Ni posao, ni otpremnina

, , ,

Radnici firme za proizvodnju nameštaja sa stoprocentnim italijanskim vlasništvom koji su 2009. godine poslati na šestomesečni prinudni odmor zbog svetske ekonomske krize gube i poslednju bitku sa bivšim poslodavcem, sa malim izgledima da preko Trgovinskog suda od bivšeg vlasnika, Italijana, barem izvuku otpremninu koja im sleduje po Zakonu o radu

U danima kada u Simpu i Zavarivaču otkazi prete stotinama zaposlenih, gotovo benigno deluje slučaj grupe bivših radnika italijanske firme Italiana Saloti (nekada „Džesim“), proizvođača nameštaja i zakupca Simpove porodične fabrike u Vranjskoj Banji. Podsećanja radi, pedeset troje radnika iz Vranja i okoline krajem aprila 2009. godine, u vreme početka svetske ekonomske krize, na insistiranje vlasnika firme, Italijana Djilfreda Bevilakve, sporazumno je pristalo da potpiše ugovor o prestanku radnog odnosa na šest meseci, uz pismeno obećanje poslodavca iz Italije da će ih posle isteka tog vremena vratiti na posao. Nakon sastanka sa poslodavcem, kome je prisustvovao i direktor Filijale nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) Zoran Antić, pali su na teret države koja ih je plaćala šest meseci u okviru posebnog programa sklopljenog sa „Salotijem“.

POSLODAVAC JE UVEK U PRAVU

Kada je došlo vreme da se 2. novembra 2009. vrate na posao, naišli su na zatvorena vrata firme. Ispred su, kao nepremostivi živi zid, stajale rmpalije iz obezbeđenja. Prenose im da nema ništa od vraćanja na posao, na ista radna mesta i sa istim radnim vremenom, kako je obećano. Čuju i da firma u kojoj rade više ne postoji. Da je u postupku likvidacije. Saznaju da sada tu posluje preduzeće iz iste branše, pod imenom Diva Divani. Vlasnik je, takođe, Italijan. Graciano Skarboza. Prima ih na razgovor, ali za poveću grupu njih tu više nema posla.

Radnici su zabezeknuti. Shvataju da najverovatnije neće biti ispunjen ni aneks sporazuma o privremenom prekidu radnog odnosa po kome se poslodavac Bevilakva obavezao da im, u slučaju ako ih ne vrati na posao, isplati adekvatnu otpremninu u skladu sa Zakonom o radu. U novoj firmi Diva Divani tvrde da nisu pravni naslednici Salotija te da samim tim ne preuzimaju pravne, pa ni finansijske obaveze prema otpuštenim radnicima. Onda neki od otpuštenih pokušavaju da pravdu potraže preko medija, a nakon toga i na sudu.

Danas, skoro dve godine posle, svesni su da od posla nema ništa. Da neće naplatiti ni regres, ni neplaćene godišnje odmore, dok borba za kakve-takve otpremnine još uvek traje u Trgovinskom sudu u Leskovcu.

Grupa radnika u decembru 2009. godine podnosi tužbe protiv „Salotija“ tadašnjem Opštinskom sudu. Na ime dugovanja traže u proseku po stotinak, sto trideset hiljada dinara. Sud ne uvažava nijihove tužbe. Presuđuje uniformno u većini slučajeva. Primer bivšeg radnika „Salotija“ Saše Mitića pokazuje i kako. U njegovom slučaju 27. aprila 2010. godine sudija Dragana Mladenović u parnici donosi rešenje po kome se prekida parnični postupak po tužbi Mitića protiv bivše firme. Obrazloženje – „nastupile pravne posledice otvaranja postupka likvidacije“. Advokat „Salotija“ obrazlaže da je nad tuženom italijanskom firmom pokrenut postupak likvidacije (prema odluci 235/Ko br. 5 od 4. avgusta 2009) koji je već u toku, te da su radnici koji tuže u tom postupku prijavili svoja potraživanja prema „Salotiju“.

