Ladovina i Ladovinče

, , , , ,

Fudbalski klub Dinamo, u svojoj dugoj istoriji, po mnogo čemu je bio poseban. Ne samo po reprezentativcima Jugoslavije i Srbije, poput Mihajlovića, Vardića, Jakšića, Stošića, Stefanovića, Osmanovića, Stankovića, već i po bizarnim pojedinostima koji su skretali pažnju fudbalskoj javnosti. Recimo, krajem devedesetih godina prošlog veka u ekipi je bilo jedanaest levonogih fudbalera – cela prva postava.

GOLUB LEPEZAN
Najmanje interesantni, navijačima i izveštačima, su Petrovići. Stariji Nikola (23), tek je pristigao u Dinamo i teško je da će se duže zadržati. Brzonogi napadač brzo je stekao simpatije navijača Dinama koji mu, dok šparta desnom stranom, viču „Gledaj ga naš golub lepezan“. Mlađi Radomir (18) je golman i deli treće i četvrto mesto na toj poziciji u klubu. Kad počne da brani valjda će steći i nadimak, za sada je mali Raša.

MULjKO I TACI

Ipak, vranjski fudbaleri su poznati po nadimcima. Ko ga nema, posebno pridošlice, za čas ga dobije. Jer, u Vranju ako nemate nadimak isto kao da nemate ličnu kartu.

Ove sezone imena i prezimena pojedinih fudbalera za mnoge sportske izveštače bila su noćna mora – petorica Tasića, trojica Trajkovića, dva Petrovića. Za Vranjance nisu jer ih prepoznaju po nadimcima.

Od trojice Trajkovića – Nenada, Ivice i Dragana, ostala su dvojica jer je Dragan napustio klub na polusezoni. Nenad je najstariji (32) i kapiten je. Igra na mestu štopera i nosi nadimak Vučko. A ko nije igrao protiv njega samo taj ne zna zašto je nazvan Vučko i da li na terenu „grize kao vuk“. Drugi, Ivica (26), nosi nadimak Taci i takođe igra na poziciji štopera. Za njega kažu da je kao britka sablja i da to „što ponekad protivničkom napadaču da loptu kao na tacni“, nema nikakve veze sa nadimkom. Trećeg, koji je nakon nekoliko uspešno odigranih sezona napustio zimus Dinamo, zovu Muljko. Igra u veznoj liniji, pretrči više kilometara od engleskih kolega, ali se umori i trener je bukvalno primoran da ga zameni. Oni koji su stručniji rekli bi da neracionalno troši snagu, a Vranjanci i Leskovčani ističu kako „sve nešto mulja, mulja gde treba i gde ne treba“, i eto ti Muljka.

POZNATI PO NADIMCIMA
Miroslav Vardić, reprezentativac SFR Jugoslavije, bio je poznat kao Crnča, Vlada Stošić, jadan od Zvedinih junaka iz Barija, je Cincar iz Donje Vranje, Dejan Stefanović, reprezentativac SR Jugoslavije, starovranjanac Ćare, Nenad Jakšić, olimpijski reprezentativac SFR Jugoslavije, je Pileška, a Vojislav Stanković, prvotimac Partizana, čuveni Krivorep iz Gornje čaršije.

E, ono što klub čini posebnim, to su petorica Tasića. Miloš Jaćima Tasić (22), Miloš Živojina Tasića (21), Milan Jaćima Tasić (20), Nikola Slađana Tasić (19) i Nikola Dušana Tasić (18). Osim Nikole D. Tasića, koji je iz Železnika, svi ostali su Vranjanci, i u klubu su od petlića. Ono što oh takođe čini posebnim je da su u omladincima Dinama Tasići bili kapiteni svojoj generaciji. Trenutno svi, osim Nikole D. Tasića, koji je povređen, igraju za prvi tim.

Svi oni imaju nadimke po kojima ih navijači prepoznaju na terenu i ulici.

NADIMCI VRANjSKIH SPORTISTA
Fudbal: Dragutin Stefanović Skakavac, Ratomir Leštarević Leško, Živorad Minić Živče, Dejan Osmanović Kaleja, Miodrag Stefanović Dujta, Čeda Jovanović Osim, Blagoje Micić Mute, Dimitrije Stošić Mita Kljača, Stanko Gogić Prcan; Rukomet: Predrag Stevanović Šote, Dušan Stevanović Grobar, Nebojša Stevanović Džeki, Slobodan Stojković Karaman, Nenad Tasić Compa, Goran Ristić Šaprance; Stoni tenis: Petar Jovanović Giba, Dušan Veličković Palanza; Blagoje Stošić Ježa, Branislav Stošić Bane Prase, Boško Stamenković Boško Bik, Dragan Obradović Poganac, Slobodan Garašanin Combur, Sava Ristić Poserulja, Jovica Tasić Kasapče, Boban Stevanović Buljko, Mirko Dimitrijević Cepla, Zoran i Vlada Stamenković Škomkljan, Nikola Ilić Koska, Toma Dimitrijević Cevka, Srboljub Janjić Šače, Jovan Cvetković Tuonja, Boban i Goran Petrović Merimac itd.

