Ne može da se pogreši kad je dete voljeno

, ,

Noću je bila super beba, budila se samo ako je imala potrebu za hranom. Ali, beba svoje navike brzo menja. Nekad je spavala do šest, a nekad do deset sati. Bilo je i perioda kada je više jela, ali i onih kad sam je jurila da bih joj dala da jede

Marina i Bojan imaju dvogodišnju ćerku Nedu. Malo, umiljato stvorenje koje bez odmora juri sa jedne na drugu stranu sobe. Ovaj prizor bio bi dražesniji da je i Novak, Nedin mlađi brat, ovde. Novak je mesec dana po rođenju preminuo od bakterije, koja se po rečima lekara i roditelja, može dobiti samo u bolnici.

-Za dve i po godine desile su mi se najlepša i najgora stvar – da dobijem i izgubim dete – kaže Marina Stefanović (35), administrativni radnik u upravi rudnika Grot, koja je sa nama podelila svoju životnu dramu.

NAŠE SUNCE

Najpre smo razgovarali o prvoj trudnoći, za koju Marina kaže da joj nije bila strašna jer je Neda dugo očekivana beba.

-Mi smo Nedu dugo želeli i baš kada smo pomislili da nešto nije u redu, da ćemo morati da se lečimo, desilo se čudo i Neda je začeta. Trudnoća je bila relativno dobra. Do sedmog meseca sam radila – govori Marina.

Porođaj je, prema njenim rečima, prošao dobro obzirom na komplikacije koje su nastale.

-Na porođaju je moglo da mi se desi najgore – kasno su me porodili a u stomaku su zaboravili gazu. Posteljica je bila u fazi raspadanja, ali hvala bogu, sve se dobro sa Nedom i tim porođajem završilo – seća se Marina.

Neda je, kaže njena mama, bila najlepša ali i najmanja beba u vranjskom porodilištu:

– Rođena je sa samo dva kilograma i sedamstotina grama, i mislila sam da manje stvorenje ne postoji. Međutim, brzo je nadoknadila kilažu i pretekla decu koja su rođena kad i ona i sa većom kilažom – govori Marina, dok upozorava Nedu da pazi sa igračkama i hranom.

Mučninu, otoke na nogama i druge komplikacije koje prate trudnoću Marina ne doživljava sa strahom.

-Mučnine jesam imala na početku trudnoće. Nisam ništa mogla da jedem, smršala sam pet kilograma. Pre porođaja javljaju se i druge komplikacije, ne samo kod mene nego i kod drugih trudnica. Ne možeš da spavaš, otiču ti noge. Nisam bila trudnica koja mora nešto da pojede, nisam bila zahtevna. Sama sam namerno birala hranu i unosila vitamine i zbog bebe i zbog sebe – priča Marina.

Desi se da roditelji od prevelike brige za bebu učine i nešto što ne bi trebalo. Iskustvo Marine i Bojana kao mladih roditelja to potvrđuje.

-Bilo je strašno kada smo Nedu prvog dana po izlasku iz porodilištva mogli da ugušimo. Bio je decembar, zima. Plašila sam se da bebi ne bude hladno pa smo joj obukli puno stvari  i pokrili je previše, iako smo mi bili u kratkim rukavima. Dete se probudilo u jedan sat noću. Učinilo nam se da Neda ne diše, pa smo proveravali stvaljajući joj prst ispod nosa. Posle nam je patronažna sestra, koju je hitno došla, objasnila gde smo pogrešili  – smeje se Marina.

NIŠTA BEZ DOJENjA

 A po čemu će Marina pamtiti prvu godinu Nedinog života?

-Noću je bila super beba, budila se samo ako je imala potrebu za hranom. Ali, beba svoje navike brzo menja. Nekad je spavala do šest, a nekad do deset sati. Bilo je i perioda kada je više jela, ali i onih kad sam je jurila da bih joj dala da jede. Ono po čemu ću pamtiti tu njenu prvu godinu su zubići i temperatura koju je Neda imala, ali je ona sve to pregurala. Plačljiva je bila samo kad joj se spava ili joj nešto zafali – priča Marina dok proverava da Neda nije slučajno umesto keksa nije stavila neku od igrački u usta.

Kada  je u pitanju ishrana, Marina se držala saveta pedijatra.

– Dok smo bili u bolnici nisam mogla da ustajem i da je dojim a imala sam želju da pije moje mleko. Izmuzavala sam se pa su joj nosili mleko. Tako smo posle i kod kuće nastavili do petog meseca. Posle smo, uz savet lekara, prešli na „kravicu“. Majka jednostavno ima osećaj kad šta treba. Neke savete lekara, ako proceni da nisu dobri, jednostavno ne posluša. Mi smo sa četiri meseca počeli da joj dajemo sokiće i kašice od šargarepe i jabuke. Onda, u međuvremenu, počnete sa manje začinjenom hranom, povrćem a kasnije i sa mesom – govori Marina.