DžESIM, SALOTI ILI DIVA DIVANI

Firma Italijana Saloti, u vreme dok se zvala Džesim, bila je jedan od najuspešnijih proizvođača nameštaja u zemlji sa nekoliko stotina radnika. Gotovo celokupna proizvodnja u to vreme namenjena je izvozu u Italiju i Francusku. Osnovana je udruživanjem kapitala Simpa i firme Džesim iz Italije. Proizvodnja započinje u industrijskoj zoni u Vranjskoj Banji, a godišnji kapaciteti fabrike u zlatna vremena su 5.000 visokokvalitetnih garnitura.
Vlasnici Džesima, otkriva dobro obavešteni izvor “Vranjskih”, u početku su bili Simpovac Vlada Nikolić i Italijan Franko Tolio. Nikolić se kasnije povlači i vraća u Simpo. Tolio otvara novu firmu na istom mestu. To je Italiana Saloti.
U početku je jedna od najboljih fabrika nameštaja na Balkanu, po tehnologiji i kvalitetu proizvoda. Vlasnik je Tolio. Najbliži saradnici su mu, dragocenog li podatka, Graciano Skarboza (aktuelni direktor Diva Divanija) u matičnoj firmi u Italiji, odnosno Djilfredo Bevilakva (poslednji vlasnik Italiana Salotija u Vranjskoj Banji).
– Međutim – otkriva izvor “Vranjskih” – nakon fiktivno iskazanih gubitaka, zatvoraju i tu firmu po istom receptu . Možda da bi izbegli plaćanje poreza i drugih dažbina. To je poznat recept. U međuvremenu opet menjaju naziv firme u Diva Divani d.o.o., ovog puta sa Skarbozom kao vlasnikom (on se i dan-danas vodi kao zastupnik firme na veb sajtu Agencije za privredne register, p.a.). Sve se vrti oko istih ljudi.
Prema podacima i finansijskim izveštajima sa sajta Agencije za privredne registre, firma “Saloti” je za razliku od 2007. kada je gubitak bio svega 24,8 miliona dinara, u 2008. iskazala destostruko veći neto gubiak od čak 264,8 miliona dinara. Posle toga je došlo do redukcije radne snage. Prema podacima APR, Diva Divani imala je “svega” 1,4 miliona gubitka u 2009. godini.

U konkretnom slučaju bivši radnik Mitić žali se na ovakvu presudu, navodeći u žalbi da je reč o „školskom primeru fiktivne odluke o navodnoj likvidaciji pravnog lica sa ciljem da se izigraju prava radnika iz Zakona o radu“. Međutim, Viši sud u Vranju, kao drugostepeni, ne uvažava navode iz žalbe. Veće kojim predsedava sudija Miroslava Ristić 14. oktobra 2010. potvrđuje rešenje nižeg suda.

Danas, godinu i po posle otpuštanja grupe radnika, predstavnica Diva Divanija u Vranjskoj Banji Jasminka MANIĆ uverava novinara da većina radnika koja je otišla iz „Salotija“ radi u preduzeću „Divani“.

– Oni koji ne rade, neka potraže posao na birou. Mi nismo socijalna ustanova. Oni u ovoj firmi neće moći da rade zato što ni ranije nisu bili dobri radnici. Oni su čak i tužili, pa nisu ni na sudu dobili. Za nas je priča sa njima završena – kaže Manićeva.

Pravni zastupnik firme Italiana Saloti, advokat Slobodan NEŠIĆ, kaže da je postupak po tužbama radnika za isplatu otpremnina u toku pred Trgovinskim sudom u Leskovcu.

– Poznato mi je da nije bilo namere da se ti ljudi otpuste, da se samo želelo da se premosti kriza, ali je ekonomska situacija i dubioza učinila svoje. Bilo je petnaest radnika koji su tužili za otpremninu. Ostalo ih je još sedam, osam, ostali su odustali – kaže Nešić.

Šefica odseka Republičke inspekcije rada u Vranju, Slobodanka KARANFILOVIĆ, kaže da je radeći na ovom slučaju bila frapirana uverenjem koje je Filijala nacionalne službe zapošljavanja u Vranju izdala otpuštenim radnicima, a u kome stoji da je njima „isplaćena otpremnina“.

– Otpremnina tim ljudima nije isplaćena – kaže Karanfilovićeva i dodaje da im je iz inspekcije savetovano da pokrenu krivični postupak pred nadležnim tužilaštvom.

RADNICI U ZABLUDI

Zoran ANTIĆ, direktor Filijale naconalne službe za zapošljavanje, kaže da ta filijala nije izdala uverenja o plaćenim otpremninama, već da je verovatno reč o uverenjima firme „Saloti“ koje u uobičajenoj proceduri, kao blanko obrasce-uverenja, od biroa rada dobija svaka firma koja ima probleme sa viškom radnika.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)