Kad meziv, ruku pretičav!

Eko Taxi Vranje

– Sedi, novinare, treba mi rame za plakanje, ovako pred fajront. Što vikaš, tvoji ramena nesu za plakanje, nego za ženske noge? Ehee, na drugoga ti to, znam te ja ko šareno jajce, tiki, popis napravi na vranjske ženske, al samo ako se zajebavamo. Da si ubav, ubav si, ali osnovno pravilo kod jaribaš znaš li koje je – ne pravi ga ubav, nego uporan!

– A pitaš me zašto mi treba tvoje rame za plakanje, zašto pa sad će rovem? Pa li, šmrc šmrc, žena mi, jec jec, žena mi oće da se razvodi od mene! Pitaš me zašto, ovako divan muž, dobar otac, domaćin, ne tepam ženu i deca nedeljom i praznicima, ni u petak, tad sam zavetovan, radim u ugledan vranjski gigant… Jes da ne donosim platu, ali znaš kako je – nije važno da li imaš platu, važno da imaš rabotu! I zakonita mi sinoć priopći kako će traži razvod, već je, kaže, angažovala advokata, eve ga piše brakorazvodnu tužbu sve u šesnaes. Ko, brate, u današnje vreme će se razvodi, pa dal je ona krštena? Ti znaš li da sad razvod više košta, nego venčanje! Za svadbu, znaje se – rumbe dumbe za tri dni, lele mene za svi dni. A ovo, dok se razvedeš, iljadu čoveka te miri, te rodbina, te drugari, te centar za socijalno, te sud… Kao da samo od tvoj brak zavisi opstanak države i vaskolikog srpstva, da ne pominjem ulazak u Evropsku uniju. Pa ja tu uniju li će karam, ili ženu? I svi si oni to na neki način naplate.



– Evo, poglej onamo za onaj astal; sve su ti to državni činovnici, kad meziv, ruku pretičav! A onaj deda je “snaška”, oni mu kao završavaju neku rabotu, a on plaća; i vidiš li kakvo jedenje i pijenje pred nji, a on siroma, srka onu kafu, pa sve vika – mezite, deca, mezite. Dok mu na jednoga dokurči – a ovolik bajlok u obrazi – pa mezimo be dedo, nemoj si dosadan! Pa to i oću da vi kažem, iznervira se deda – mezite, nemoj da žderete! A gledao sam onomad jednog opštinskog inspektora, i on našo baštu, izveo “snašku”, kao nešto mu završava, bog zna da bez njega onaj jadnik ništa ne bi mogo da završi, eto ti ga konobar, i on verziran, ne mu je sefte – ooo, inspektore, srećan dan, što ćemo danas? Onaj kaže – ovako: šes rakije, dve porcije škembići, dve salate, četri piva, i ljuti papričiki. “Snaška” ga gleda ovako – a be, inspektore, pa sve li to će izedeš? Ne, kaže onaj, konobar si zna – pola od to će izedem sad, a pola će ostane za sutra, ako božem ne naleti druga “snaška”.

– Nego, batali to, reko ti, žena mi oće da se razvodi od mene, aj što će me košta, ali zašto be, zašto? Boga li sam s kamenja gađao? Kažeš da je pitam… Pa to i oću da ti kažem – skuvam kafu, sednemo, otvoren razgovor. Dobro, draga,  posle dvaes godine sloge i ljubavi, jedne bračne idile, što ti tekna na čavku da se razvodiš? Kaži mi bar zašto? Pa zato, kaže, što si alkoholičar! Na mene mi malko lakna – a to li je? Pa to si ti znala već dvaes godine! Aaa nee, kaže, nisam znala, sve dok sinoć nisi došo kući trezan!

– Al ni tu nije kraj! Danas, dolazi mi kumašin, ja onako uilan posle ženino priopćenje za razvod. E pa, kaže, kume, popodne da dođeš na krštenku, će krstimo Aritona, sina mi, tvoje kumče! Ooo, reko, kumašine, neka je sa sreću, pa zdravlje od boga, i će ženimo… A sve se mislim, evo prilika da raspilavim ženu mi, kumu ne li, te da promeni fatalnu odluku. I, kumašine, što da donesem za  poklon na kumče, neko li zlato, ili na vas kumašini nešto u kuću ako treba, veš mašina, šporet, a od kuma televizor… Ne, kaže kum, ništa ne treba da doneseš, samo ponesi jednu hemisku olovku! Čekaj be, kumašine, nađo se pa ja u čudo, neće valjda krstim dete s hemisku olovku, pa taman da je i “parker”, nemoj da se brukam… Ne, ne, kaže kumašin, insistiram, samo jednu hemisku olovku ponesi, i to neispisanu, znam kakvo je vreme, neću ja mojega kuma da štetim! Doobro, reko, hemiska-hemiska… A izvini, kumašine, samo još ovo da te pitam – zašto baš hemisku olovku da ponesem? Pa poštenski, kaže kumašin, s poklon da te poštedim, a s tu hemisku će mi potpišeš menicu za kredit! Pa će mi budeš i kum i žirant! A kolka je, ovaj, reko, suma? Cijena, prava sitnica… Kaže kumašin – kola da kupim, audi, ne mogu više da se vozim u onaj krš, a i tvoje kumče u njega će se vozi…

– Otide kumašin, ostavi me onako nedokaranoga, te ti ga sin mi dolazi iz školu, a on sedmi razred osmoljetke. Tato, tato, da mi spremiš kilo orasi! Što će ti orasi, crni sinko, tortu li će mutiš? Pa znaš li ti pošto je kilo orasi? Nekršeni kilo rakija, kršeni dve kila! E pa, kaže junior, olakšavna okolnost je što mi trbaju nekršeni. Pa što će ti orasi, još si malečak, pa tata, kad porasteš, će ti da orasi i teglu med, livadski, ovakav ima da ti se udrvi! Ne be, kaže junior, nego nastavnik iz fizičko me posla, i svi đaci, da donesu po kilo orasi, danas, kaže, radimo nastavnu jedinicu “gađanje dinara”. Što li je sad pa to? Nego što ću, odem i kupim kilo orasi, dam na sina mi, on u školu a ja po njega, da vidim kakva je to nastavna jedinica iz fizičko; pa i ja imam osnovnu školu, nisam duduk, ali tako nešto nikad nismo radili.

– I gledam odovud, dzikam kao magare iz lesku; ono, što bilo? Nastavnik postavio dinarče na pedeset metra od deca, ni Jasna Šekarić ne mož ga pogodi iz pištolj, a svi đaci doneli orasi, i gađaju onu paru. A nastavnik si lepo poza metu postavio ovolke kutije, da se ne strvi, deca gađaju, naravno promašuju, i sve si se lepo zbere u one kutije. Šes odelenja, svako po tries đaka, tries kila orasi po odelenje, pa ti računaj. Doobro deeco, čas je gotov, kaže nastavnik kad se ispucaše. Ali nastavniče, nije još zvonilo! Nema, kaže, veze, aj vi lepo u kafić, nastavnik ima da prebroji pogoci. Odoše deca trčečkim, a nastavnik si dotera motokultivator, utovari ona kutije, pa orasi na pijac! A ja odo kod kumašina, s hemisku olovku…



  • Ostavi komentar