Braća Miloš i Milan Tasić su potomci jedne od starih vranjskih familija koje u Vranju jedino prepoznaju po nadimcima. Dakle, oni su nasledili porodični nadimak Ladovine. Neki njihov predak voleo je više da bude u ladovini i da prilegne na poslu i eto porodičnog belega za vekove. Braća Miloš i Milan sušta su suprotnost nadimku. Obojica su prznice na terenu, najstandardniji od svih Tasića. Miloš je već tri sezone prvotimac, a Milan, posle kaljenja u surduličkom Radniku, od ove. Igraju na istom mestu u timu: štopera ili beka. Obojica igraju podjednako dobro desnom i levom nogom, pa za obojicu ima mesta u timu.

PIRLO I ŽIGIĆ

Ipak, dosetljivi navijači, vođeni logikom, odlučili su da stariji Miloš bude Ladovina, a mlađi Milan Ladovinče.

Dok su Miloš i Milan, Ladovina i Ladovinče, standardni, oni koji nose nadimak poznatih fudbalera još uvek nisu. Miloš Ž. Tasić je Žigić, a Nikola S. Tasić je Pirlo. Žigić i Pirlo, uglavnom, vreme provode na klupi Dinama.

Peti Nikola D. Tasić nije dobio pravu šansu u Dinamu, a povreda zadnje lože udaljila ga je na duže vreme iz tima. Kad je stigao, po oprobanom beogradskom i srpskom modelu bio je Taske, a u Vranju nakon nekoliko nedelja, njegovi saigrači prozvaše ga Enigma. Enigma Mesi ili ko zna kakva fudbalska Enigma.

ZAPRŠKA

Jedan od najboljih sprskih biciklista, dugogodišnji kapiten reprezentaticije Dragan Spasić mnogobrojnim uspesima i medaljama obeležio je ovaj sport u poslednjih 10 godina. U Vranju koga god da pitate da li zna ko je Dragan Spasić teško da ćete dobiti odgovor. Ali, ako pitate da li znaju ko je Dragan Zaprška odmah će vam reći da je to biciklista koji ima kuću kod Amama u Vranju, a živi sa porodicom u Nišu.    

KARAMAN

Slobodan Stojković Karaman, koji je svojom pojavom obeležio vranjski rukomet i postao njegov zaštitan znak, nadimak je poneo iz porodičnog nasleđa. Priča se da su njegovi preci bili crnomanjasti, ljudi jaki kao stena. „Gde udare rukom, ti crni bikovi, tu trava ne nica“, krstili su se Šaprančani. Slobodana Karamana, stariji ljubitelji rukometa su upamtili po silovitom udarcu a specijalitet mu je bio da čim pređe centar igrališta šurita i postiže golove.

ZLATNA GROZNICA
NA STADIONU

Gradski stadion, koji je sastavni deo Gornjeg Šapranca, počeo je da se gradi 1951. godine. Gradio se na Gočobanskoj njivi i delu njive Antanasa Goginca. Dugo se stadion nazivao Gočobanska njiva, a kako danas izgleda – Šapranačka utrina.
Radilo se dobrovoljno, bilo je najviše Šaprančana. Kopali su i tovarili zemlju, a rabadžije iz ulice su je volovskim kolima preterivale. 
Jednog popodneva ostali su da rade Dimitrije Tolja, Žika Burča, Sveta Ence, Dule Goginac, Stanča čuvar i Vane Burča. Kopajući, odjednom se pojavio čember – otvor velikog ćupa. Dule Goginac je klekao na zemlju, okrenuo se prema istoku i počeo da moli: „Bože, ega je pun sa zlato, spasi nas svi od sirotinju“. Kopali su polako rukama, dok je Dule otišao po kilo rakije da proslave srećnu okolnost.
Vratio se i odmah upozorio čuvara stadiona: „Stančo, ti si šop, nemoj slučajno da se izjaleš negde za ovo zlato“. „Aj, b’e, nesam budala nego puštaj tuj flašu iz ruke“, odgovorio mu je spremno. Ćup je bio metar duboko u zemlji i kopali su polako rukama, oblizavajući se kao mačka oko slanine. Krenuli su da vade zemlju iz unutrašnjosti ćupa. Zavladala je zlatna groznica. Kopaju – ništa. Flaša sa rakijom išla je iz ruke u ruku. Došli su do pola ćupa. Dule ponovo kleknu prema istoku: „Bože, smiluj se, dosta nam je i polovin ćup sa zlato, će pozavrši rabotu“. Kopali su dalje, znoj je tekao, rakija pristizala, četvrto kilo. Došli su do dna. Na dnu tri zrna pšenice i to zdrava. Neko reče: „A b’e, toj su Gočobanci ili neki drugi kopali ćupovi sa žito i krili ga od Turci da ga ne uzmu kad sabiraju harač“. Mokri od znoja do gole kože, pijani kao zemlja sedeli su pored ćupa. Neko je zapevao: „Rakiju pijem u rakiju lice mijem“…  pričaju Šaprančani.