac bio je Dragan Savić, slikar i karikaturista, a njegovu ideju u delo je sproveo Slobodan Glumac, tadašnji glavni urednik lista.