Naša sagovornica savetuje da je ljubav prema detetu osnovni preduslov za čuvanje i vaspitanje:

-Kada je dete voljeno ne može da se pogreši ni u čuvanju ni u vaspitanju. Tačno osetim kad joj nije dobro. Pre neki dan sam osetila da nešto nije u redu. Zvala sam u vrtić i rekli su mi da se Neda uplašila u snu i da joj nije bilo dobro – kaže Marina.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)

ISPOVEST: KAKO SMO IZGUBILI NOVAKA

KAO U NAJGOREM SNU

U poslednje dve i po godine desile su mi se i najlepša i najgora stvar u životu – da dobijem i izgubim dete. Želeli smo, posle Nede, još jedno dete, devojčicu ili batu svejedno. Bili smo presrećni kad smo čuli da nosim dečaka. Trudnoća je bila normalna, za razliku od porođaja koji je bio komplikovan. Ista doktorka je bila na oba porođaja. Oba su bila indukovana. Trajalo je dugo, porodila sam se posle osam i po sati mučenja. Da nije bilo Bojanove prijateljice koja tamo radi, ne znam šta bi se desilo. Kad je došla trebalo im je pet minuta da me porode. Iako smo doktorki dali pare pre porođaja, kako bi sve prošlo u redu, tako se nije desilo. Na prvom porođaju je zaboravila da mi izvadi gazu. Na drugom porođaju dete je po rođenju zaplakalo. Vidim muško dete, živo i zdravo. Ocena je bila devet na porođaju. Bila sam presrećna. Posle dva minuta videla sam da se nešto dešava, neka gužva oko bebe. Dok su me mrcvarili bebica je povukla plodovu vodu i pupčanik joj se omotao oko tela. Ne mogu da shvatim da to nisu mogli da predvide. Kad su detetu čistili plodovu vodu nesterelisanim tubusom i instrumentima, desilo se da su mu uneli bakteriju koja, kako smo kasnije čuli, postoji samo u bolnici. Beba je odmah imaala probleme sa disanjem. U pet popodne sam se porodila, u pola osam je kardiolog rekao kako je srce bebe u redu. Oko osam sati uveče poslali su bebu preventivno za Niš. Nisam mogla da pođem sa bebom, otišla sam nakon dva dana. Iz Niša su stizale informacije da je sve u redu. Ne mogu da verujem! Bojan je već bio u Nišu. Kad sam stigla rekli su mi da su vitalne funkcije bebe u redu. Uveče je beba dobila temperaturu. Tada je sve krenulo na loše. Da bi se potvrdile te bakterije bile su potrebne analize koje se dobijaju za nedelju dana. Za tih nedelju dana bakterija je uzela maha. Dovela je do smanjenja imuniteta i stvaranja još neke bakterije koja je teška za lečenje. Terapija antibioticima koju je beba primala delovala je u laboratorijskim uslovima ali ne i u organizmu.  Kad se sve iskomplikovalo, samo smo bebi dali ime Novak. U Nišu su se uključili svi lekari, našli smo i profesore farmakologije, najboljeg imunologa. Dva puta su bebi davali inekcije za jačanje imuniteta. Bio je borac, ne mogu da opišem. Kad god bi mi rekli da je beba dobro meni je mleko dolazilo, kad mi kažu da je loše gubila sam mleko. Nisam ni imala osećaj da sam porodilja, nisam ni osećala ranu od porođaja. Poslednje, četvrte nedelje po porođaju, rekli su nam da beba nije dobro. Javili su nam da su promenili antibiotike, upozorili su nas da je lek jak ali da bi trebalo da deluje.  Tog ponedeljka smo bili u Nišu, infekcija se povukla, disanje se stabilizovalo, lek je delovao. Onda u subotu oko deset uveče dežurna sestra mi je rekla kako je Novak super i kako je najbolja beba. Međutim, već u pola dva ujutru zazvonio je telefon. Kad sam videla da zovu iz Niša noge su mi se odsekle. Bojan se javio, samo su mu izjavili saučešće. Kako su nam rekli, beba nije pokazivala nikakvu reakciju kada su je stavili na aprate za reanimaciju, kažu da se desilo odjednom. Bilo nam je mrsko da tražimo obdukciju. Nismo mogli da ga vratimo. Nismo mogli ni da vidimo bebu, nismo imali snage. Možda je trebalo neko od rođaka da ode da vidi.