Za jedenje pojeduje, za pijenje popijuje; za rabotu ič ne čuje!

Eko Taxi Vranje

-Konobar! Daj na mene i na novinara, fajront će sačeka. Što, žuriš se, mleko li si ostavio na ringlu, pa će iskipi, ili đuvečku u rernu, pa će zagori? Daj more, i to po duplu! Pa jednu će pijemo za merak, a drugu zbog baksuz. Oćeš li prvo dobru, ili lošu priču. Po red, a…

-Ti, novinare, znaš da sam ja lovdžija. Nesmo lovci što love iz lonci, već junaci, pamte nas i vrapci! I tako ti jutros krenemo u hajku na vuka. Zbrala se sila i ordija, samo što nema zolje, bestrzajni topovi i borbena oklopna vozila; kao na Vukovar, božemeprosti, da idemo. A oružje ja držim kod šuraka, onomad kad se potepa s komšiju oko među, on me prijavi u policiju, i ja brže-bolje arsenal preselim kod šuraka, znam policija prvo što radi u takvi slučajevi, dođe i zbere ti vatreno oružje, da ne utepaš komšiju; kao da nemam sekiru!



-I javim ja na šuraka da mi sabajle, kad pođe na rabotu, ponese karabin, da idem u hajku na vuka. I on stvarno; poranio u crnu zoru, kao burek da će mesi, a radi kod jednoga privatnika, što je bio direktor u jedan propali vranjski industijski gigant, pa gigant propao, i radnici s njega, al direktori si s njinu pečalovinu, od mandru iz bivši gigant, svi otvore privatne firme. I tako šurak mi, dobar majstor i cvrs radnik, sad rmba kod bivšega direktora, za deset iljade dinara mesečno, bez radni staž i osiguranje.

-A za toga direktora ima jedna priča, još dok je vedrio i oblačio u taj propali gigant, dževap mu se nije davao. Ne li, ode on na doručak, a voleo je dobro da izede i popije, što vikaše radnici za njega – za jedenje, pojeduje, za pijenje, popijuje; za rabotu, ič ne čuje! I ode ti diša u menzu, a tamo je radila jedna kuvarica pred penziju, kako vu imeše… ee… mislim da je Kruna; nema veze, neka je Kruna. A ta Kruna majstorica od zanat, aščika, ma kamen da ti zgotovi,  ima da ga izedeš, s merak. Ali, brate, jedan jezik ovolik, kilometar i po, a bezobrazna i galatna, one đakonije što ti spremi, da ti se ogade kad otvori usta.

-Sedne diša, a čeka radnici da odu da rmbače, da ga ne vide, pa zagladneo, već ufatilo deset sat. Eto ti gu Kruna – direktore, što će krkaš? Pa, Kruno, što će me iznenadiš danas, s koji specijalitet? Pa direktore, ako oćeš popečku od klanje, da obiđeš od drob? Aaa, Kruno, arlija rabota neka je, ti klala li si nešto? Pa klala sam, direktore, sabajle mindžu sam klala, pa reko da te počastim s drob!

-E kod toga direktora, sad privatnog menadžera, radi ti moj šura, pa kako neće zaludi. I eto ti ga sabajle, nosi mi karabin. Ali, on se u lovdžiske rabote ne razbira, grabnao prvu pušku što mu je bila pri ruku, ono malokalibarka, s nju dživdžana ne mož da utepaš. Šta si mi be ovo doneo? Pa pušku, što si tražio. I što sad ja da radim s ovu pušku, a idemo na vuka? Ne znam… vrti se šura, pucaj i utepaj ga. Aha, reko, da pucam i da ga utepam? Pa i ako ga pogodim, on samo će učini “kev”, i ne, neće me udavi, samo prezrivo ima da me pogleda i da si otidne!

-To beše što beše, mavasmo vuka, on nigde ga nema, kad se vratismo u bazu, kažu seljaci, taj vuk ima nekoga insajdera među lovci. Kakvoga bre insajdera? Pa takvoga, kažu, dok ste ga vi hajkali, on došo u selo i udavio šes ovce. Mora da mu je neko dojavio da je teren čist. Mi da popizdimo. Izvadismo rakiju, ono što je preteklo iz hajku, predsednik lovačkog društva uručuje neke diplome, na mene diplomu za drugo mesto od pre mesec dana, kad smo bili u istočnu Srbiju da lovimo šakali, pa ja utepa jednoga. I taj bio drugi po težinu. Pa dobro be, reko, predsedniče, ti si bio u žiri, ne moga li da mu na moga šakala nabutaš neku olovnu šipku u dupe, pa da budem prvi?! Ilala ti i diploma! E, novinare, ovde ti počinje loša priča.

-Aaa, nee, privikaše lovci, srebrna medalja za šakala, pijenje da vikaš! Vidim ja da će prođem kao snaška prvu noć, al nema više potamo. Dobro, će vikam, a de da idemo. Pa ima, reče jedan, tu po put jedna nova kafana, mnogo dobra, čista, malko je poskupa, al nema veze, šakal je šakal, srebro je srebro. Aj će idemo tamo.  Sednasmo, stvarno sređeno, beli, uštirkani čaršafi, pribor se cakli, tolko je čisto da ti prosto smeta. Dođe konobar; utegnut, kragna kao na akademika, leptir mašna, izvolte moliću. Dobro salveta preko ruku, al viri mu kašiče iz gornji džep na sako, a u najdonju rupicu vrzana jedna sidžimka, vrca. I ja ne izdrža, nego ga pitam – dobro, što će ti to kašiče? Pa znate, gospodine, mi mnogo držimo do higijene, i ništa ne smemo s prsti da diramo, pa čak i najmanju sitnicu moramo s kašiče da uslužimo gosta; recimo, ako vam u jelo ili u čašu nešto upadne, mi kašiče, i rusku izvadimo; aha, reko, a zašto vam služi sidžimka, taj kao učkur? E pa, kaže, i mi smo živi ljudi, nismo flaš gordoni, pa kad idemo da uriniramo, mi ne smemo s prsti da diramo čindo, nego ga vadimo s ovaj sidžim. E to je lepo, reko; a, kako ga istresete i vraćate? Pa, kaže on, zašto služi ovo kašiče?



  • Ostavi komentar