Simpo nije ništa uradio za Vranje

Eko Taxi Vranje

,

Šta je kompanija uradila za Vranje? Da li je izgradila neku ulicu, park, vrtić, školu? Pa, Vranje nije Simpo! Kad smo stabilizovali fabriku krajem šetdesetih, ljudi koji su bili zaslužni za to gurnuti su u zapećak, a Tomić je došao na gotovo. Nije on, kako se predstavlja, nosilac razvoja



 

Čedomir Trajković zvani Čemberlen, rođeni Vranjanac od 1967. nastanjen u Beogradu, tačnije u Zemunu, bio je svedok i aktivni učesnik razvoja vranjske privrede i industrijalizacije pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Pre neki dan poslao je pismo gradonačelniku Miroljubu Stojčiću u kome iznosi mnoge zanimljivosti vezane za ovaj period koji se sada gotovo i ne pominje:

– Nekima je u interesu da se ovo vreme zaboravi, iako je upravo tada došlo do razvoja Vranja – kaže naš sagovornik i objašnjava:

– Vranje nije samo Simpo.

PLAĆALI SMO STRUČNjAKE

Trajković je rođen 1932. u Vranju, u zanatskoj porodici, gde je završio osnovnu i srednju školu. U Skoplju je 56. diplomirao na Ekonomskom fakultetu koji je završio u roku, a iste godine zaposlio se u Odeljenju za privredu tadašnje opštine, u vreme kada su u „Vranju radile samo zanatske radionice, zadruge, Monopol i nekoliko trgovinskih preduzeća“. Posle nešto više od dve godine službe postaje načelnik Odeljenja, baš 1959. kada je na nivou Jugoslavije donet Društveni plan za razvoj nerazvijenih područja, a opština i republike dobili zadatak da formiraju posebne investicione fondove. Novac je, kaže Trajković, stizao sa tri strane. Direktor Koštane postaje 1962, a od 64. do 1967. postavljen je na tada posebno važno mesto sekretara Komiteta, član Saveza komunista i narodni poslanik. Te 67. godine odlazi iz Vranja, ispostaviće se zauvek, najpe u Privrednu komoru Beograda, a odatle na mesto direktora Fabrike obuće Beograd, gde ostaje punih 18 godina. Od 1985 do 89. radio je u Geneksu, tada moćnoj trgovinskoj kompaniji, a zatim odlazi u Pariz gde ostaje do 1993, kada se penzionisao.

VRANjSKE: Gospodine Trajkoviću, šta vas je nateralo da pišete gradonačelniku Vranja? Do sada se niste na ovaj način obraćali ni javnosti ni političkoj nomenklaturi.

NE SLAŽEM SE SA MOJIM BOBANOM

Da li pratite aktuelna politička i privredna dešavanja u Vranju?
– Često razgovaram sa mojim Bobanom (Slobodanom Stamenkovićem, predsednikom Skupštine Grada, kome je naš sagovornik rođeni ujak; p.a.) i moram priznati da se oko nekih stvari mimoilazimo. Kažem Bobanu da mora da se zna ko je domaćin u kući, da nije dobro kad se to ne zna, a ovi koji sada vladaju čini mi se da ne znaju, ne znaju šta hoće i kako da rade. A taj problem se rešava lako – neka plate onog koji zna da radi za njih.
Da, ali vlast se žali na ekonomsku krizu i nemanje para, što im je često opravdanje za to što u Vranju nema ozbiljnih investicija!?
– Ma, to nije tako. Para uvek ima, ima tih državnih fondova, ima kredita, donacija. Pare se nađu kada znaš šta želiš, šta hoćeš sa parama. Oni koji su podizali Vranje mnogo su više riziklovali, što može delovati apsurdno ako uporedimo ono i ovo vreme. Ali je tako.

TRAJKOVIĆ: Inicijalna kapisla za ovaj gest je činjenica da je period od 1956. do 64, kada je promenjena privredna i ekonomska struktura Vranja, potuno marginalizovan. O tom vremenu niko ne govori, a sada je otprilike jubilej, 50 godina je prošlo od tada. Želim da podsetim na ljude koji su bili pokretači razvoja, a koje niko ne spominje, dok su slavom ovenčani oni koji su kasnije došli na gotovo.

Šta se desilo tokom tog desetleća? Kako je tada promenjena privreda grada?

