Čikago u Rataju

, ,

Veliki grad, decu moraš u stopu da pratiš. Ovde smo srećni što znamo da su nam deca bezbedna

Jovica Tošić (37), iako rođen i odrastao u Čikagu, rešio je 2004. godine da se vrati sa porodicom u Srbiju, u rodno selo svoje majke Rataje, da radi i živi. S njim su supruga Svetlana i sinovi Rade, Milan i Jovan. Svi su se oni rodili u Americi i tamo živeli dok nisu stigli u Srbiju.

– Mnogi i danas posle više od šest godina našeg boravka u Srbiju ne mogu da se načude zašto sam se vratio. S druge strane, nas čudi ta ograničenost i skučenost u razmišljanju i pojmovanju života. Čovek živi i radi tamo gde smatra da mu je najbolje i odlučuje svojom glavom o budućnosti porodice.  Moje geslo u životu je: „Ne obaziri se odakle dolaziš, već gledaj kuda ideš“. Tri su razloga mog povratka u Srbiju: posao, odrastanje i školovanje dece i zdrav život na selu – kaže Tošić.

POSAO: U Čigagu sam završio Elektrotehnički fakultet i radio jedno vreme u struci, a onda sam se opredelio za menadžment gde može više da se zaradi. Nakon tri godine sticanja iskustva, 1999. osnivam svoju firmu za fizičko i tehničko obezbeđenje. Taj posao radim do dana današnjeg.

POVRATAK: U Rataje se prvo vratila supruga sa decom, 2003. godine. Rade je trebalo da pođe u treći razred i znali smo da ćemo, ako se tada ne vratimo, ostati zauvek, jer dete neće uspeti da se prilagodi na srpski sistem školovanja, a i jezik bi bio veliki problem. Naredne 2004. godine vratio sam se i ja sa ciljem da osnujem firmu za obezbeđenje kakvu sam imao u Americi. Ipak, ovde su vladali drugačiju uslovi, sistem zakona potpuno raličit i vagao sam šta da radim.

PROGARD: Zahvaljujući prijatelju iz Beograda poslao sam svoju biografiju poznatoj srpskoj firmi za obezbeđenje „Progard“ u Beogradu. Primljen sam odmah i obavljao sam funciju jednog od glavnih direktora. Preselili smo se u Beograd i tamo živeli do 2009. godine. U „Progradu“ sam radio od početka 2005. do kraja 2006. godine i stekao veliko iskustvo u poslu. Mnogo mi je pomogao i puno sam zahvalan vlasniku firme Tihomiru Trivuncu.

APLINK: Sa trojicom poslovnih prijatelja iz Beograda odlučio sam da osnujem sopstvenu firmu za fizičko i tehničko obezbeđenje – „Aplink sekuriti“. Pokrivamo celu Srbiju, uglavnom firme, i imamo 60 zaposlenih radnika. Osnovni posao je tehničko obezbeđenje i prodaja alarmnih sistema. Vratio sam se u Vranje2009. godine, gde je predstavništvo firme za južnu Srbije, a ujedno i zbog trećeg cilja koji smo sebi postavili kad smo polazili iz Čikaga – da živimo zdravim životom na selu.

RATAJE: U Rataju, u centru sela, nasledio sam od majke i oca kuću koja je sređena po našem ukusu. Uz pomoć porodice, oca i majke, sagradiili smo još jednu kuću koju još nismo završili, a u kojoj su prostorije kafane „Toške“ i prodavnice „Sprint“ marketa. Mogu da radim i živim od rada u sopstvenoj firmi, ali ako želim veći kvalitet života za svoju porodicu shvatio sam da u Srbiji moram da se bavim sa tri posla istovremeno. Naviku za rad sam stekao u Americi. Tamo te roditelji vaspitavaju da svojim radom obezbediš egzistenciju, nema lenstvovanja i trošenja njihovih para.

RAD: Ne radim samo kad spavam, meštani se čude, ne shvataju zašto sam stalno u pokretu, u poslu. Ovde kažu: „Mesto ga ne drži“, a ja kažem. „Il’ radi, pa imaj, il’ nestani da te nema“. Otvorio sam malu kafanicu „Toške“ koja zahteva obaveze, ali meni nije teško. Bilo koliko da zaradim u toku meseca zadovoljan sam jer cenim svaki dinar. Otvorili smo prodavnicu u saradnji sa „Sprint“ marketom. Nije tu neka zarada, ali zašto da prostorija sedi prazna, a uostalom i ponuda robe meštanima biće znatno veća i kvlitetnija.

