Prizori sa Južne Morave koje je videla čitava Srbija jednako su uznemirujući kao slike japanskog cunamija, samo što su Jpanci stradali od prirodne katastrofe. Mi smo u Srbiji žrtve sopstvenog nevaspitanja, bezobrazluka i divljaštva. Ovo ne samo u kontekstu moravskog horora. Plastične kese, flaše i sva ona glota po kojoj će nas spominjati narednih dana ogledalo su našeg mentalnog sklopa, paradigma koja potire sva pravila evolucije po kojima se ljudi razlikuju od primata. Da li se homo sapiensom (živo biće koje ima visoko razvijen mozak sposoban za apstraktno razmišljanje, rešavanje problema, introspekciju i sl.) može nazvati spodoba spremna da u reku (u travu, na parkin, trotoar…) tek tako hitne kesu, plastičnu flašu ili nešto treće? Te pojave poseduju samo iskonske reakcije na bol, glad i žeđ. A šta tek reći o onima koji su plaćeni da ovakvo ponašanje spreče ili da, ako to nisu učinili, saniraju posledice. Ministar ekologije, inače lekar ortoped, i ovde je sprovodio akciju „Očistimo Srbiju“. Efekte vidimo. Ali je ortoped zato familiji Djoković dao stotinak hiljada evra da bi se na teniskom kompleksu zavijorio bilbord, a Emiru Kusturici 450.000 evra za Nacionalni eko centar. Lokalna popečiteljka istog resora kaže da je, pazi sad, znala za stanje na Moravi, ali da čišćenje ove reke nije bio prioritet u projektu javnih radova. Ukratko, nema se para. Naravno da Oliver Dulić i Nela Cvetković ne mogu biti odgovorni uvek kad neka bezočna bitanga baci svoje đubre u reku (park, travnjak, ulicu…). Ali treba da odgovore na pitanje zašto ne sprečavaju ološ, žigošu ga i kazne. I osnovu čega se to određuju prioriteti?! Zašto su Kusturica i Djokovići urgentniji? Po starom, dobrom običaju ovog provizorijuma od države, svoj brlog ćemo očistiti tek kada rešimo globalne probleme. A onda u Evropu. U kojoj se zbog ovakvih stvari, kao što je slučaj Tužna Morava, ide u ludnicu a ne u zatvor. Ovde se ološ čak ni ne kažnjava!
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.