– Vranje je pre toga bilo mesto bez ekonosmke snage, bez privrede, kada je krajem pedesetih formiran investicioni fond za razvoj. U tom periodu napravljeno je gotovo sve što Vranje ima danas od industrije. Ljudi koji su tada vodili Vranje bili su veoma hrabri, jer u to vreme nije bilo lako razmišljati tržišno. Na primer, plaćali smo stručnjake sa strane za sva ona mesta za koja nismo imali svoje kadrove. Ti ljudi su kasnije ostavili dubok trag ovde, oni su među najzaslužnijima za privredni razvoj ove sredine.

Čini se da u pismu gradonačelniku posebnu pažnju posvećujete Simpu i Dragomiru Tomiću, koji se na čelu kompanije nalazi i danas, i koji je vodi više od četiri decenije?!

– Od svih fabrika koje su tada otvorene, najviše problema imali smo sa Simpom. Sve fabrike su napredovale, razvijale se, osim Simpa. Jedan od razloga za to bila je i činjenica da Simpo nije bio nova fabrika, podignuta kao ostale iz temelja, već smo ga nasledili kao stolarsko preduzeće osnovano 1960, bez snage da odgovori tržišnim i tehološkim izazovima.

PITANjA ZA TOMIĆA

U pismu Stojčiću Trajković između ostalog kaže:

„Obzirom da Dragomir Tomić sebe predstavlja kao nosioca privrednog preobražaja Vranja, i sebi dao ulogu najzaslužnijeg čoveka za privredni preporod, predlažem mu da odgovori na neka pitanja iz kojih će se videti da nije bio prisutan kada je 1956. Počeo privredni preobražaj: Da li je srednju školu završio 1959? Da li je 64. Završio ekonomski fakultet kada se zaposlio u fabrici nameštaja Simpo? Neka demantuje da nije bio zaposlen na mestu šefa za plan i analizu i da je fabrika u tom periodu iskazala velike gubitke na koje nije ukazivao, da su pravljeni lažni bilansi za pokrivanje tih gubitaka, a da on kao diplomirani ekonomista nije imao pojma o tome.

I tu ništa nije moglo da se promeni?

– Teško se menjalo, jer je Simpo, zbog Sime Pogačarevića, narodnog heroja čije je ime nosio, bio zaštićen po toj partizanskoj liniji za koju je bio vezan. Nije tamo ništa smelo da se dira, ni kadrovi, ni tehnologija, ništa. Nešto smo pokušavali, ali bez efekta. Zato oni nisu mogli da rade tržišno, nisu umeli, njihov finalni proizvod bio je neupotrebljiv, lošeg kvaliteta, nula. Oni su do tada pravili neke stolarske proizvode, i nisu bili spremni za proizvodnju kvalitetnog nameštaja. Međutim, 1961-62. doveli smo ipak novu garnituru ljudi da vodi fabriku.

U kontekstu gubitaka spominjete Dragomira Tomića, koji je u to vreme došao u fabriku.

– Da. Zanimljivo je da je on, u vreme kada je Simpo beležio najveće gubitke, bio šef Odseka (ili kako se već to tada zvalo) za plan i analizu. Gubici ogromni, a on, direktno odgovoran za taj resor, pojma nema o tome. Ništa ne obaveštava, ne javlja, nema nikakve informacije.

Koliko su iznosili gubici? Koliko je to tada bilo novca?

– Ja sam tada već bio sekretar Komiteta i zvanični podaci koje smo dobijali iz Simpa govorili su da se radi o gubitku od oko 60 miliona, Jednog dana, međutim, kod mene dođe jedna žena iz rukovodstva kompanije, koja mi je rekla nešto od čega kao da me je grom udario. Prema njenoj informaciji, a ona je bila zadužena za taj finansijski deo, gubitak je iznosio 470 miliona dinara. Da bi se lakše shvatilo koliko je to novca, reći ću da je u tom periodu budžet Vranja bio toliki! Ili, osnovna investicija za izgradnju Pamučnog kompinata iznosila je 1,7 milijardi dinara, a u Vranje je za deset godina o kojima govorim, u otvaranje fabrika i druge investicije, uloženo oko 12 milijardi. Kad sam dobio ovaj izveštaj o gubicima, razgovarao sam sa svakim od direktora i šefova, ali niko od njih nije pokazao da zna nešto o tome.

I, šta ste preduzeli, šta se kasnije dešavalo?

– Nismo znali šta nas je snašlo,

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)



  • Ostavi komentar