VIKEND: Vikend obožavam, jer tada odlazimo na njive da radimo i na taj način punimo baterije za obaveze tokom nedelje. Obrađujem porodično imanje, rodne njive, oko pet hektara. Imamo  voćnjak i baštu. Obrađujem i porodični vinograd u Niškoj Kamenici. Posedujem mehanizaciju i posao oko poljoprivrede ne predstavlja teškoću. Rodio sam se u centru Čigaga, ali ovde je raj za život. Sve što pretekne od poljoprivrede je korist. Zaradimo za porodično letovanje, pa zar je to malo? Da li je bolje da radim ili da sedim pred prodavnicom, pijem pivo i kako ovde kažu „bistrim politiku“.  Kad me pitaju: „Gde ćeš Joco, dođi da sedimo“?, kažem- „Nemam šta da radim, idem da radim“!

VASPITANjE: Deca su se relativno brzo prilagodila na ovdašnji način života. Sva trojica treniraju košarku. Najstariji Rade (18) ima svoje društvo, iako najviše pamti Čikago, nema nostalguju. Srednji Milan (16) je najteže podneo dolazak. Još uvek kuburi sa srpskim. Najmlađi Jovan (13) se najbrže prilagodio, on Čigkago pamti kao kroz maglu. Naravno, odlazimo leti, kod roditelja i brata, dolaze i oni kod nas. Ponosim se sinovima, poslušni su i vredni. Kod nas nema spavanja do podne, lenstvovanja. Svako zna šta mu je dužnost, a kad je posao oko kuće u pitanju svi ga doživljavaju kao čast i obavezu.

OTAC JE STEKAO MNOGO

Otac Ratko koji je iz Niške Kamenice i majka Verica iz Rataja otišli su preko Rima za Čikago 1971. godine. Otac je bio prizećen u Rataju, radio je kao vozač u „Vodogradnji“. U Rataju i Kamenici je bilo veliko imanje, imao je sve uslove za solidan život u to vreme, ali bio je avanturista, nije se zadovoljavao prosečnošću, želeo je da radom stekne što više. Kad su otišli, brat Dragan je imao četiri godine, a ja sam se tamo rodio. Krenuo je da radi u svojoj struci kao alatničar. Počeo je od nule, radio celog radnog veka po dve smene i svaki dolar ulagao u nekretnine. Stekao je mnogo i naučio nas kako treba da živimo, radimo i budemo ponosni sobom.

ŽIVOT NA SELU: U Čikagu smo živeli u strogom centru. Ona buka, gužva, gungula toliko mi je smetala da je svaki dolazak kod pokojnih dede Dragutina i babe Zorke predstavljao pravo zadovoljstvo i doživljaj. Deda me vodio u polje, na Moravu, na Aleksandrovačko jezero. Pričao mi razne priče, šalio se i obožavao sam ga. Još kao dečak razmišljao sam o životu u Rataju. Odlučio sam se zbog sebe, a pre svega zbog dece. Čikago, centar grada gde sam živeo, zahteva velike obaveze prema deci. Morate da ih u stopu pratite kad izađu i kad se vraćaju. Veliki grad, svratište svakojakih ljudi i morate biti obazrivi. Naravno, ima delova grada na periferiji koji su puno bezbedniji. Ima i delova grada gde su Srbi skoncentrisani i tamo je puno lakše živeti.

SLOBODA: Ovde nam pre svega odgovara taj osećaj slobode, život na svežem i čistom vazduhu, zdrava hrana koju proizvodimo u svojoj bašti. Za nas nema većeg zadovoljstva nego kad deca uzmu bicikle i odu na Aleksandovačko jezero i znaš da su bezbedna. Odlaze u školu, igraju košarku, sede u kafićima, e to ne može baš tako u Čikagu. Postoje pravila kojih se moraš strogo držati da ne bi imao porodične i lične probleme.

BUDUĆNOST: Sa suprugom smo rešili kako ćemo živeti. Decu vaspitavamo onako kako su i nas naši roditelji. Ali, stalno im govorimo: „Svaki čovek treba da vaspitava sam sebe do poslednjeg dana“. Na njima je, kad postanu svoji ljudi, da odluče da li će živeti u Rataju, Vranju, Beogradu, Čikagu… Naš porodični stav je: „Kome je žao da se rastane s prošlošću, tome ne vredi ni da pokuša gledati u svetliju budućnost“.