U Vranju sam možda mnogima dosadio

Eko Taxi Vranje

O Pozorištu „Bora Stanković“ sa distance od godinu dana –  Dokle se stiglo sa sudskim sporom, vrednim 1.000.000 dinara, oko honorara za „Krvave svadbe“ – Šta će biti njegova 90. jubilarna režija



 

Na repertoarima beogradskih pozorišta trenutno je 13 predstava koje je režirao Jug Radivojević i još nekoliko njih van prestonice. Najnovija, 89. po redu, mjuzikl predstava „Producenti“ Pozorišta na Terazijama, po ocenama publike i kritike proglašena je za događaj sezone. Šta je to što poznatog reditelja ovih dana preokupira, brine, pomalo ljuti i razočarava, a šta je ono što tek priprema i čemu se raduje, saznajte iz razgovora koji sledi.

Kako ste izašli na kraj sa ovim, kako su i u samom Pozorištu na Terazijama najavili, najsloženijim zadatkom do sada?

– Velikim radom koji je podrazumevao proces od skoro tri meseca, sa 60 proba u koje su bila uključena sva četiri ansambla ove kuće, drama, hor, balet i orkestar, sa preko 120 učesnika i 150 kostima, 12 scenografija, napravili smo pravi pozorišni hit.

KAKO SE ZALOMI

Dobro se snalazite oko muzičkih projekata, bilo da je u pitanju teatar ili koncerti. Da li se radi o nekoj vrsti zaokreta u vašoj karijeri?

– Što se tiče muzičkog pozorišta ono je bez sumnje najteži i najzahtevniji žanr u teatru. Ja sam do sada uradio četiri mjuzikla u Pozorištu na Terazijama i jedan u Dečjem pozorištu u Banjaluci i to ne smatram nikakvim zaokretom već svojom profesionalnom zrelošću da se uhvatim u koštac sa najtežim zadacima. S druge strane, zanimaju me veliki muzički koncerti koji su uglavnom vezani za Sava centar, beogradsku „Arenu“ ili „Marakanu“, jer je to divna prilika da se učestvuje u nezaboravnim spektaklima. Podrazumeva se da moj rediteljski pečat svom koncertu mogu dobiti samo najveće muzičke zvezde bez obzira na muzički žanr koji neguju, kao što su Luis, Severina ili uskoro Lepa Brena.

NI SLOVA O RADETU

Jug Radivojević je primetio da na sajtu Pozorišta „Bora Stanković“ nema ni slova o njegovom pokojnom ocu Radoslavu Radivojeviću, koji je ovom kućom upravljao 37 godina, pa je i to želeo da prokomentariše.
– Brisanje imena Radoslava Radivojevića sa sajta Pozorišta „Bora Stanković“ najdirektnije i najbrutalnije govori o onima koji danas kreiraju ne samo sadašnjost i budućnost vranjskog teatra, već i njegovu prošlost. Pored toga, sve predstave na sceni za odrasle koje je Radoslav režirao, osim „Pokondirene tikve“, skinute su sa repertoara. Neka im je na čast. Nekim čudom još uvek opstaje predstava „Suze su OK“ moje sestre Ane. Ja sam pre godinu dana, u pismima koje su novine „Vranjske“ objavljivale, upozoravao javnost kakva sudbina čeka vranjsko pozorište sa novom upravom na čelu.

Godinama ste veoma aktivni i izuzetno angažovani. Šta se u Beogradu trenutno igra od vaših predstava, a šta van njega?

– U Beogradu: „Laža i paralaža“, Sterije Popovića, u Narodnom pozorištu (na repertoaru peta sezona); „Producenti“, Mela Bruksa i „Golje“ Ivane Dimić u Pozorištu na Terazijama (deseta sezona); u Pozorištu „Boško Buha“ na večernjoj sceni igraju se „Krčmarica Mirandolina“ i „Goldonija“ (do sada najsmešnija predstava od osnivanja Dana komedije u Jagodini sa ocenom 4.88, igra se četvrtu sezonu); zatim „Instant seksualno vaspitanje“, Djorđa Milosavljevića, ovenčano Sterijinom nagradom za projekat u celini 2009. godine i „Igra u tami“, istog autora; već drugu sezonu u JDP na sceni Bojan Stupica igra se produkciji šabačkog pozorišta „Protuve piju čaj“, Dragoslava Mihailovića; u Madlenijanumu, u Zemunu, igra se „Ožalošćena porodica“, pobednik Nušićevih dana 2009. godine; u pozorištu Puž igra se „Robin Hud“, Branka Milićevića Kockice, pobednik Međunarodnog festival za decu u Kotoru; a u pozorištu lutaka „Pinokio“, u Zemunu, četiri moje predstave. U teatrima van Beograda: već pomenuta „Protuve piju čaj“ šabačkog pozorišta, zatim „Put oko sveta“, Branislava Nušića u koprodukciji kruševačkog pozorišta i festivala Dani komedije iz Jagodine, u Leskovcu „Mandragola“, Nikola Makijavelija, u Banjaluci „Petar Pan“, Igora Bojovića.

S tim u vezi, a imajući u vidu mnoštvo neprijatnih dešavanja između vas i nove uprave Pozorišta „Bora Stanković“, kada ste i izjavili da više nećete ovde režirati, da li vranjska publika može da se nada da ćete se, ipak, predomisliti?

– Vranjanci su bili u prilici da u periodu od 1986. pa do 2009. godine, dakle pune 23 godine, vide preko 20 mojih režija u Pozorištu „Bora Stanković“, ne računajući i sva gostovanja mojih predstava iz drugih gradova uglavnom na „Borinim pozorišnim danima“. Mislim da je to i više nego dovoljno za jedan radni vek. Moja je sreća ili nesreća, kada je Vranje u pitanju, što sam režijom počeo da se bavim sa 14 godina, tako da sam svoj dug prema svom gradu svojski odužio. Verujem da sam mnogima i dosadio.

Šta je to što će uvek presuditi da prihvatite ili odbijete neki angažman?

– Odluka uvek zavisi od prihvatanja svih mojih uslova kojima garantujem ozbiljan pozorišni rezultat.

 

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)



  • Ostavi komentar